Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravila o teretu dokazivanja, neopravdano prebacujući celokupan teret na tužioca u sporu protiv države zbog propusta suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan , u postupku po ustavnoj žalbi P. preduzeća „S .“ doo iz Negotina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. novembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. preduzeća „S .“ doo i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6893 /14 od 9. aprila 201 5. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6893 /14 od 9. aprila 201 5. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u N egotinu P. 1709/10 od 20. juna 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba P. preduzeća „S .“ doo izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je pred Osnovnim sudom u Negotinu vođen u predmetu P. 1709/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. P preduzeće „S.“ doo iz Negotina izjavi lo je Ustavnom sudu, 7. avgusta 201 5. godine, preko punomoćnika V . N, advokata iz Negotina, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6893/14 od 9. aprila 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se Republika Srbija obaveže da mu naknadi štetu koja je nastala kao posledica propusta u radu Trgovinskog suda u Zaječaru.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 2008. godine, kao i da je konačno presuđeno 2015. godine, iako je od dokaza trebalo samo izvršiti uvid u predmet Privrednog suda u Zaječaru St. 5/07 i saslušati tužioca u svojstvu parnične stranke. Takođe je naveo da je revizijski sud, postupajući po njegovom zahtevu, doneo rešenje kojim je utvrdio da je pred nižestepenim sudovima povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku , te naložio Apelacionom sudu da postupi u ostavljenom roku. Kako Apelacioni sud nije postupio u ostavljenom roku, podnosilac je ponovo podneo zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i ponovo tražio naknadu štete, o čemu do dana podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno.

Podnosilac dalje navodi da je predmet spora bio zaht ev za naknadu štete, koja je nastal a u vezi sa vršenjem funcije Trgovinskog suda u Zaječaru koji se u postupku St. 5/07 nije pridržavao Sudskog poslovnika o raspoređivanju primljenih pismena. Ovo stoga što je podnosilac u skladu sa pravnom poukom sadržanom u zaključku Tgovinskog suda u Zaječaru St. 5/07 od 6. jula 2007. godine, kao stečajni poverilac , čije je potraživanje delimično osporeno, blagovremeno preporučenom pošiljkom izjavio prigovor na taj zaključak stečajnom sudiji , a koji je nakon prijema u sudu nestao. P odnosilac ističe i da je prvobitno povodom toga podn eo zahtev za obnovu predmeta, kao i da o tom zahtevu nikada nije odluč eno, te da je stečajni postupak, u međuvremenu , okončan. Dalje, navodi da je Osnovni sud u Negotinu prvom prvostepenom presudom odbio kao nesnovan njegov tužbeni zahtev, a da je Apelacioni sud u Beogradu tu presudu rešenjem poništio i predmet vratio na ponovno suđenje , ukaza vši da „nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama , te da su dati razlozi o bitnim činjenicama nejasni, protivrečni stanju u spisima i izvedenim pismenim dokazima , kao i da se činjenično stanje ne može smatrati pravilno utvrđenim, zbog čega se ne može sa sigurnošću ispitati pravilnost primenjenog materijalnog prava, zbog čega je naložio da se ponovo ocen e izveden i dokaz i i proveri da li u Privrednom sudu postoji još neki upisik “. Podnosilac ističe da i pored toga , prvostepeni sud nije proverio da li u Privrednom sudu postoji još neki upisnik, nakon čega je doneo identičnu prvostepenu presudu, a da Apelacioni sud u Beogradu, prilikom ponovnog odlučivanja o žalbi , nije postupio po sopstvenim primedbama, već je osporenom drugostepenom presudom uvažio iste one razloge koje je ranije ocenio kao nejasne, na koji način je povredio njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu sigurost. Ovo stoga što je do neujednačene sudske prakse došlo u jednom istom predmetu.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, osporenu presudu poništi, dosudi mu materijalnu štetu, troškove parničnog postupka, troškove postupka pred Ustavnim sudom, kao i da mu dosudi naknadu nematerijalne štete na ime nerazumno dugog trajanja parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Negotinu je doneo prvostepenu presudu P. 1709/10 od 20. juna 2012. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca P. preduzeća „S .“ doo iz Negotina, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud svojom odlukom obaveže tuženu Republiku Srbiju da mu na ime naknade štete isplati iznos od 1.181.086,00 dinara i iznos od 18.496,45 dinara, te rešio da se parnični troškovi ne dosuđuju.

U toku prvostepenog postupka, utvrđeno je: da je stečajni poverilac, ovde tužilac, po pokretanju postupka stečaja nad stečajnim dužnikom podneo prijavu potraživanja kojom je tražio da mu se po osnovu prodate robe i izvršenih usluga prizna na ime glavnog duga iznos od 1.448.124,47 dinara i na ime kamate iznos od 35.927,53 dinara; da je zaključkom Trgovinskog suda u Zaječaru St. 5/07 od 6. avgusta 2007. godine, pod rednim brojem 58 , priznato potraživanje tužiocu za glavni dug u iznosu od 267.047,00 dinara, a za kamat u u iznosu od 17.431,08 dinara, dok je za ostatak potraživanje osporeno; da se istim zaključkom poverioci, čija su potraživanja osporena , upućuju na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja protiv stečajnog dužnika ( koji mogu podneti u roku od osam dana od dana prijema zaključka ili umesto pokretanja parnice mogu u istom roku dostaviti predlog stečajnom sudiji da o osporenom potraživanju odluči kao arbitar); da se tužilac dopisom od 24. decembra 2007. godine obratio Trgovinskom sudu u Zaječaru sa zahtevom da taj sud odluči o njegovom prigovoru ; da je 8. januara 2008. godine Trgovinski sud u Zaječaru tužiocu odgovorio da je utvrdio da pregledom predmeta St. 5/07 njegov prigovor na zaključak nije primljen, jer da je ste primljen , bio bi zaveden u upisnik „R“ i o njemu bi odlučivalo stečajno veće, te je od tužioca traženo da dostavi dokaze o dostavljenom prigovoru; da je tužilac 11. januara 2008. godine dostavio Trgovinskom sudu u Zaječaru fotokopij u liste prijemne kljige Pošte Negotin od 14. avgusta 2007. godine i fotokopij u uredno potpisane povratnice od strane Trgovinskog suda u Zaječaru, kao primaoca; da je 16. januara 2008. godine Trgovinski sud u Zaječaru obave stio tužioca da u spisima predmeta St. 5/07 postoji dokaz o plaćenoj sudskoj taksi, dokaz o prijemu zaključka suda o utvrđenim i osporenim potraživanjima St. 5/07 od 6. avgusta 2007. godine, ali da ne postoji prigovor na zaključak, niti je ovaj zaveden u upisnik „R“, te da na preporuci nije navedeno šta je u preporučenom pismu dostavljeno, tako da sudu nisu pruženi dokazi za tvrdnje tužioca; da se iz fotokopije prijemne knjige – list Pošte Negotin, utvrđuje da je pod prijemnim brojem 040 – 14. avgusta 2007. godine Pošti predata preporučena pošiljka na ime primaoca Trgovinski sud u Zaječaru, s tim što u rubrici „napomena“ stoji St. 5/07; da se iz fotokopije povratnice – izveštaja o uručenju, utvrđuje da je Trgovinski sud u Zaječaru primio 15. avgusta 2007. godine pošiljku upućenu od DOO „S .“ iz Negotina, s tim što u rubrici „vrsta pošiljke“ na povratnici nije navedeno šta preporučena pošiljka sadrži; da se iz izveštaja Privrednog suda u Zaječaru R. 56/12 od 15. juna 2012. godine utvrđuje da u Privrednom sudu postoji i upisnik „P“, gde se zavode prigovori na zaključak o listi potraživanja, ali da je pregledom upisnika „R“ i upisnika ,,P“ utvrđeno da takav prigovor nije zaveden.

Prvostepeni sud je našao da je u konkretnom slučaju sporno da li je tužilac, kao stečajni poverilac, Trgovinskom sudu u Zaječaru na doneti zaključak o utvrđenim i osporenim potraživanjima uložio prigovor u ostavljenom roku, odnosno podneo predlog stečajnom sudiji da o osporenom potraživanju odluči kao arbitar. Imajući u vidu da se iz priložene povratice – izveštaja o uručenju upućene Trgovinskom sudu u Zaječaru od strane pošiljaoca, ovde tužioca, primljene u istom sudu 15. avgusta 2007. godine, kao ni iz prijemne knjige – lista Pošte Negotin zavedene pod brojem 040 od 14. avgusta 2007. godine, ne može utvrditi šta preporučena pošiljka sadrži, odnosno šta je to tužilac, kao stečajni poverilac, poslao navedenom preporučenom pošiljkom Trgovinskom sudu u Zaječaru, zaključak je suda da , u konkretnom slučaju , nema propusta u radu Privrednog suda u Zaječaru što nije odlučivao o prigovoru tužioca kao stečajnog poverioca na doneti zaključak, jer nema dokaza da je takav prigovor podnet. Kako nema propusta u radu Privrednog suda u Zaječaru, prvostepeni sud je ocenio da nema ni obaveze tužene Republike Srbije da tužiocu naknadi štetu u visini postavljenog tužbenog zahteva.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 6893/14 od 9. aprila 2015. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, te je preinačio u delu u kojem je rešeno o troškovima tako što je obavezao tužioca da tuženoj naknad i troškov e postupka.

Drugostepeni sud je našao da je u pobijanoj presudi navedeno dovoljno razloga o bitnim činjenicama, koji su jasni i neprotivrečni, te da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, kao i da je pravilno oce njeno da u radu tužen e nema propusta, pa samim tim ni njene obaveze da tužiocu naknadi štetu. Naime, da bi stranka imala pravo na naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je našao da je potrebno da je šteta nastala kao posledica protivpravnog, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, pri čemu bi oštećeni trebalo da dokaže, pored opštih uslova za građanskopravnu odgovornost, da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom u vršenju svoje funkcije, odnosno nepravilnim radom. Prema tome, tužilac je trebalo da dokaže da je protiv zaključka Trgovinskog suda u Zaječaru od 6. jula 2007. godine podneo prigovor o kome je sud propustio da odluči, čime bi mu bila naneta šteta. Međutim, izvedeni dokazi ne ukazuju na to da je tužilac uputio prigovor na zaključak Trgovinskom sudu u Zaječaru, odnosno navedenu činjenicu nije dokazao, već je samo dokazao da je uputio određeno pismeno koje je Trgovinski sud primio 15. avgusta 2007. godine, što nije dovoljn o da se zaključi da je reč o navedenom prigovoru. S obzirom na navedeno, drugostepeni sud je ocenio da se ne može smatrati da je tužilac pretrpeo štetu zbog nepravilnog rada tužene. Na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe da je, u konkretnom slučaju , trebalo primeniti odredbu člana 158. Z akona o obligacionim odnosima, s hodno tome da je tužiocu šteta naneta namerno i da tužen a treba da odgovara po osnovu krivice. Ovo stoga što pored činjenice da tužilac nije dokazao nameru, postojanje odgovornosti pravnog lica za štetu nastalu u vezi sa vršenjem svojih funkcija nije uslovljeno namerom ili grubom nepažnjom , već neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa, a ovakvog postupanja tužene nije bilo. Takođe, na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari ne utiču ni navodi žalb e da datumi kada je sporna pošiljka poslata, a potom i primljena u Trgovinsk om sud u u Zaječaru, kao i dopis tužioca združen spisima tog suda, kojim je sud obavešten da je tužilac poslao prigovor na zaključak, ukazuju da pomenuto pismeno predstavlja prigovor. Ovo stoga što sudska odluka ne može biti zasnovana na pretpostavkama, nego na pouzdano utvrđenim činjenicama, a navedene činjenice ukazuju samo da je tužilac određenu pošiljku uputio Trgovinskom sudu, ali ne i da pomenuta pošiljka sadrži prigovor na zaključak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 5 3/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 22 0.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (član 223. stav 1.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugčije propisano (član 223. stav 2.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2 23. stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 172. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre bilo potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je predmet tužbenog zahteva bila naknada štete koju je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, potraživao od tužene Republike Srbije, jer mu je Trgovinski sud u Zaječaru svojim nezakonitim i nepravilnim radom pričinio štetu, a da su parnični sudovi našli da je njegovo potraživanje neosnovano, jer nije dokazao da je spornom prilikom izjavio prigovor na navedeni zaključak po kome Trgovinski sud nije postupio. Ovo i pored toga što je podnosilac sudu dostavio sve dokaze kojima je raspolagao, tj. da je u roku koji je predviđen za izjavljivanje prigovora preporučenom poštom uputio pošiljku Trgovinskom sudu u Zaječaru, koju je isti sud sledećeg dana i primio , na osnovu njemu vraćene povratnice.

Shodno tome, Ustavni sud konstatuje da iz zakonski h rešenja , kojima su regulisana pravila o teretu dokazivanja (odredbe čl. 223. st. 2. i 3. ZPP), proizilazi da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a li i da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Polazeći od toga, Ustavni sud ističe da pravilna primena opšteg pravila o teretu dokazivanja nalaže da je parnična stranka koja tvrdi da postoje pozitivne činjenice dužna da ih dokaže, što se odnosi kako na tužioca tako i na tuženog, koji je dužan da ospori navode i dokaze protivnika u skladu sa zakonom , nekim od dokaznih sredstava . Iz navedenog proizlazi da ukoliko se tužena strana u svoju korist poziva na činjenice za koje nije pružila nikakve dokaze, sud bi takve tvrdnje mora o smatrati nedokazanim.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da na strani podnosioca, kao tužioca, jeste bio teret dokazivanja da je prigovor izjavio, a koji jeste, u skladu sa dokaznim sredstvima kojima je raspolagao, učinio sve da to i dokaže, dostavivši sudu dokaze da je u ostavljenom roku uputio preporučenu pošiljku Trgovinskom sudu u Zaječaru (na kojoj je u rubrici „napomena“ jedino stajalo „ St. 5/07“, ali ne i da pošiljka u sebi sadrži prigovor), kao i povratnicu iz koje proizlazi da je Trgovinski sud u Zaječaru tu pošiljku primio već sledećeg dana. Sa druge strane, Trgovinski sud u Zaječaru, sem što je pregledom upisnik a „R“ i „P“ utvrdio da prigovor tužioca nije zaveden, dalje nije dokazao šta se sa navedenom primljenom preporučenom pošiljkom u međuvremenu desilo, tj. gde se ona nalazi , niti su parnični sudovi to od tužene strane tražili, a po pravilima o teretu dokazivanja taj teret je pad ao na tužen u stran u. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da parnični sudovi , u konkretnom slučaju, nisu u dovoljnoj meri obrazložili zašto su teret dokazivanja isključivo prebacili na podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, u sitaciji kada tuženi u upisnike nije uneo podatak o tome koje je to pismeno – poš iljka primljeno u Sudu, iako je potvrđen prijem pošiljke tužioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , ne prejudicirajući odluku nadležnog suda o ishodu postupka, na šao da u osporenoj presudi nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva podnosioca kojim je potraživana naknad a štete, što je posledično dovelo do proizvoljne primene procesnog prava , te da stoga osporena drugostepena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6893/14 od 9. aprila 201 5. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Apelacioni su d u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Negotinu P. 1709/10 od 20. juna 201 2. godine.

7. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za dosuđivanjem naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac zahtev povodom povrede istog prava isticao pred redovnim (nadležnim) sudovima, o čemu je Vrhovni kasacioni sud prvobitno doneo rešenje R4g. 12/14 od 20. juna 2014. godine, kojim je utvrdio da je podnosiocu u postupku pred nižestepenim sudovima – Osnovnim sudom u Neogotinu (u predmetu P. 1709/10) i Apelacionim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te naložio Apelacinom sudu u Beogradu da odluči o žalbi u roku od 60 dana od dana dost avljanja rešenja, a odbio njegov zahtev za naknadu zbog utvrđene povrede prava. Kako Apelacioni sud u Beogradu nije postupio u ostavljenom roku, podnosilac je podneo novi zahtev Vrhovnom kasacionom sudu, koji je doneo rešenje R4g. 58/15 od 12. maja 2015. godine i utvrdio da je p odnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6893/14, te mu dosudio primerenu naknadu u iznosu od 20.000,00 dinara.

Polazeći od toga, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Negotinu u predmetu P. 1709/10 i u odnosu na istaknuti zahtev za naknad u nematerijalne štete zbog povrede navedenog prava u osporenom parničnom postupku, suštinski, izgubio status žrtve u ustavnosudskom postupku.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u tački 3. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 86. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.