Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osamnaest godina. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5127/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Braše Ilića iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Braše Ilića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5298/94, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16834/12, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Braša Ilić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 27. juna 2013. godine , preko punomoćnika Gorana Kovačevića, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim oštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5298/94, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16834/12.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći ceo tok parničnog postupka, koji je vodio u svojstvu tužioca, zajedno sa više tužilaca , radi naknade štete, ukazuje da je spor koji su pokrenuli 1994. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, okončan za podnosioca, rešenjem o povlačenju tužbe donetim 27. maja 2013. godine, jer je on „nakon proteka svakog razumnog roka za blagovremeno suđenje“ povukao tužbu podneskom od 7. decembra 2012. godine. Podnosilac ukazuje da je u toku osporenog postupka don eta jedna prvostepena presud a 2008. godine, a da je pre njenog delimičnog ukidanja, žalbeni postupak protiv te presude trajao od 19. decembra 2008. do 17. avgusta 2012. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te zahteva naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 16834/12 Prvog o snovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je zajedno sa Stambenom zgradom u Beogradu, ulica Lomina 43, te još sedam stanara iste zgrade, 8. novembra 1994. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete, protiv prvotuženog DD „SAVSKI VENAC TRADE“ iz Beograda i drugotuženog „ZIDAR“ iz Loznice, sa predlogom za izdavanje privremene mere. U tužbi je navedeno da tuženi, kao investitor i izvođač radova, izgradnjom zgrade u ul. Lomina 41-45, a ne vodeći računa o „susedskim pravima“ tužilaca - vlasnika stanova iz zgrade izgrađene 1930. godine, nanose štetu tužiocima. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 5298/94.

Nakon zakazanih 29 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 16 ročišta održano, nakon više puta preciziranih zahteva tužilaca, te povučene tužbe tužioca Stambene zgrade, kao i određenih mirovanja u odnosu na neke od tužilaca (ali ne i podnosioca), preostalo je sedam tužilaca u ovom sporu, te nakon donetog rešenja P. 5298/94 od 7. marta 2005. godine o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari jer je nad drugotuženim otvoren stečajni postupak, rešenjem Opštinskog suda P. 5298/94 od 21. oktobra 2005. godine konstatovano je da se nastavlja postupak svih sedam tužilaca protiv tuženog, sada „ SVT“ doo iz Beograda, te da je povučena tužba tužilaca u odnosu na drugotuženog. U ovom delu postupka, na održanim ročištima su sprovedena dva građevinska veštačenja, te odlučeno da se nalazi sudskih veštaka usaglase, ali usaglašavanje nije sprovedeno, kao i pročitani brojni pismeni dokazi. Razlog za neodržavanje 16 ročišta je pretežno bio izostanak uredne dostave poziva uglavnom za nekog od tuženih, ali i traženje odlaganja ročišta od strane tuženih (čemu se tužioci nisu protivili). Međutim, četiri puta ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jednom jer je punomoćnik tužilaca, pa i podnosioca, predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu. Takođe, jedno od ročišta je odloženo jer je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, kao i još nekih od tužilaca, tražio odlaganje ročišta radi konsultacije sa strankom.

U nastavku postupka, predmet je dobio novi broj P. 209/06, a do zaključenja glavne rasprave 13. novembra 2008. godine, bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu. Jedno od zakazanih ročišta nije održano zbog štrajka državnih službenika. Na održanim ročištima određeno je veštačenje od strane Komisije veštaka građevinske i ekonomske struke, ali kako je jedan veštak odbio angažovanje zbog zauzetosti, sprovedeno je ponovo građevinsko veštačenje preko nove ličnosti veštaka i saslušan taj veštak. Tužilac M.J. je zaključio poravnanje sa tuženim 13. decembra 2007. godine. Preostalih šest tužilaca su 23. jula 2008. godine ponovo precizirali tužbene zahteve, a kao tuženi je označen preduzeće „Gradnja 011“ doo iz Beograda.

Presudom Opštinskog suda P. 209/06 od 13. novembra 2008. godine su odbijeni tužbeni zahtev tužilaca, te oni obavezani da tuženom naknade troškove postupka. Protiv prvostepene presude je pet tužilaca, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, izjavilo žalbu 22. decembra 2008. godine, preko zajedničkog punomoćnika, a Opštinski sud je 22. februara 2009. godine dao naredbu za dostavljanje spisa tada nadležnom Okružnom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 7537/10 od 14. aprila 2011. godine, vratio nerazmotrene spise predmeta sada nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka radi uručivanja odgovora na žalbu tuženog tužiocima. Prvostepeni sud je, nakon izvršene dopune, uz dopis P. 9072/11 od 21. jula 2011. godine ponovo dostavio spise predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Rešenjem Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 4214/11 od 7. juna 2012. godine usvojena je žalba tužilaca, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, i prvostepena presuda je ukinuta u prvom i trećem stavu izreke, a kojima je odbijen njihov zahtev za naknadu štete za umanjenje vrednosti stana i rešeno o troškovima parničnog postupka.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 16834/12, a tužioci su podneskom od 7. novembra 2012. godine kao tuženog označili preduzeće „ARA INVEST“ doo iz Beograda. Nakon jednog neodržanog ročišta, zbog promene rasporeda suđenja, punomoćnik tužilaca je predao sudu 7. decembra 2012. godine više podnesaka, a među njima jedan kojim obaveštava sud da otkazuje punomoćje za zastupanje za četiri tužioca usled višegodišnje nemogućnosti da stupi u kontakt sa njima, te i podnesak kojim četvrtotužilac – ovde podnosilac ustavne žalbe povlači tužbu u ovoj pravnoj stvari. Nakon jednog održanog ročišta u 2013. godini na koje je lično pristupila trećetužilja, te provera adresa i podataka za ostale tužioce, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 16834/12 od 27. maja 2013. godine u prvom stavu izreke prekinuo postupak u odnosu na prvotužioca, u drugom stavu izreke je konstatovao da tužbu drugotužilje smatra povučenom, a trećim stavom izreke je utvrdio da je tužba trećetužilje, četvrtotužioca i petotužilje povučena, dok je u četvrtom stavu izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. Ovo rešenje je uručeno punomoćniku četvrtotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, 3. juna 2013. godine. Protiv rešenja od strane podnosioca ustavne žalbe, kao ni ostalih stranaka u postupku nije bilo žalbi, pa je rešenje postalo pravnosnažno 4. septembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om r anije važećeg ZPP koja se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 8. novembra 1994. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 3. juna 2013. godine, nakon 18 godina i sedam meseci, uručivanjem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu, protiv kog podnosilac nije izjavljivao žalbu.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj a prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio, pre svega, procesno složen, jer je na tužilačkoj strani bilo više tužilaca, koji nisu imali zajedničkog punomoćnika, kao i dva tužena, što je ne samo otežavalo ostvarivanje procesnih pretpostavki za održavanje ročišta, već, i uticalo na donošenje većeg broja procesnih rešenja vezanih za različite procesne situacije nastale izostancima ili promenama kod parničnih stranaka. Čak i o predlogu podnosioca da povuče tužbu datom 7. decembra 2012. godine, sud nije mogao doneti odluku još za pola godine, s obzirom na brojna procesna pitanja koja su bila u vezi sa drugim tužiocima u postupku. Međutim, ipak, složenošću postupka, ne samo procesnom, nego i pravnom i činjeničnom, ne mo že se opravdati navedeno trajanje postupka od više od 18 godina.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije u znatnoj meri svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka, bez obzira na to što u ovom sporu nije imao proaktivan stav . Naime, podnosilac se nije protivio predlozima tuženog za odlaganje ročišta, jednom je urgirao za zakazivanje ročišta, a njegov punomoćnik je jednom predao podnesak neposredno pred ročište, a jednom tražio odlaganje ročišta radi konsultacije sa strankom.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. U prilog ovoj oceni upravo govori da je prvostepena presuda doneta tek nakon 14 godina, ali da je i ona, prema odluci drugostepenog suda, ukinuta. Pritom, trajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i postupanje drugostepenog suda koji je o žalbi tužilaca, među kojima je i podnosi lac ustavne žalbe, odlučiva o više od tri i po godine. Ni to što je u ovom periodu došlo do uspostavljanja nove mreže sudova i promene nadležnosti sudova, a ni to što su jednom nerazmotreni spisi vraćani prvostepenom sudu, ne može opravdati trajanje žalbenog postupka više od tri i po godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim o štinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5298/94, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16834/12. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i složenost parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti