Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka za neosnovano obogaćenje, koji je trajao preko osam godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocima žalbe zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i Ž. M . iz Novih Karlovaca , Z. D , iz Novog Sada i M. Z . iz Inđije na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a Ž. M, Z . D . i M . Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1712/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 191/08) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete i to za podnosioce Ž. M . i M . Z . svakom u iznosu od 800 evra, a za podnosioca Z. D . u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz Novih Karlovaca, Z . D . iz Novog Sada i M . Z . iz Inđije su, 29. juna 2016. godine, preko punomoćnika N. J , advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalb u zbog pov rede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1712/13.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je 20. marta 2008. godine tužilac P. Đ. podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv podnosilaca ustavne žalb e kao tuženih, radi neosnovanog obogaćenja; da je postupak okončan donošenjem presude na osnovu odricanja Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1712/13 od 27. maja 2016. godine; da im je zbog dužine trajanja postupka od osam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1712/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac P. Đ. je 20. marta 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženih - podnosioca ustavne žalbe Ž. M, podnositeljke M . Z . i Đ . D , pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe Z . D, radi neosnovanog obogaćenja.

Predmet je dobio broj P. 191/08.

Pred prvostepenim sudom je održano osam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u izvod iz zemljišnih knjiga katastarske opštine Novi Karlovac za sporne nepokretnosti, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka poljoprivredne struke i saslušani su svedoci, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: tri na zahtev punomoćnika tužioca, zbog bolesti tužioca, jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, tri iz procesnih razloga, jedno zbog odsustva parničnih stranka, što je dovelo do donošenja rešenja kojim je utvrđeno da je tužba povučena, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog obustave rada advokata.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da u periodu od 10. septembra 2009. do 4. marta 2011. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Kako na ročište od 18. jula 2012. godine parnične stranke nisu pristupile, a uredno su obaveštene i svoj izostanak nisu opravdale, rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1040/10 od 18. jula 2012. godine utvrđeno je da se smatra da je tužba povučena.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1040/10 od 5. oktobra 2012. usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno je van snage rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1040/10 od 18. jula 2012. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

Na ročištu od 22. februara 2013. godine punomoćnik tuženih je obavestio sud da je tužena Đ. D . preminula i predl ožio je da sud prekine postupak. Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 2215/12 od 22. februara 2013. godine određen je prekid postupka zbog smrti tužene Đ. D . i određeno je da će se postupak nastaviti po pismenom predlogu parničnih stranaka.

Podneskom od 12. avgusta 2013. godine punomoćnik tuženih je obavestio sud da je okončan ostavinski postupak nakon smrti tužene Đ. D , da je za njenog zakonskog naslednika označen njen sin Z . D, ovde podnosilac ustavne žalbe , koji je stupio u parnicu na mesto pok. m ajke Đ. D . i predlož io je da sud nastavi prekinuti postupak. Zatim je predmetni postupak nastavljen.

Podneskom od 26. maja 2016. godine tužilac je povukao tužbu i odrekao se tužbenog zahteva.

Presudom na osnovu odricanja Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1712/13 od 27. maja 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate, na ime neisplaćenog zakupa, iznos od 17.631,40 evra, po kamatnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka od 15. novembra 2010. do 24. decembra 2012. godine, a od 25. decembra 2012. godine pa do isplate u visini referentne kamat ne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate kao i da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno nadoknade troškove postupka, sa zakonskom zateznom kamatom.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, dužina trajanja parničnog postupka od više od osam godina samo pred prvostepenim sudom, predstavlja njegovo prekomerno trajanje kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji više od osam godina nije meritorno odlučio već je postupak okončan donošenjem presude na osnovu odricanja od tužbenog zahteva. Takođe, taj sud je imao period od godinu i po dana potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište – od 10. septembra 2009. do 4. marta 2011. godine. Međutim, period od šest meseci neaktivnosti suda zbog toga što je postupak bio prekinut zbog smrti tužene Đ. D. ne može se staviti na teret parničnom sudu. Takođe, ne može se staviti na teret sudu ni period od godinu i po dana nepostupanja suda zbog odsustva tužioca na tri ročišta koja nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca, a zbog bolesti tužioca.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioce, a ispitujući njihovo ponašanja, Sud ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe u određenoj meri doprineli dužem trajanju postupka, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva njihovog punomoćnika, kao i punomoćnika tužioca, što je dovelo do donošenja rešenja kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom i time do produženja parnice za tri meseca.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1712/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 191/08), te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete i to za podnosioce Ž . M . i M . Z . svakom u iznosu od 800 evra, a za podnosioca Z. D . u iznosu od 300 evra , sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i stupanje u parnicu podnosioca Z. D. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8, maja 2013. godine (videti interne t stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs)

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.