Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko deset godina i okončan obustavom zbog zastarelosti. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vuka Živkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vuka Živkovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8883/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 8883/10 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 949/04) povređen o pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vuk Živković iz Beograda je, 10. juna 2014. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u krivičnom postupku koji je pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu K. 8883/10.

Podnosilac je, kao razloge povrede označenih ustavnih prava, naveo da je osporeni krivični postupak koji je protiv njega vođen, obustavljen usled nastupanja apsolutn e zastarelosti krivičnog gonjenja nakon „punih 11 godina“ bezrazložnog trajanja , za koje vreme „podnosilac nije mogao da donosi nikakve životne planove i odluke, nije mogao da putuje u inostranstvo, niti da normalno planira budućnost“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utv rdi povredu označenih prava i „podnosiocu ustavne žalbe na ime materijalne štete u vidu izgubljene zarade isplati 1.000.000,00 dinara i na ime nematerijalne štete iznos od 1.000.000,00 dinara“, te da mu naknadi troškove postupka pred Sudom.

2. Saglasno odredbi čla na 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 8883/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Pred Četvrtim opšinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 949/04, a potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8883/10 , vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivično g dela falsifikovanje isprave u pomaganju (u kom postupku je bilo optuženo još tri lica), koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut 2. aprila 2004. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 899/04 istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Tokom istrage je ispitan veći broj svedoka i obavljena su veštačenja potpisa i otiska štambilja veštaka grafološke struke.

Nakon sprovedene istrage nekadašnje Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 2. avgusta 2004. godine protiv podnosioca (i još tri lica) podiglo optužnicu Kt. 547/04, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, pri čemu je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret da je (sa još dva lica) ovo krivično delo učinio u saizvršilaštvu. Optužnica je stupila na pravnu snagu 27. septembra 2004. godine (donošenjem rešenja Kv. 1571/04 kojim su odbijeni kao neosnovani izjavljeni prigovori), da bi 25. oktobra 2012. godine, nakon što je od strane Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu optužnica precizirana i izmenjena u pogledu pravne kvalifikacije, podnosiocu ustavne žalbe na teret stavljeno da je pomaganjem učinio krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (dok su se još dva lica teretila zbog izvršenja krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a jedno lice zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije) .

Tokom krivičnog postupka prvostepeni sud je glavni pretres zakazao ukupno 24 puta, a održao tri puta . Glavni pretres nije održan 21 put, i to: dva puta zbog sprečenosti ili bolesti postupajućeg sudije – predsednika veća ( 25. januara 2005. i 17. aprila 2008. godine); devet puta zbog nedolaska saokrivljenih ili njihovih branilaca (5. maja 2005, 15. novembra 2006, 3. jula i 5. decembra 2007, 29. oktobra 2008, 7. aprila 2009, 10. marta i 8. novembra 2011. i 11. aprila 2012. godine ); sedam puta zbog nedolaska podnosioca ustav ne žalbe (21. marta 2007, 18. novembra 2010, 24. juna 2011, 27. septembra 2012, 12. septembra, 14. novembra i 4. decembra 2013. godine); jedanput zbog obustave rada advokata (11. novembra 2009. godine) i dva puta zbog ne dolaska svedoka (14. juna 2010. i 31. januara 2012. godine) .

Na glavnom pretresu zakazivanom za 21. mart 2007, 18. novembar 2010. i 12. septembar 2013. godine branilac podnosioca ustavne žalbe je obavestio sud da se podnosilac nalazi na bolničkom lečenju, pri čemu je naknadno dostavio medicinsku dokumentaciju za nepristupanje podnosioca u sud 18. novembra 2010. i 12. septembra 2013. godine , ali ne i za izostanak sa pretresa 21. marta 2007. godine . U pogledu izostanka sa pretresa 24. juna 2011. godine branilac podnosioca izvestio je sud da se podnosilac nalazi na službenom putu, o čemu je naknadno dostavio potvrdu Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć iz koje se utvrđuje da je podnosilac u tom periodu bio učesnik XVI susreta zdravlja na Krfu, dok je izostanke podnosioca sa pretresa zakazan og za 14. novembar 2013. i 4. decembar 2013. godine branilac pravdao time da se podnosilac kao trener skijaške reprezentacije Srbije nalazi na pripremama u Norveškoj, o čemu je naknadno dostavio potvrdu Skijaškog saveza Srbije. Izostanak sa glavnog pretresa 27. septembra 2012. godine podnosilac nije opravdao.

Saokrivljeni i njihovi branioci svoje nedolaske na glavni pretres uglavnom su prethodno ili naknadno pravdali bolešću, odnosno službenom sprečenošću (nekada uz dostavljanje relevantnih dokaza o bolesti i sprečenosti, a nekada ne), te nakon podizanja optužnice ni prema jednom od okrivljenih u postupku nisu primenjivane mere za obezbeđenje prisustva, dok je branilac saokrivljenog samo jedanput novčano kažnjen zbog neopravdanog izostanka sa glavnog pretrese zakazanog za 11. april 2012. godine (koje rešenje o novčanom kažnjavanju je stavljeno van snage na glavnom pretresu održanom 21. juna 2012. godine) .

U periodu od godinu dana ( od 27. septembra 2012. do 12. septembra 2013. godine) nije zakazan glavni pretres. U tom periodu spisi predmeta su se najpre nalazili u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu radi izmene optužnog akta, ali nakon što je nadležno tužilaštvo 25. oktobra 2012. godine preciziralo optužni akt i 7. novembra 2012. godine spise predmeta vratilo sudu, sve do 13. maja 2013. godine, kada je doneta naredba o zakazivanju glavnog pretresa za 12. septembar 2013. godine, sud nije preduzeo niti jednu radnju u postupku.

Treći osnovni sud u Beogradu je 28. aprila 2014. godine doneo rešenje K. 8883/10 kojim je obustavio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije učinjenog pomaganjem (kao i protiv ostalih optuženih lica, zbog krivičnih dela koja su im stavljena na teret), usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. U rešenju je, između ostalog, navedeno da je „u konkretnom slučaju apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za sva krivična dela nastupila krajem 2013. godine, odnosno 31. decembra 2013. godine“. Rešenje je postalo pravnosnažno 22. jula 2014. godine.

Tokom trajanja predmetnog postupka nije doneta nijedna prvostepena presuda, a postupalo je troje sudija – predsednika veća.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 2. aprila 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 28. aprila 2014. godine kada je doneto rešenje kojim je postupak obustavljen.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao deset godina i skoro mesec dana , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje osporenog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose prvostepeni sudovi koji su vodili postupak, a u kome nije doneta niti jedna presuda (a glavni pretres je svega tri puta održan). O predmetu optužbe protiv podnosioca ustavne žalbe nije meritorno odlučeno, već je krivični postupak nakon deset godina i skoro mesec dana od njegovog pokretanja okončan donošenjem rešenja o obustavi usled nastupanja apsolutne zastrelosti krivičnog gonjenja. Prvostepeni sud nije (kada su za to bili ispunjeni uslovi) preduzeo zakonom propisane mere kako bi se obezbedilo prisustvo podnosioca, ostalih okrivljenih, njihovih branilaca i svedoka na glavnom pretresu, čime bi se sprečile i eventualne zloupotrebe usmerene upravo na prolongiranje postupka do njegove zastare. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je uočljiv i period potupne neaktivnosti pr vostepenog suda u trajanju od godinu dana (od 27. septembra 2012. do 12. septembra 2013. godine), kada u postupku od strane suda nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud ne samo da nije zakazao niti jednom glavni pretres, već se uopšte nije bavio ovim predmetom, odnosno nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost. Pored toga, prvostepenom sudu je nakon što je ex lege nastupila apsolutna zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, a ovde podnosioca ustavne žalbe, trebalo još skoro četiri meseca (od 31. decembra 2013. do 28. aprila 2014. godine) da donese rešenje o obustavi krivičnog postupka. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe, kao i da spreči svaku zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od deset godina i skoro mesec dana . Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je doprinos podnosioca trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti i kriterijume od značaja za njeno određivanje i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je imao u vidu da je i sam podnosilac doprineo ukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka, budući da se jedanput neopravdano i šest puta iz izvinjavajućih razloga – tri puta zbog bolesti i tri puta zbog službenog boravka u inostranstvu , nije odazvao pozivima suda, iz čega se zaključuje da je osporeni krivični postupak dodatno prolongiran njegovim nedolascima, što se ne može stav iti na teret nadležnim sudovima. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Kako u predmetnom krivičnom postupku nije odlučivano o bilo kom imovinskom pravu okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je postavljeni zahtev za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete bespredmetan, te ga nije ni razmatrao.

5. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ali je nije posebno razmatrao, budući da povredu ovog prava podnosilac nije obrazlagao, već je zasnovao na istim razlozima kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

7. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić