Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 14 godina. Zbog neefikasnog postupanja sudova, dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba u pogledu pravičnosti suđenja odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9312/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3401/10 od 14. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, stečaju , iz Novog Sada je 8. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3401/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9312/04.

Podnosilac je u ustvnoj žalbi između ostalog istakao: da je Apelacioni sud postupio suprotno stavu Vrhovnog kasacionog suda izraženom u brojnim presudama tog suda, ali i stavu Apelacionog suda iskazanom u drugim presudama tog suda u kojima je takođe podnosilac bio tužilac, a pri istom činjeničnom stanju, u kojima je usvajao, odnosno delimično usvajao tužbene zahteve tužioca. Takođe je navedeno da, suprotno odredbama čl. 12 . i 15. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, parnični sud nije dosudio kamatu od momenta podnošenja tužbe sudu. Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je postupak, koji nije bio pravno složen, trajao 14 godina, pri čemu on nije ničim doprineo navedenoj dužini. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9312/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13122/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 21. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih zadrugara D.S, S. P i M. I, svi iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 8.099,72 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je i odražano 20. novembar 1996. godine, a potom su održana ročišta 23. aprila i 12. juna 1997. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 29. januara 1999. godine u stavu prvom izreke je utvrđeno da je tužba pov učena u odnosu na drugotuženu i trećetuženog i da se postupak u odnosu na ove tužene obustavlja. Stavom drugim izreke rešenja je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke rešenja je konstatovano da se u preostalom delu zahtev tuženih za isplatu iznosa od 1.380,00 dinara odbija kao neosnovan .

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 945/99 od 21. aprila 1999. godine, potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 29. januara 1999. godine.

Nakon ročišta održanog 16. marta 2000. godine, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 25. jula 2000. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskoga veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 11. septembra 2000. godine.

Kako na ročište zakazano za 13. decembar 2000. godine, nije pristupio punomoćnik tužioca, a punomoćnik tuženog je predložio da se odredi mirovanje postupka, to je sud rešenjem na ročištu istom utvrdio da postupak miruje od 13. decembra 2000. godine.

Punomoćnik tužioca je 18. decembra 2000. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a nakon toga mu je rešenjem suda od 22. januara 2001. godine naloženo da dostavi sudu dokaz o izvršenoj diferencijalnoj podeli zajmova pojedinim zadrugarima kao učesnicima lanca samofinansiranja.

Ročište zakazano za 20. decembar 2001. godine, nije održano, zbog procesnih smetnji, usled neodazivanja punomoćnika tužioca pozivu.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 5. marta 2002. godine je usvojen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 18. decembra 2000. godine, pa se rešenje o mirovanju postupka u ovoj pravnoj stvari P. 4773/96 od 13. decembra 2000. godine ukida.

Na ročištu održanom 26. aprila 2002. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a nalaz veštaka je dostavljen sudu 29. aprila 2002. godine.

Na ročištu održanom 19. juna 2002. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a zatim su održana ročišta 19. septembra i 14. novembra, a na ročištu od 12. decembra 2002. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 12. decembra 2002. godine je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 129.900,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2001.godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 941/03 od 25. novembra 2004. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4773/96 od 12. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je rešenjem P. 9312/04 od 25. februara 2005. godine određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a dopuna nalaza je dostavljena sudu 15. marta 2005. godine.

Pred prvostepenim sudom su u ponovnom postupku održana ročišta 11. januara, 17. februara i 12. maja 2006. godine, a na ročištu održanom 15. juna 2006. godine je nakon izvođenja dokaza saslušanjem sudskog veštaka zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9312/04 od 15. juna 2006. godine je u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu isplati iznos od 90.258,86 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. juna 2006. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužica preko dosuđenog iznosa od 90.258, 86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. juna 2006. godine do isplate pa do traženog iznosa od 194.751,30 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2005. godine do isplate. Iz obrazloženja presude proizlazi da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a odlučujući u skladu sa čl. 11 . i 12, članom 15. stav 1, članom 17. stav 1. i član om 277. Zakona o obligacionim odnosima, sud smatra da je tužbeni zahtev tužioca osnovan do visine dosuđenog iznosa, s obzirom na to da je u toku postupka utvrdio da je narušen princip ekvivalentnosti međusobnih davanja iz predmetnog obligacionog odnosa na štetu tužioca u dosuđenom iznosu, odnosno iznosu dosuđenom ovom presudom. Naime, u konkretnom slučaju se ima primeniti odredba člana 15. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, iako tuženi svojim ponašanjem nije narušio načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer nije zadocnio sa ispunjenjem obaveze, s obzirom na to da se za nastalu situaciju krivica ne nalazi ni na strani tužioca. Sud je preko dosuđenog iznosa odbio tužbeni zahtev smatrajući ga neosnovanim, jer je u konkretnoj situaciji (kada se radi pravilnog utvrđivanja visine međusobnih davanja ugovornih strana, a radi utvrđenja da li je poštovano načelo poštenja i ekvivalentnosti davanja, svako davanje pretv ara u konvertabilnu valutu prema tržišnom kursu iste) utvrđena nesrazmera u davanjima u konvertabilnoj valuti na dan presuđenja u ovoj pravnoj stvari, tužilac može zahtevati isplatu dinarske protivvrednosti deviznog iznosa iskazano isključivo prema vrednostima na dan presuđenja, a ne pre toga, kao i zakonsku zateznu kamatu od presuđenja do isplate, s obzirom na to da tuženi u docnju pada danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude. Pored toga, prvostepeni sud je odbio prigovore nedostatka aktivne i pasivne legitimacije parničnih stranaka, nalazeći da su parnične stranke potpisnici ugovora iz koga proističju njihove međusobne obaveze saglasno članu 8. stav 2. Zakona o zadrugama koji utvrđuje da se međusobna prava i obaveze zadruge i zadrugara uređuju ugovorom koji se zaključuje u pismenom obliku u skladu sa aktom osnivanja i Statutom, a prema čalnu 29. istog zakona , zaduge mogu osnivati štedno kreditne službe radi prikupljanja štednih uloga i davanja kredita zadrugarima u skladu sa Statutom zadruge. U konkretnom slučaju postoji ugovorni odnos zadrugara i zadruge kao pravnog lica, koji je regulisan Zakonom o zadugama važećim u vreme zaključenja predmetnog ugovora.

Odlučujući o žalbi tužioca Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6385/06 od 29. maja 2008. godine, vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet P. 9312/04 radi donošenja dopunske presude.

Opštinski sud u Novom Sadu je doneo dopunsku presudu P. 9312/04 od 19. septembra 2008. godine i konstatovao da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6485/08 od 21. maja 2009. godine , ponovo su vraćeni spisi predmeta P. 9312/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu radi sprovođenja izviđajnih radnji, jer u konkretnom slučaju nije moguće utvrditi sa sigurnošću da li je punomoćje, na osnovu koga je izjavljena žalba dato od strane ovlašćenog lica.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji i dostavljanja spisa predmeta, Apelacioni sud u Novom Sadu se rešenjem Gž. 6604/10 od 4. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet ustupio Višem sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, na dalji postupak po izjavljenoj žalbi tužioca.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3401/10 od 14. oktobra 2010. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9312/04 od 19. septembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su pranične stranke 27. maja 1991. godine zaključile ugovor o depzitu broj 02.734/136-1991 , prema kojem je radi ostvarivanja prava na zajam putem samofinansiranja zadrugara tuženi kao zadrugar obavezan da na račun tužioca uplati iznos od 24.000,00 tadašnjih dinara na ime depozita, iznos od 2.400,00 tadašnjih dinara na ime administrativnih troškova zadruge i iznos od 3.600,00 tadašnjih dinara na ime provizije. Takođe je, utvrđeno da su parnične stranke 19. septembra 1991. godine zaključile ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja broj 02-828/11-91 , po kome je tužilac tuženom na osnovu depozita od 24.000,00 dinara položenog 27. maja 1991. godine odobrio zajam od 120.00,00 tadašnjih dinara. Početak otplate je bio ugovoren od narednog meseca počev od dana dobijanja zajma, a dospeće rate je najkasnije do 25-og u mesecu, za slučaj neblagovremene otplate zajma je ugovorena kazna od 0,5% dnevno, za svaki dan kašnjenja do isplate. Ekonomskim i finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je iznos uplaćenog depozita od 120.000,00 tadašnjih dinara predstavljao iznos od 1.732,85 DEM, na dan uplate 27. maja 1991. godine, a kredit koji je tuženi dobio u iznosu od 120.000,00 tadašnjih dinara predstavlja vrednost od 4.095,56 DEM, na dan odobravanja kredita, dok je iznos osiguranja u periodu od 19. septembra 1991. godine do 24. januara 1994. godine u iznosu od 2.400,00 tadašnjih dinara vredeo 49,15 DEM. Ukupna vrednost otplata koje je tuženi izvršio zaključno sa 10. junom 1993. godine iznosi 277,43 DEM, prema tržišnom kursu dem za svaku pojedinačnu uplatu na dan uplate. Na dan poslednje otplate 10. juna 1993. godine dug tuženog iznosi 2.036,13 DEM odnosno 1.041,06 evra, što iskazano prema zvaničnom k upovnom kursu prema vrednosti na dan presuđenja iznosi 90.258,86 dinara. Drugostepeni sud je našao da su neosnovani navodi tužioca da je pobijana presuda nejasna u delu u kojem je obrazložen obračun po kojem je dug tuženog utvrđen u iznosu od 90.258,86 dinara, jer je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava utvrdio visinu neotplaćenog zajma, i to primenom tržišnog kursa konvertabilne valute - pribavljanjem izveštaja Narodne banke Srbije u vreme dobijanja zajma, u vreme isplate depozita i osiguranja, kao i u vreme otlate svake rate dobijenog zajma, te utvrdio koliko po tržišnom kursu kovertabilne valute iznosi visina dobijenog zajma, visina depozita i osiguranja, a koliki je isplaćeni iznos zajma po ratama, sve izraženo kroz konvertabilnu valutu pa na osnovu toga utvrdio koliki je neisplaćeni iznos zajma u konveratabilnoj valuti po odbitku depozita, osiguranja i neispaćenih rata, a tako utvrđeni iznos duga konvertovao u dinarsku protivvrednost po kursu na dan veštačenja i zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Drugostepeni sud je takođe utvrdio da su neosnovani navodi tužioca, da je prvostepeni sud nepravilno dosudio zakonsku zateznu kamatu na glavni dug od dana donošenja prvostepene presude do isplate. Imajući u vidu da je sporno potraživanje tužioca po osnovu zajma obezvređeno inflacijom, to tužilac ima pravo da od tuženog zahteva i tzv. inflatornu naknadu štete zbog svog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma u smislu člana 278. stav 2, u vezi člana 15. Zakona o obligacionim odnosima , u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja, jer se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre toga i da je dinarska protivvrednost realnog potraživanja tužioca utvrđena prema okolnostima u vreme donošenja prvostepene odluke o inflatornoj naknadi.

Presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3401/10od 14. otkobra 2010. godine je dostavljena punomoćniku tužioca 9. novembra 210. godine i protiv iste nije izjavljen vanredni pravni lek.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da je strana koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine, kao i da ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (član 133. st. 1. i 5.); da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, a u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 21. avgusta 1996. godine, a da je okončan donošenjem drugostepene presude Višeg suda u Novom Sadu 14. oktobra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak trajao 14 godina i dva meseca, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac u delimično doprineo dugom trajanju osporenog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca nije pristupio na dva ročišta za glavnu raspravu, i to na ročište zakazano za 13. decembar 2000. godine na kome je određeno mirovanje postupka, a potom ni na ročište zakazano za 20. decembar 200 1. godine povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje. Na taj način usled neaktivnosti punomoćnika tužioca sud nije postupao u naznačenom periodu od gotovo dve godine, odnosno do donošenja rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, koji se mora staviti na teret podnosioca ustavne žalbe.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud od ročišta održanog 12. juna 1997. godine nije preduzimao nikakve radnje do donošenja rešenja od 29. januara 1999. godine kojim je konstatovao da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženog. Pored toga, nakon donošenja prve prvostepene presude, drugostepeni sud je ukinuo presudu i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje radi otklanjanja nedostataka u smislu upotpunjavanja činjeničnog stanja. Nakon toga, prvostepeni sud je prilikom donošenja presude P. 9312/04 od 15. juna 2006. godine propustio da odluku o troškovima unese u izreku, iako je istu obrazložio, a drugostepeni sud je u postupku po žalbi, nakon dve godine od donošenja prvostepene presude vratio spise predmeta. Drugostepeni sud je nakon toga, ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izvriđajnih radnji, koje se odnose na utvrđivanje postojanja ovlašćenja za izdavanje punomoćja za tužioca. Drugostepeni sud je tek nakon, četiri godine doneo odluku o žalbi tužioca.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje žalbe tužioca i potvrđivanje prvostepene presude. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Višeg suda u Novom Sadu da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. Kako je tuženi vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinaraima, ne može se smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu da je Viši sud u Novom Sadu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku kojom je prihvatio pravno sta novište prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3401/10 od 14. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti