Povreda prava na suđenje u razumnom roku i ocena pravilnosti primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Zahtev protiv presude Višeg suda je odbijen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8508/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4723/10 od 21. oktobra 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 8. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4723/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8508/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu usvojio eventualni tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 124.783,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23. oktobra 2007. godine („znači, sa kamatom od dana utuženja“); da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu preinačena prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 40.902,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23. oktobra 2007. godine; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo „zaobiđeno“ načelo legaliteta, a i time bi se narušila načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmetni postupak trajao više od trinaest godina, a samo po žalbi više od tri godine; da je predmet spora bio od izuzetnog značaja za podnosioca, te da on nije doprineo odugovlačenju postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na pravno sredstvo zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8508/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8508/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. juna 1997. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih M. P, T. V. i B. A, svih iz Beograda, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 3654/97.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (2. decembra 1997. godine, 2. marta, 7. maja i 14. maja 1998. godine i 21. marta 2003. godine).

Tužilac je podneskom od 9. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene T. V. i B. A.

Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. novembra 1999. godine doneo rešenje P. 3654/97, kojim je konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na tužene T. V. i B. A.

Postupajući sudija je 17. novembra 1999. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 21. februara 2000. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje.

Tuženi je podnescima od 9. marta i 22. maja 2000. godine izneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 26. oktobra 2000. godine naložio sudskom veštaku da se u roku od osam dana od dana prijema rešenja izjasni o primedbama tuženog na nalaz i mišljenje.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 19. jula 2001. godine dostavio sudu izjašnjenje na primedbe tuženog.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 14. januara 2003. godine odredio dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 24. februara 2003. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 21. marta 2003. godine doneo presudu P. 3654/97, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 21.380,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. marta 2000. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Novom Sadu je 3. novembra 2004. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 4326/03, kojim je usvojio žalbu tužioca, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3654/97 od 21. marta 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu predmet je dobio novi broj P. 8508/04 i zakazana su četiri ročišta za gl avnu raspravu (11. marta 2005. godine, 28. marta, 9. juna 2006. godine i 12. decembra 2007. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. mart 2005. godine nije održano, jer tuženi nije bio uredno povan.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 22. novembra 2004. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 26. novembra 2004. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 20. januara 2006. godine odredio dopunsko veštačenje.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 8. februara 2006. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 11. septembra 2006. godine doneo rešenje P. 8508/04, kojim je odredio zastoj u postupku do okončanja postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je Opštinski sud u Novom Sadu, na osnovu odredbe člana 176. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, radi rešavanja spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“, radi naknade inflatorne štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je 9. oktobra 2007. godine doneo rešenje P. 8508/04, kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari. Istim rešenjem sud je odredio dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 22. oktobra 2007. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja.

Tužilac je podneskom od 31. oktobra 2007. godine precizirao tužbeni zahtev, u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 12. decembra 2007. godine doneo presudu P. 8508/04, kojom je u stavu prvom izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 124.783,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. oktobra 2007. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 103.220,00 dinara, a u stavu drugom izreke odbio primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 219.874,37 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. oktobra 2007. godine pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je 3. aprila 1992. godine zaključen ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara između tužioca (zadruge) i tuženog zaddugara; da kada se od vrednosti odobrenog kredita od 1.369,86 DM oduzme vrednost depozita od 273,97 DM, osiguranja od 16,44 DM i ukupna realna vrednost otplaćenog kredita od 45,08 DM, proizlazi da je na dan poslednje uplate dug tuženog bez obračuna kamate iznosio 1.034,37 DM, što predstavlja protivvrednost od 528,87 evra; da kako je kurs na dan utuženja iznosio 3,7 dinara za 1 DM, dug tuženog na dan utuženja je bio 3.827,17 dinara; da obračunom zakonske zatezne kamate na navedeni dinarski iznos za period od dana utuženja 10. juna 1997. godine pa do 22. oktobra 1997. godine, dug tuženog iznosi 124.783,86 dinara; da je sud eventualni tužbeni zahtev za navedeni iznos usvojio u celini, a odbio primarni tužbeni zahtev, s obzirom na to da se odnosi na obračun zakonske kamate na dug od 24. januara 1994. godine.

Tuženi je 26. marta 2008. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8508/04 od 12. decembra 2007. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 28. aprila 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. 2419/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8508/04 ustupio Višem sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Viši sud u Novom Sadu je 21. oktobra 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. 4723/10, kojom je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8508/04 od 12. decembra 2007. godine u pobijanom usvajajućem delu, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 40.902,40 dinara (umesto iznosa od 124.783,86 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. oktobra 2007. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 84.089,70 dinara (umesto iznosa od 103.220,00 dinara), dok je u preostalom pobijanom usvajajućem delu, žalbu tuženog odbio i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da u situaciji kada zadrugar nije otplatio dobijeni kredit u celini, potraživanje tužioca je osnovano, a visina neisplaćenog iznosa zajma se utvrđuje u konvertibilnoj valuti na dan izvršene uplate ili isplate, pa se tako dobijeni iznos konvertuje u dinarsku protivvrednost po kursu na dan veštačenja i na isto se dosuđuje zakonska zatezna kamata od dana presuđenja pa do isplate; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je na dan poslednje uplate dugovanje tuženog bez kamate iznosilo 1.034,37 DM, što odgovara iznosu od 528,87 evra; da je, međutim, prvostepeni sud propustio da navedeni iznos izražen u evrima konvertuje u dinare; da iznosu od 528,87 evra, po važećem kursu na dan veštačenja od 22. oktobra 2007. godine, odgovara protivvrednost od 40.902,40 dinara; da devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje, u konkretnom slučaju, primenu načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da se samo deviznom valorizacijom može utvrditi realna vrednost potraživanja tužioca prema tuženom.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 9. juna 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4723/10 od 21. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak t rajao 13 godina i četiri meseca, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak bio u zastoju od 11. septembra 2006. godine do 9. oktobra 2007. godine, radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano nakon više od pet meseci od podnošenja tužbe; da u periodu od 19. jula 2001. godine pa do 14. januara 2003. godine prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju; da je drugostepeni sud odlučio o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8508/04 od 12. decembra 2007. godine nakon više od dve i po godine od njenog podnošenja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8508/04, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za delimično usvajanje žalbe tuženog i preinačenje prvostepene presude. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Višeg suda u Novom sadu da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, tuženi je vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinarima. Stoga se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4723/10 od 21. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustavbe žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i ocena pravilnosti primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti