Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, uz nalog nadležnim organima da postupak okončaju u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P, M . S, S . V, Z . M . i D . N, svih iz Ljubovije, i Z . K . iz Vrhpolja, opština Ljubovija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P, M . S, S . V, Z . M, D . N . i Z . K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1641/21 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Ljubovije i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 26. aprila 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes cima od 25. oktobra 2019, 1. juna 2020. i 7. maja 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu u predmetima br. 120-38/2008 i 120-8121/15, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-114/2006-01 i 120-01-66/16-01, Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 6957/06, Upravnim sudom u predmetima br. U. 5022/10 (2008) i U. 10844/15, Ustavnim sudom u predmetu Už-3076/2010 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-3048/18 “. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 5022/10 (2008) od 26. maja 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3076/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24. aprila 2014. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok pomenutih postupaka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu broj 120-1641/21 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 19. oktobra 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 5022/10 (2008) od 26. maja 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca.

M. P , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24 . aprila 201 3. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo navedenog podnosi oca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je , u tački 2. izreke, poništena pomenuta presuda i određeno da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-230/2008-01 od 4. avgusta 2008. godine. U tački 3. izreke određeno je da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu , a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 22. jula 2015. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 25. septembra 2015. godine, doneo presudu U. 10844/15, kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništeno rešenje drugo stepenog organa od 4. avgusta 2008. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-368/2015-01 od 30. oktobra 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje broj 120-38/08 od 7. jula 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-8121/15 od 4. decembra 2015. godine, broj 120-5139/2016 od 20. jula 2016. godine, broj 120-8200/2016 od 12. decembra 2016. godine, broj 120-1707/17 od 1. marta 2017. godine, broj 120-3283/17 od 16. maja 2017. godine, broj 120-5410/17 od 23. avgusta 2017. godine, broj 120-7556/17 od 22. novembra 2017. godine, broj 120-1334/18 od 19. februara 2018. godine, broj 120-3048/18 od 8. maja 2018. godine, broj 120-5596/18 od 15. avgusta 2018. godine, broj 120-7583/18 od 20. novembra 2018. godine, broj 120-2173/19 od 27. marta 2019. godine, broj 120-4161/19 od 7. jula 2019. godine, broj 120-6437/19 od 18. novembra 2019. godine, broj 120-1366/20 od 2. marta 2020. godine i broj 120-2793/20 od 18. juna 2020. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-66/2016-01 od 14. marta 2016. godine, broj 120-00-1315/2016-01 od 3. novembra 20 16. godine, broj 120-00-107/2017-01 od 26. januara 2017. godine, broj 120-00-306/2017-01 od 19. aprila 2017. godine, broj 120-01-476/2017-01 od 24. jula 2017. godine, broj 120-01-756/2017-01 od 31. oktobra 2017. godine, broj 120-01-855/2017-01 od 29. decembra 2017. godine, broj 120-01-854/2018-01 od 10. aprila 2018. godine, broj 120-01-1127/2018-01 od 3. jula 2018. godine, broj 120-01-1262/2018-01 od 15. oktobra 2018. godine, broj 120-01-678/2019-01 od 11. februara 2019. godine, broj 120-012185/2019-01 od 27. maja 2019. godine, broj 120-01-2468/2019-01 od 24. septembra 2019. godine, broj 120-01-53/2020-01 od 24. januara 2020. godine, broj 120-01-231/2020-01 od 15. maja 2020. godine i broj 120-01-384/2020-01 od 10. avgusta 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-5442/20 od 23. novembra 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. jula do 19. oktobra 2006. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 19. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-35/2021-01 od 22. januara 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je 31. marta 2021. godine doneo dopunsko rešenje broj 120-1641/21 kojim je dopunjeno rešenje od 23. novembra 2020. godine tako što je utvrđeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 19. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, s tim što su podnosioci upućeni da eventualno potraživanje po osnovu utvrđenog prava ostvare pred sudovima opšte nadležnosti, kao stvarno nadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava.

Podnosioci su izjavili žalbu protiv navedenog dopunskog rešenja prvostepenog organa.

3.3. Rešenjem Ustavnog suda Už-5465/2013 od 24. septembra 2013. godine odbačena je kao neblagovremena ustavna žalba podnosilaca u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-38/08, a koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 5022/10 (2008) od 26. maja 2010. godine, dok je ustavna žalba u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24. aprila 2013. godine odbačena jer nisu bile ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, imajući u vidu kratak vremenski period koji je protekao od donošenja Odluke Ustavnog suda Už-3076/2010.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 28. juna 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24. aprila 2013. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24. aprila 2013. godine Upravnom sudu, odnosno od 22. jula 2015. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje šest godina i četiri meseca, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 31. marta 2021. godine podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 19. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, ali nije odlučeno o njihovom zahtevu za isplatu dodataka na platu za navedeni period, koji iznosi nešto duže od dve godine i osam meseci i čini najveći deo perioda od tri godine za koji su tražili isplatu. Predmet se u tom delu nalazi u fazi odlučivanja o žalbi podnosilaca protiv pomenutog dopunskog rešenja prvostepenog organa. Zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. jula do 19. oktobra 2006. godine, odnosno za nepuna četiri meseca, odbijen je konačnim rešenjem prvostepenog organa od 23 . novembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu u celini odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3076/2010 od 24. aprila 2013. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 19. oktobra 2003. do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula do 19. oktobra 2006. godine odlučeno da podnosiocima ne pripada pravo na uvećanje plate, jer je utvrđeno da im je koeficijent za obračun plate u tom periodu uvećan za više od 30% u odnosu na druge državne službenike, te su ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud u kratkom vremenskom periodu doneo presudu postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u nastavku postupka doneto po 18 rešenja prvostepenog organa i drugostepenog organa. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 15 rešenja tog organa, kojima je u celini bio odbijen zahtev podnosilaca, doneo dopunsko rešenje od 31. marta 2021. godine, kojim je podnosiocima utvrđeno pravo na tražene dodatke na platu za period od 19. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, ali nije odlučeno o njihovom zahtevu za isplatu tih dodataka.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ nisu namenjene za ispravljanje pomenutog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda kraće traje.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1641/21 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, da je na kasnije donošenje presude Upravnog suda uticalo trajanje dostavljanja Odluke Ustavnog suda, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-38/08, koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 5022/10 (2008) od 26. maja 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je Rešenjem Už-5465/2013 od 24. septembra 2013. godine već odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku. Samim tim, Ustavni sud nalazi da je navedenim rešenjem odlučio o delu zahteva koji su podnosioci postavili i u ovoj ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3076/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.