Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda u sporu za uplatu doprinosa za beneficirani staž

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Zahtev zaposlenog da poslodavac uplati doprinose za beneficirani radni staž predstavlja radni spor za koji je nadležan osnovni sud, a ne upravni organ.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5135/2017
04.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Ćurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz Sremskih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1043/16 od 22. juna 2016. godine i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1043/16 od 22. juna 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine.

3. Odbacuje se predlog M . T . za obustavu izvršenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Sremskih Karlovaca je , 17. juna 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1043/16 od 22. juna 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine, zbog povrede načela vladavine prava, načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenih čl. 3, 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je odgovarajućim pravilnikom za radno mesto na kojem je radi o bilo propisano da se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, ali da nj egov poslodavac nije uplatio doprinose u skladu sa tim , zbog čega je bio prinuđen da pokrene predmetni parnični postupak u kojem mu je odbačena tužba, usled čega je ostao bez pravne zaštite za pravo koje mu po zakonu pripada. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih načela i prava, te da poništi osporen e akte, kao i da obustavi od izvršenja osporeno drugostepeno rešenje u pogledu troškova postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1979/13 od 6. novembra 2015. godine odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda, te je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da je tužilac, u navedenom periodu, kod tuženog obavljao poslove „vozač teretnog vozila od sedam i više tona nosivosti“, sa stažom osiguranja sa uvećanim trajanjem, gde se svakih 12 meseci efektivnog rada na radnom mestu računaju kao 15 meseci staža osiguranja, pa je tuženi obavezan da za tužioca izvrši uplatu pripadajućih doprinosa za socijalno osiguranje kod nadležnog fonda po osnovu staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, u visini i na način propisan u vreme uplate. Tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženi fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je odbijen kao neosnovan.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca u odnosu na tuženog poslodavca i tužba u tom delu odbačena. Istim rešenjem prvostepena odluka o troškovima postupka je preinačena, tako što je tužilac obavezan da tuženom poslodavcu naknadi troškove postupka u određenom iznosu, pod pretnjom izvršenja.

Iz obrazloženja označenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud svoju odluku doneo nakon što je utvrdio da je tužilac, u posmatranom periodu, kod tuženog obavljao poslove na radnom mestu za koje, prema Pravilniku o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, zaposlenom pripada određen stepen uvećanja staža osiguranja, kao i da za taj period tuženi poslodavac nije uplatio doprinose za staž koji se računa sa uvećanim trajanjem, iako je to učinio za dvoje zaposlenih, usled čega nadležni fond nije mogao da sprovede postupak po zahtevu tužioca za utvrđivanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da se postupak i način utvrđivanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao i stepen uvećanja staža, utvrđuju u postupku koji ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti, a shodno odredbama člana 82. stav 1. i člana 84. Zakona o penzijskom i invalidskom o siguranju, jer se radi isključivo o upravnom postupku i o apsolutnoj nenadležnosti suda za odlučivanje o ovom zahtevu. Takođe , navedeno je da se , u smislu odredbe člana 84. stav 2. navedenog Zakona, u postupku ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, primenjuju odredbe zakona kojim je uređen opšti upravni postupak, a na način i pod uslovima koji su predviđeni tim zakonom, što znači da se zahtev za utvrđivanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem podnosi nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, kod kojeg se utvrđuje i ostvaruje pravo na ovaj staž. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenom rešenju, budući da je tužilac tužbom tražio da se utvrdi da je u određenom periodu obavljao poslove na radnom mestu na kojem se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i da se tuženi poslodavac obaveže da uplati pripadajuće doprinose po navedenom osnovu, pogrešna je ocena prvostepenog suda kojom je ovakav zahtev usvojen.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1043/16 od 22. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. juna 2016. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja navedeno je da se, prema odredbi člana 82. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod nadležnog fonda, a prema odredbi člana 84. stav 2. ovog zakona, prava koja se ostvaruju u fondu se obezbeđuj u u postupku predviđenim zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako tim zakonom nije drugačije od ređeno, te utvrđivanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u postupcima gde je tuženi poslodavac i odlučivanje o tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezu poslodavca da uplati zaposlenom doprinose za obavezno socijalno osiguranje ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti, jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je : da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, kao i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st 1, 2. i 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-Odluka US , 74/2013-Odluka US) propisano je : da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost (član 16. stav 1.); da će sud da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ (član 16. stav 2.).

Odredbom člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 , 101/13, 40/15-dr.zakon, 106/15, 13/16, 108/16 i 113/17 ) propis ano je da osnovni sud u prvom stepenu sudi: u stambenim sporovima; sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa; o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom; sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada.

Odredbama člana 105. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propis ano je: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.).

Odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS" br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11 i 7/12 , 8/13, 47/13, 108/13 i 6/14 ) propisano je: da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da su sredstva doprinosa javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima (član 4.); da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac (član 51. stav 1.); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. stav 2.);

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US RS, 84/04 – dr. zakon, 85/05, 101/05 – dr. zakon, 63/06 - Odluka US RS, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13 i 108/13 ) propisano je: da osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, kao i da stepen uvećanja staža osiguranja zavisi od težine, opasnosti i štetnosti rada, odnosno od prirode posla, a može iznositi najviše 50%. (član 52.); da je radno mesto, odnosno posao na kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem ono radno mesto odnosno posao na kome je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima, kao i radno mesto, odnosno posao na kome je obavljanje profesionalne delatnosti ograničeno navršenjem određenih godina života ili zbog prirode i težine posla, fiziološke funkcije opadaju u toj meri da onemogućavaju njeno dalje uspešno obavljanje (član 53.); da se osiguraniku iz člana 52. stav 1. ovog zakona, staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem pod uslovom da je na radnim mestima odnosno poslovima iz člana 53. ovog zakona efektivno proveo ukupno najmanje 10 godina, odnosno ukupno najmanje pet godina ako je utvrđena invalidnost, kao i da se staž osiguranja uvećava samo za vreme koje je efektivno provedeno na radu (član 54. st. 1. i 2.); d a penzijsko i invalidsko osiguranje obezbeđuje i sprovodi Fond, kao i da je Fond pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kome se ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i obezbeđuju sredstva za ovo osiguranje (član 150.); da Fond osigurava na penzijsko i invalidsko osiguranje sva lica koja su po ovom zakonu obavezno osigurana i koja su se uključila u ovo osiguranje, da utvrđuje osnovice za plaćanje doprinosa u skladu sa ovim zakonom, da vrši kontrolu prijavljivanja na osiguranje kao i kontrolu svih podataka od značaja za sticanje, korišćenje i prestanak prava (član 151. tač. 1), 3) i 6)); da se prava iz člana 150. ovog zakona ostvaruju i obezbeđuju u Fondu (član 152.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene merodavnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojem je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući pitanje da li su parnični sud ovi arbitre rno primenio merodavno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporen im rešenjima odbačena tužba kojom je traženo da sud utvrdio da ovde podnosilac ustavne žalbe, u određenim periodima, ima staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao i kojom je traženo da sud obaveže tuženog poslodavca da mu uplati doprinose po osnovu staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, nalazeći da parnični sud nije stvarno nadležan da postupa , jer se, u konkretnom slučaju, ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbama čl. 82. i 84. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prava koja su ovim zakonom priznata ostvaruju kod nadležnog fonda, primenom pravila upravnog postupka. Stoga je Ustavni sud, ceneći navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na nepravilnost stava parničn ih sud ova da odlučivanje o postojanju staža osiguranja sa uvećanim trajanjem ne spada u sudsku nadležnost, našao da su Apelacioni i revizijski sud u osporenim rešenjima dali jasno i logičn o obrazloženj e za izneti stav o nenadležnosti redovnih sudova za postupanje po toj vrsti zahteva, zasnovano na odredbama merodavnih propisa - Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o parničnom postupku .

S druge strane, u vezi sa stavom parničnih sudova o nenadležnosti da odlučuju o zahtevu kojim zaposleni traži da se obaveže njegov poslodavac da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da iz odredaba Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje proizlazi da je poslodavac isključivi obveznik obračuna i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenog. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, shodno citiranim odredbama Zakona o radu, doprinosi čine sastavni deo zarade zaposlenog . Oni se stoga, kao sastavni deo zarade, svrstavaju u kategoriju prava zaposlenih iz radnog odnosa. Imajući u vidu navedeno, kao i odredbu člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova, kojom je propisano da osnovni sudovi u prvom stepenu, između ostalog, sude u sporovima o pravima iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da u situaciji kada je tužbenim zahtevom traženo da se obaveže poslodavac na uplatu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište da parnični sudovi nisu nadležni da odlučuju u ovoj vrsti spora.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav izrazio i u Odluci Už-3506/2012 od 21. februara 2013. godine. Prema stanovištu Ustavnog suda izraženom u označenoj odluci, ustavnopravno je neprihvatljivo odbijanje redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa, među koje spada i postupanje po zahtevu za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, bilo da je to samostalan zahtev, ili zahtev istaknut zajedno sa zahtevom za isplatu zarade, a takvom praksom sužava se pravo na pristup sudu, kao jedn a od garan cija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, preduzimajući mere radi otklanjanja štetne posledice učinjene povrede prava , u tački 2. izreke poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1043/16 od 22. juna 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je ovde podnosilac ustavne žalbe izajvio protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 183/16 od 22. februara 2016. godine.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku parničnog suda o tome da li je predmetni tužbeni za htev osnovan, budući da o tome odlučuje nadležan sud, primenom merodavnih propisa .

6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi načela i prava utvrđenih, odnosno zajemčenih čl. 21, 22. i 36. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom načela vladavine prava, Ustavni sud ukazuje da se članom 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda, već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava , te navedena odredba ne može da bude osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog za obustavu izvršenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 183/16 od 2 2. februara 2016. godine u pogledu troškova postupka , jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda u sporu za uplatu doprinosa za beneficirani staž

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti