Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina i sedam meseci. Neefikasnost prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, bila je ključni razlog odugovlačenja. Dosuđena je naknada od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 2828/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo D. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednos ti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda je , 13. maja 201 9. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 2828/16.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporeni radni spor, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao osam godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu j e dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređen o napred naveden o ustavn o prav o, te mu na osnovu toga dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2828/16, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

D. M . iz Beograda , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. septembra 20 11. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv R. S, a radi isplate razlike u izgubljenoj zarad i.

Prvo ročište u ovom radnom sporu, parnični sud je zakazao i održao 18. maja 2012. godine . U daljem toku postupka, do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao osam ročišta, na kojima je sproveo dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, te saslušao pet svedoka. Dva ročišta nisu održana, jedno zbog štrajka advokata, a drugo zbog nedostataka procesnih pretpostavki. U ovom delu postupka, u periodu od 30. septembra 2013. godine do 3. oktobra 2014. godine, sud nije zakazivao ročišta.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 4191/11 od 28. oktobra 2015. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavom odredba člana 3 zaključenog ugovora o radu broj 22-1645 od 11. oktobra 2007. godine, kojom odredbom je utvrđen koeficijent 2,80 na osnovnu zaradu; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu neisplaćene stimulacije na osnovnu zaradu za period od 11. oktobra 2007. godine do 11. oktobra 2013. godine isplati iznos od 100.089,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete u visini neisplaćene razlike u izgubljenoj zaradi za period od 11. oktobra 2007. godine do 11. oktobra 2013. godine, a obračunate po koeficijentu 3,80, isplati iznos od 656.789,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu neisplaćene razlike u izgubljenoj zaradi za period od 11. oktobra 2007. godine do 11. oktobra 2013. godine, a obračunate po koeficijentu 3,40 , isplati iznos od 407.163,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 916/16 od 4. novembra 2016. godine, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je ništava odredba člana 3 . zaključenog ugovora o radu broj 22-1645 od 11. oktobra 2007. godine, kojom odredbom je utvrđen koeficijent 2,80 na osnov nu zaradu; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke; u stavu trećem izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu trećem i petom izreke i predmet u navedenom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao sedam ročišta. Sud je u ovom delu postupka sproveo jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje, koji nalaz i mišljenje je veštak dostavio sudu 16. maja 2018. godine. U periodu od dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka, pa do donošenja presude na osnovu priznanja 8. aprila 2019. godine, sud nije održao ni jedno od sledeća tri zakazana ročišta (jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a druga dva zbog prestanka sudijske funkcije na lični zahtev. Iz navedenog proizlazi da sud u periodu od 7. novembra 2018. godine do 8. aprila 2019. godine nije preduzeo radnje u postupku u smeru preraspodel e predmeta ).

Osporeni parnični postupak je okončan pred Prvim osnovni m sud om u Beogradu - presud om na osnovu priznanja P1. 2828/16 od 8. aprila 2019. godine, kojom je usv ojen tužbeni zahtev tužioca , a tuženi obavezan da tužiocu na osnovu naknade štete u vidu neisplaćene razlike u izgubljenoj zaradi za period od 11. oktobra 2007. godine do 10. jula 2014. godine, a obračunate po koeficijentu 3,10 , isplati iznos od 249.705,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 369.544,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi isplate razlike u izgubljenoj zaradi, podnosilac ustavne žalbe pokrenuo 16. septembra 20 11. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je o sporeni postupak okončan 8. aprila 2019. godine donošenjem presude na osnovu priznanja Prvog osnovnog sud a u Beogradu. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 7 godina i 7 mesec i, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora jeste bio relativno složen, te da je tokom trajanja postupka, prvostepeni sud sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenj e, kao i saslušavao više svedoka i tužioca u svojstvu parnične strank e, ali ne u toj meri da bi se moglo opravdati trajanje parničnog postupka od skoro osam godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ima o legitiman pravni interes da se o predmetu radnog spora, koji se vodio radi isplate razlike u izgubljenoj zaradi, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prvostepeni sud prvo ročište zakazao nakon osam mesec i potpune neaktivnosti, kao i da je tokom postupka utvrđeno još dva perioda potpune neaktivnosti suda (od 30. septembra 2013. godine do 3. oktobra 201 4. godine i od 16. maja 2018. godine do 8. aprila 201 9. godine), kada sud ili nije zakazivao, ili nije održao zakazana ročišta, kao i da su tokom parničnog postupka donete dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvostepenu presudu delimično ukinuo i predmet vratio na prvostepeni postupak, što su sve svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvi osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2828/16.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti