Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva iz Hrvatske i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Sud je utvrdio da je dugo trajanje postupka posledica neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Drvn e Industrij e „Stjepan Sekulić“ d.o.o, u stečaju , iz Nove Gradiške, Republika Hrvatska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Drvne Industrij e „Stjepan Sekulić“ d.o.o, u stečaju , i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4163/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drvna Industrija „Stjepan Sekulić“ d.o.o, u stečaju , iz Nove Gradiške, Republika Hrvatska , podnelo je 8. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Olivere Jelkić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3492/10 od 6. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , kao i povrede zabrane retroaktivne primene propisa, zajemčen ih odredb ama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 197. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da je postupak trajao duže od sedam godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac u vreme pokretanja predmetnog postupka na osnovu vrednosti predmeta spora imao pravo na reviziju, koje mu je uskraćeno retroaktivnom promenom Zakona o parničnom postupku; da je podnosilac diskriminisan u odnosu na pravna lica čija se sedišta nalaze na teritoriji Republike Srbije, te nije u mogućnosti da stekne adekvatnu pravnu zaštitu imovine koju garantuje Ustav Republike Srbije; da postojanje diskriminacije znači i povredu prava na pravično suđenje; da je podnosilac ustavne žalbe kao pravno lice privatizovan i da se na njega ne mogu primenjivati odredbe Zakona koji se odnosi na društvenu svojinu, jer se ne može pravo korišćenja uspostavljati na privatnoj svojini. Podnosilac je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, ali naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 4136/08, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

„S. banka“ d. d. iz Splita, Republik a Hrvatsk a, podnela je 6. novembra 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđ ena prava svojine na poslovnim prostorijama površine 101 m2, koje se nalaze u Beogradu u ulici Kralja Milana broj 4, i upisa u javne knjige .

Prvi opštinski sud u Beogradu se 10. novembra 2003. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise predmeta ustupio Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud), kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Trgovinski sud se dopisom od 5. januara 2004. godine obratio Ministarstvu pravde radi dostavljanja tužbe tuženom i poziva za ročište diplomatskim putem.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. jun 2004. godine nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan.

Trgovinski sud se dopisom od 10. juna 2004. godine ponovo obratio Ministarstvu pravde, odnosno nadležnom sudu u Novoj Gradiški, radi dostavljanja tuženom poziva za ročište diplomatskim putem.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. decembar 2004. godine je održano, dok na sledeće ročište tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan.

Trgovinski sud je 3. marta 2005. godine doneo presudu P. 4493/03 kojom je u celini usvojio tužbeni zahtev tužioca. Tuženi je 16. maja 2005. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5993/05 od 31. oktobra 2005. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 4493/03 od 3. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, prvostepeni sud je rešenjem P. 4674/05 od 22. februara 2006. godine odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom je traženo da se tuženom zabrani otuđenje i opterećenje nepokretnosti koje su bile predmet spora. Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio Trgovinskom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku po predlogu za određivanje privremene mere , Trgovinski sude je 16. juna 2006. godine održao ročište, a istoga dana je rešenjem usvojio predlog tužioca i odredio privremenu meru.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5083/06 od 11. jula 2006. godine žalbu odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu i izvedenog dokaza građevinskim veštačenjem, Trgovinski sud je 28. decembra 2006. godine zaključio glavnu raspravu. Međutim, istoga dana je ponovo otvorio glavnu raspravu. Naredno ročište za glavnu raspravu bilo je održano 12. marta 2007. godine, da bi sud 26. aprila 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 4675/05 , kojom je u stavu prvom izreke odbacio tužb eni zahtev ko jim je traženo utvrđenje prava svojine, a u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi pravo svojine na predmetnim nepokretnostima.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5461/07 od 20. maja 2008. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 4675/05 od 26. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovnom suđenje.

U ponovnom postupku, nakon šest održanih ročišta i dva ročišta koja nisu održana, Trgovinski sud je doneo presudu P. 4163/08 od 29. juna 2009. godine kojom je: u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan prigovor presuđenje stvari; u stavu drugom odbijen primarni tužbeni zahtev (utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti); u stavu trećem odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev (utvrđivanje prava korišćenja predmetne nepokretnosti ); u stavu četvrtom odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tužilac, nezadovoljan ishodom pred prvostepenim sudom, podneo je žalbu 5. avgusta 2008. godine protiv presude Trgovinskog suda P. 4163/08 od 29. juna 2009. godine .

Postupajući po žalbi tužioca , sada Privredni apelacioni sud doneo je osporenu presudu Pž. 3492/10 od 6. oktobra 2010. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično odbio kao neosnovan u žalb u tužioca, a prvostepen u presud u potvr dio u stavu drugom i četvrtom; u stavu drugom izreke delimično usvoj io žalb u tužioca , prvostepen u presud u preinač io u stavu trećem izreke , a eventualni tužbeni zahtev usvojio u celini i utv rdio da je tužilac nosilac prava korišćenja predmetne nepokretnosti.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 2 1. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

5. Razmatrajući najpre navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje, da je period , u kome se ocenjuje razumn a dužin a trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer parnični postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, koji je vođen u dve sudske instance, traj ao nepunih sedam godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala sedmogodišnje trajanje postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca u ustavne žalbe, Ustavni sud da je on imao legitiman interes da se o tužbenim zahtevima usmeren im protiv njega , odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tuženog, Ustavni sud ukazuje da on svojim ponašanjem nije značajnije doprineo odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i postupanje Višeg trgovinskog suda, koji je dva puta ukidao presude Trgovinskog suda i svaki put mu predmet vraćao na ponovni postupak. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioc a ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca , kojima iskazuje nezadovoljstvo konačnim ishodom, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavk e za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ocenjujući navode o povredi odredbe člana 197. stav 1. Ustava kojom je utvrđena zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, Ustavni sud najpre ukazuje da podnosilac ovu povredu zasniva na činjenici „da je u vreme pokretanja predmetnog postupka na osnovu vrednosti predmeta spora on imao pravo na reviziju, koje mu je retroaktivnom promenom – donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, broj 111/09), uskraćeno“ , tačnije odredbom člana 55. stav 1. tog zakona.

Međutim, kako je Odlukom Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 111/09), to ni navodi o povratnom dejstvu tog zakona se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim.

Konačno, razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da ima osnova.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, nalazeći da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46) tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević