Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 14 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje u delu odluke o troškovima, jer sud nije obrazložio odluku u svetlu delimičnog uspeha stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba G. R. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 2933/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Usvaja se ustavna žalba G. R. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u delu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

5. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u delu odluke kojim je odlučeno o troškovima postupka, i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine, u delu rešenja o troškovima postupka.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. G. R. iz Bora podnela je Ustavnom sudu, 7. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 2933/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak u kome je podnositeljka bila tužena trajao neprimereno dugo, punih 14 godina, zbog čega joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U prilog tvrdnji da je pravo na pravično suđenje povređeno presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, između ostalog, navedeno je: da je ponašanje postupajućeg sudije bilo pristrasno jer je tokom spora tužilac više puta neopravdano izostao sa ročišta, a sud nije utvrdio povlačenje tužbe; da je prvostepena presuda zasnovana isključivo na iskazu tužilačke strane, a zanemareni su svi ostali izvedeni dokazi i to: iskaz tužene i iskazi više svedoka tužene strane, da je R. J. bio najpre punomoćnik tužilaca (svojih roditelja), te da je nakon smrti oca stupio na njegovo mesto u parnici, a sud ga je saslušao i u svojstvu svedoka i dao jaču dokaznu snagu izjavi takvog „pristrasnog“ svedoka naspram drugih pismenih isprava; da je sud usvojio tužbeni zahtev, priznajući tužiocima činjenice samo „na reč“; da su postupajući sudovi sve izvedene dokaze tumačili u korist tužilaca, a na štetu tužene; da je tužilačka strana u ovom sporu uspela sa manje od 10 % od postavljenog tužbenog zahteva, a dosuđeni su troškovi spora u celosti, što nije u skladu sa odredbama člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji propisuje da: „Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova“; da je pravilnim tumačenjem navedene zakonske odredbe, sud trebalo da dosudi srazmeran deo troškova i tuženoj strani, s obzirom na njen uspeh u parnici, odnosno srazmerno neuspehu tužilačke strane u sporu; da drugostepeni sud, u postupku po žalbi tužene, nije preispitao odluku u delu kojim je odlučeno o troškovima.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu i nematerijalne i materijalne štete, te da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv pravnog prethodnika, oca podnositeljke ustavne žalbe, podneta je tužba 27. januara 2001. godine, Opštinskom sudu u Zaječaru, radi predaje stvari i naknade štete. Naime, podnetom tužbom je traženo da sud obaveže tuženog da vrati tužiocima predmetne cevi za navodnjavanje zemljišta i da im naknadi štetu koja je nastala na ime umanjenog prinosa zbog nemogućnosti korišćenja istih. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 304/01.

Do donošenja presude zakazano je 31 ročište za glavnu raspravu, od kojih 12 ročišta nije održano. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, predloženi svedoci i izvršeno veštačenje na okolnosti visine nastale štete zbog nemogućnosti navodnjavanja na predmetnim parcelama.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/2001 od 22. februara 2006.godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim je traženo da tuženi preda tužiocima predmetne cevi, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže na naknadu štete na ime umanjenog prinosa zbog nemogućnosti navodnjavanja i u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2296/06 od 22. juna 2007. godine potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01 od 22. juna 2006. godine u stavu prvom izreke, dok je ista ukinuta u stavovima drugom i trećem njene izreke i u tim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, 24. septembra 2007. godine, G. R, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je kao zakonski naslednik tuženog, podnela predlog za ponavljanje postupka, pozivajući se na to da joj kao naslednici tuženog nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku. Prvostepeni sud je održao ročište povodom predloga za ponavljanje 18. decembra 2007. godine, na kome je doneo rešenje da se spisi dostave Okružnom sudu u Zaječaru, radi odlučivanja o navedenom predlogu.

Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 25/09 od 28. avgusta 2009. godine dozvoljeno je ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog stavom prvim izreke presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2296/06 od 22. juna 2007. godine i ukinut je stav prvi izreke presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2296/06 od 22. juna 2007. godine, dok je odbačena kao nedozvoljena žalba advokata tuženog izjavljena protiv stavova prvog i trećeg presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/2001 od 22. februara 2006. godine.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 25/09 od 28. avgusta 2009. godine, potvrđena je presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01 od 22. februara 2006. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište je održano 23. oktobra 2009. godine, a do donošenja sledeće presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, zbog procesnih smetnji. Postupak je bio u prekidu šest meseci zbog smrti tužioca (25. marta 2011. godine) dok na njegovo mesto u parnici nije stupio sin, kada je na ročištu održanom 6. septembra 2011. godine, sud odredio nastavak postupka.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba tužilaca da se obaveže tužena na predaju cevi; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade štete zbog umanjenja prinosa za period od 2000. do 2009. godine isplati određeni novčani iznos, dok je deo zahteva za naknadu štete odbijen kao neosnovan i u stavu trećem izreke tužena je obavezana da tužiocima naknadi troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3095/12 od 21. oktobra 2014. godine vraćeni su spisi predmeta P. 2933/11 Osnovnom sudu u Zaječaru, radi dopune postupka, zato što nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6630/14 od 3. aprila 2015. godine su Osnovnom sudu u Zaječaru vraćeni spisi predmeta P. 2933/11, jer nisu bili ispunjeni uslovi za odlučivanje o izjavljenim žalbama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potrvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine u stavu prvom izreke, u stavu drugom izreke, u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca R.J. za naknadu štete u iznosu od 3.224.769,00 dinara sa kamatom, u delu u kome je tražio da se obaveže tužena da mu na iznos od 375.231,00 dinara plati kamatu za period od 26. septembra 2009. do 5. oktobra 2011. godine i u delu u kome je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje Z.J. kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete isplati iznos od 3.600.000,00 dinara sa kamatom i u stavu trećem njene izreke, dok je preinačena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine u stavu drugom njene izreke, u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu R.J. na ime naknade štete isplati iznos od 375.231,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. oktobra 2011. godine do isplate, tako što je obavezana tužena da tužiocu R.J. na ime naknade štete isplati iznos od 223.937,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2011. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca R.J. kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od još 151.293,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2011. godine do isplate.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da su se tužioci i tuženi međusobno ispomagali, tako što su jedni drugima pozajmljivali cevi za navodnjavanje; da je pok. tuženi od tužilje Z.J. 2000. godine uzeo na poslugu cevi koje nije vratio, zbog čega su tužioci podneli tužbu tražeći da im se vrate pokretne cevi i da im se naknadi šteta na ime umanjenog prinosa zbog nemogućnosti navodnjavanja; da je presudom donetom tokom postupka P. 304/2001 od 22. februara 2006. godine, koja je postala pravnosnažna 28. avgusta 2009. godine, obavezan tuženi da tužilji preda predmetne cevi; da je tokom postupka preminuo tuženi (7. marta 2006.), a njegov zakonski naslednik je ćerka Gordana Ramović, dok je drugi tužilac preminuo 25. marta 2011. godine, a njegov zakonski naslednik je sin R. J; da je izvođenjem dokaza od strane sudskog veštaka poljoprivredne struke prvostepeni sud utvrdio visinu štete zbog umanjenog prinosa zbog nemogućnosti navodnjavanja određenog zemljišta, u periodu od 2000. do 2009. godine u ukupnom iznosu od 375.231,00 dinara, te da je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno zaključio prvostepeni sud da je tužena, kao zakonska naslednica, u obavezi da tužiocu R.J, kao zakonskom nasledniku i vlasniku predmetnih parcela, naknadi štetu zbog umanjenja prinosa na istima zbog nemogućnosti navodnjavanja.

Dalje, u obrazloženju drugostepene presude, navedeno je: da se osnovano žalbom tužene ukazuje da prvostepeni sud nije pravilno cenio prigovor zastarelosti potraživanja kada je odlučio da je isti neosnovan, te da po nalaženju drugostepenog suda zahtev za naknadu štete nije zastareo za 2000, 2006, 2007, 2008. i 2009. godinu, ali jeste za 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godine iz navedenih razloga preinačenja tužbe od 11. januara 2006. godine, kada su tužioci tražili naknadu štete za period od 2000. do 2009. godine; da su neosnovani žalbeni navodi tužene kojima se ukazuje da je prvostepeni sud počinio bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer u toku postupka nije primenio odnosno nepravilno je primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, koje se tiču punomoćja, te da sud nije odlučio o preinačenju tužbe, kao i da je tužba bila neuredna, budući da nije bio opredeljen zahtev u pogledu visine nematerijalne štete; da su navodi neosnovani, s obzirom na to da su tužioci ovlastili advokata da ih zastupa u ovom postupku, a tužilja je ovlastila i svog sina, koji se jedno vreme pojavljivao kao njihov punomoćnik, međutim, kako je jedan od tužilaca preminuo u toku postupka, njihov sin je oglašen za jedinog naslednika, to sledi da bi isti trebalo da odobri radnje koje su preduzete u postupku, pa su stoga bez uticaja navodi žalbe; da činjenica da prvostepeni sud nije odlučio o preinačenju tužbe ne utiče na pravilnost prvostepene presude, jer se tužena upustila u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, te da su neosnovani navodi žalbe da tužba nije bila uredna kada je u pogledu zahteva za naknadu štete, budući da su tužioci naveli da će zahtev za naknadu štete opredeliti nakon izvedenog dokaza veštačenjem, što su u konkretnom slučaju i uradili.

Drugostepeni sud je ocenio i da su neosnovani žalbeni navodi tužene da prvostepeni sud nije pravilno odlučio kada je odbio njen predlog da se izvede dokaz saslušanjem predloženih svedoka, a na okolnost da nije nastala šteta zbog nemogućnosti navodnjavanja, budući da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je izvođenje dokaza saslušanjem navedenih svedoka suvišno, jer je tokom postupka dokazano da su predmetne parcele obrađivane od strane sina tužilaca, a bez uticaja je to što je pok. tužilac imao prihode po osnovu penzije, kao što je to navedeno. Drugostepeni sud je naveo i da je odluka o troškovima postupka doneta pravilnom primenom člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Pismeni otpravak drugostepen presude je 10. jula 2015. godine dostavljen punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), dok se odredabama člana 36. Ustava, jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US) bilo je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 146, st. 1. i 2.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, te da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 149, st. 1-3.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. januara 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao duže od 14 godina. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu nakon što je određeno ponavljanje postupka, i to na ročištu održanom 23. oktobra 2009. godine, te da je u odnosu na nju, kao zakonsku naslednicu tuženog, postupak trajao više od pet i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka preko 14 godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno, imajući, između ostalog, u vidu da je prvu presudu (P. 304/2001 od 22. februara 2006. godine) doneo nakon pet godina od podnošenja tužbe. Pored toga, drugostepeni sud mu je dva puta vraćao spise predmeta, jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje o žalbi protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni sud nakon dve godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja navedenih procesnih nedostataka, što je sve rezultiralo da o žalbi bude odlučeno nakon više od tri godine, kada je od podnošenja tužbe proteklo već 14 godina.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i da svojim ponašanjem nije uticala na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 2933/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 304/01). Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu na mesto svog pravnog prethodnika, kao tuženog, kao i činjenicu da je postupak bio u prekidu šest meseci iz objektivnih razloga, zbog smrti jednog od tužilaca. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini iznosa troškova postupka, koje je obavezana da plati podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlaže, pre svega, „pristrasnim“ suđenjem na njenu štetu i time što drugostepeni sud nije odgovorio na navode žalbe protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, odnosno nije obrazložio odluku prvostepenog suda o troškovima spora, imajući u vidu delimičan uspeh tužilaca u sporu.

Ustavni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda u osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu ustavnopravno prihvatljivo, te da je sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka sudova najviše instance od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe, kao i da je nadležni drugostepeni sud u konkretnom sudskom postupku ispitao presudu kojom podnositeljka nije bila zadovoljna i protiv koje je izjavila žalbu, što ne garantuje i pozitivan ishod odlučivanja za podnositeljku, zbog čega tvrdnja da je podnositeljki povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo takođe nije prihvatljiva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe u tom delu ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Međutim, u pogledu dela osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud nalazi da postupajući sud, prilikom rešavanja o troškovima postupka, nije odgovorio na navode žalbe tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u pogledu troškova postupka, te da je prenebregao činjenicu da su tužioci delimično uspeli u sporu u delu kojim su tražili naknadu štete, zbog čega nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložena odluka o troškovima postupka.

Naime, merodavnim zakonskim odredbama je propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može, s obzirom na postignuti uspeh, odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka nadoknadi drugoj srazmeran deo troškova. U vezi navedenog, može se postaviti pitanje da li sud može po slobodnoj oceni odlučiti da li će svaka stranka snositi svoje troškove ili će se ti troškovi odmeriti srazmerno. Odluka suda o obavezi koja će stranka naknaditi parnične troškove mora odgovarati uspehu stranaka u parnici, i to je onaj odlučan momenat, koji mora prevladati nad slobodnom ocenom suda. To konkretno znači da kod odlučivanja o troškovima parničnog postupka treba, u pravilu, uzimati u obzir kako tužiočev tako i uspeh tuženog u parnici. Kod parcijalnog (delimičnog) uspeha stranaka u postupku, potrebno je prilikom određivanja troškova izraze „delimičan uspeh“ i „srazmeran deo troškova“ ocenjivati ne samo kvantitativno već i kvalitativno, kako s obzirom na osnov, tako i s obzirom na visinu usvojenog, odnosno odbijenog tužbenog zahteva.

Imajući u vidu navedeno i činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije na ustavnopravno prihvatljiv način doneta konačna odluka o troškovima postupka, zato što sudovi nisu ocenili navode žalbe o „delimičnom uspehu“ stranaka u postupku, te nakon toga pravilnom primenom merodavnih zakonskih odredaba odlučili o troškovima postupka.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 4. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u delu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 5. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 14. maja 2015. godine, u delu odluke kojim je odlučeno o troškovima postupka, i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2933/11 od 1. marta 2012. godine, u delu rešenja o troškovima postupka.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić