Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede na radu, koji je trajao sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv sudskih presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Z. iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Z. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 389/15 podnosiocu ustavne žalbe povređeno prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. Z. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Z. iz Velike Plane podneo je Ustavnom sudu, 14. maja 2019. godine, preko punomoćnika G. P, advokata iz Velike Plane, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 389/15, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2154/17 od 7. novembra 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1636/16 od 9. februara 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak, koji je hitne prirode, trajao sedam godina, od čega samo pred Vrhovnim kasacionim sudom više od jedne godine; da je Apelacioni sud u Beogradu u ukidajućem drugostepenom rešenju naveo da je pravilan zaključak prvostepenog suda po kome on nije doprineo nastanku štete, ali da je u osporenoj drugostepenoj presudi izmenio taj svoj stav, nalazeći da doprinos postoji; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su mu za iznose isplaćene u vansudskom postupku umanjili iznose koji mu pripadaju po svim osnovima iako se taj iznos uračunava samo kod naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; da mu nisu priznati svi troškovi postupka koji su bili nužni.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi ili ukine osporenu revizijsku presudu, odnosno, preinači obe osporene presude, kao i da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog dugog trajanja postupka u iznosu od 400.000 dinara i troškove za sastav ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 389/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. novembra 2011. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, tužbu protiv tuženog privrednog društva „G.“ a.d. Velika Plana, radi naknade nematerijalne i materijalne štete nastale povredom na radu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1120/11.

Prvostepeni sud je do zaključenja glavne rasprave zakazao 11 ročišta, od kojih je sedam održano. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, a jedno na zahtev tuženog. Vremenski interval između ročišta kretao se od mesec i po dana do tri meseca. U okviru dokaznog postupka obavljeno je medicinsko veštačenje preko specijalista iz oblasti ortopedije i neuropsihijatrije, kao i veštačenje iz oblasti bezbednosti na radu. Saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i četvoro svedoka. Sva tri veštaka usmeno su se izjasnila na ročištu, a povodom primedbi tuženog.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1120/11 od 16. oktobra 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev u pogledu nematerijalne štete, dok je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbijen kao neosnovan u celini. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, i to tužilac 8, a tuženi 13. novembra 2013. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7389/13 od 12. februara 2014. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda, osim u delu odluke o sporednom (kamatnom) traženju, za koji je potvrđena. Predmet je 2. marta 2014. godine vraćen na ponovno suđenje Osnovnom sudu u Velikoj Plani, koji je, nakon 1. januara 2014. godine, preuzeo nadležnost Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani.

Predmet je u ponovnom postupku dobio broj P1. 107/14. Prvo ročište je zakazano i održano 18. juna 2014. godine. Naredna dva ročišta, zakazana za 29. septembar i 22. decembar 2014. godine, nisu održana zbog štrajka advokata. Potom je, na ročištu održanom 26. marta 2015. godine, tužiocu naloženo da dostavi dokaze u vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete. Kako na ročište zakazano za 23. april 2015. godine nije pristupila nijedna stranka, iako su bile uredno obaveštene, Osnovni sud u Velikoj Plani je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Tužilac je 29. aprila 2015. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, povodom kojeg je 24. septembra 2015. godine održano ročište. Predlog je usvojen i ukinuto je rešenje od 23. aprila 2015. godine, a predmetu je dodeljen broj P1. 389/15. Na ročištu održanom 17. decembra 2015. godine glavna rasprava je zaključena, a presuda je objavljena 11 dana kasnije.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 389/15 od 28. decembra 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade nematerijalne štete, dok su tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, kao i zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđene iznose od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, odbijeni kao neosnovani. Protiv ove presude žalbe su izjavile obe parnične stranke, i to tužilac 4, a tuženi 3. februara 2016. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1636/16 od 6. oktobra 2016. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi ispravke prvostepene presude. Osnovni sud u Velikoj Plani je rešenjem od 14. decembra 2016. godine ispravio svoju presudu, nakon čega su spisi predmeta vraćeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1636/16 od 9. februara 2017. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što su umanjeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete, osim za fizičke bolove, koji je jedino uvećan, dok je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete delimično usvojen.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud propustio da ceni sve osnove oslobađanja od odgovornosti tuženog kao vlasnika opasne stvari i organizatora opasne delatnosti, tačnije, da je svojom radnjom oštećeni delimično doprineo nastanku štete; da je, s tim u vezi, tačan navod žalbe tuženog kojim se ukazuje na propust tužioca utvrđen na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka iz oblasti bezbednosti na radu, na koji tužilac nije imao primedbi, a u kojem je navedeno da tužilac nije propratio, kao iskusni radnik, davanje signala kranisti i pokretanje krana, kao i da je izdao nalog drugom zaposlenom da postupa kao signalista, iako on nije obučen o merama za bezbedan rad i rukovanje kranom; da su takvi propusti tužioca doprineli njegovom povređivanju 30%; da je prvostepeni sud, takođe, pogrešno primenio materijalno pravo rešavajući o procentualnom učešću naknada koje su tužiocu isplatile osiguravajuće organizacije, jer je isplaćene naknade srazmerno odbio od svih osnova nematerijalne štete, suprotno odredbi člana 948. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, a ne samo u odnosu na iznos utvrđen na ime naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, te je i u tom delu drugostepeni sud drugačije odlučio; da kako je ožalbena presuda preinačena, što je bilo od uticaja na uspeh stranaka u sporu, preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka, tako što su tužiocu priznati nužni troškovi za vođenje ovog spora.

Tužilac je 18. aprila 2017. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 1. juna 2017. godine. Spisi predmeta su 27. jula 2017. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev2. 2154/17 od 7. novembra 2018. godine reviziju odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1120/11 od 16. marta 2013. godine.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom pokrenut 2. novembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2154/17 od 7. novembra 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak, u sporu koji je hitne prirode, trajao sedam godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, imajući u vidu da je reč o samo jednom incidentnom događaju, kao povodu za tužbu, u kome je podnosilac ustavne žalbe zadobio povredu na radu.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o pravnoj zaštiti zbog povrede na radu čija je posledica invaliditet.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se njegov doprinos dužini trajanja postupka ogleda u nedolasku njegovog advokata na zakazano ročište, kada je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, usled čega je vođen dodatni postupak za vraćanje u pređašnje stanje.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu nije u dovoljnoj meri poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, uključujući i ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, koje je zakazano pet meseci nakon podnošenja predloga.

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da se neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu tokom štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, ne može staviti na teret sudu i da je reč o objektivnoj okolnosti koja je dovela do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Što se tiče osporenih akata, a polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud najpre podseća da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Ustavni sud je, pritom, uvidom u osporene presude i spise predmeta u kome su one donete, utvrdio da su dati dovoljni i jasni razlozi za iznete stavove o neosnovanosti dela tužbenog zahteva, kako u pogledu uračunavanja iznosa isplaćenih u vansudskom postupku, tako i kada je reč o doprinosu podnosioca ustavne žalbe nastanku štete. Sudski veštak iz oblasti bezbednosti na radu izrazio je mišljenje da postoje i propusti podnosioca ustavne žalbe koji su uticali na nastanak štete (pogrešno kačenje stuba i davanje signala licu koje nije obučeno da pravilan signal prenese kranisti), ocenivši da taj doprinos iznosi 30%. Povodom takvog mišljenja veštaka, podnosilac ustavne žalbe, tačnije, njegov punomoćnik, izričito se izjasnio da nema nikakvih primedbi. S druge strane, u vezi sa umanjenjem dosuđenih iznosa za iznose koje su isplatile osiguravajuće organizacije, Ustavni sud ukazuje da je upravo drugostepeni sud uvažio navode žalbe podnosioca ustavne žalbe i u tom smislu preinačio prvostepenu presudu. Što se troškova postupka tiče, Ustavni sud konstatuje da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu ustavne žalbe dosuđen znatno veći iznos nego prvostepenom presudom, koja nije osporena ustavnom žalbom.

Povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe, takođe, argumentuje tvrdnjom da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi odstupio od pravnog stanovišta iznetog u ukidajućoj odluci Gž1. 7389/13 od 12. februara 2014. godine. Prema stavu Ustavnog suda, takva tvrdnja ceni se sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Ustavni sud je, podsećajući na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske, broj predstavke 48101/07, od 1. jula 2010. godine, paragraf 42, konstatovao da se pravo sudova da u ponovnom postupku donose drugačije odluke ne dovodi u pitanje, ali da su sudovi u takvoj situaciji dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

Iz spisa predmeta proizlazi da su činjenice i okolnosti u vezi sa doprinosom podnosioca ustavne žalbe utvrđene još u prvobitno sprovedenom prvostepenom postupku (mišljenje sudskog veštaka iz oblasti bezbednosti na radu, na koje nije bilo nikakvih primedbi). Međutim, prvostepeni sud, ni u jednoj od svojih presuda, nije konstatovao da postoji doprinos podnosioca ustavne žalbe koji je utvrđen odgovarajućim veštačenjem, pri čemu je oba puta cenio samo ispunjenost uslova za oslobađanje tuženog od odgovornosti za štetu, u smislu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, ne i da li postoji podeljena odgovornost, saglasno članu 192. istog Zakona, na kom prigovoru je tuženi insistirao u ponovnom prvostepenom postupku, kao i žalbi protiv prvostepene presude koja je u tom postupku doneta. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da se u okolnostima konkretnog slučaja, ratione materiae, ne može govoriti o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, budući da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom prvog žalbenog odlučivanja, razmatrao samo ocenu prvostepenog suda o ispunjenosti uslova za oslobađanje tuženog od odgovornosti, u smislu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, dok je pitanje podeljene odgovornosti postalo aktuelno u ponovnom prvostepenom postupku, pri čemu su relevantne činjenice i okolnosti za odlučivanje o tom materijalnopravnom prigovoru i ranije bile utvrđene putem odgovarajućeg veštačenja.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3 . izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti