Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko 17 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, prevashodni razlog je neefikasno postupanje suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća o držanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radničkog univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 91/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok ce u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 8. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira Nikolića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1979/10 od 7. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8629/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi zaključili da tužena-protivtužilja ne duguje tužiocu-protivtuženom ništa, ali da sudovi nisu tumačili u celini ugovor o udruživanju sredstava za atelje od 9. avgusta 1991. godine; da je pored pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud načinio i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 . tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je podnosilac smatra da osporena presuda ne bi bila takva što se tiče ni tužbenog ni protivtuženog zahteva da je prvostepeni sud pročitao pismene dokaze koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio sudu; da je podnosilac ustavne žalbe prigovarao na nalaze i mišljenja veštaka, ukazujući na relevantne činjenice koje su trebale biti uzeti u obzir prilikom odlučivanja; da su sudovi veoma usko tumačili član 633. Zakona o obligacionim odnosima, o čemu u prilog govori i nalaz veštaka J. M, te za odbijanje tog dela nalaza veštaka u osporenoj presudi „nema ni reči“; da je podnosilac vodio spor 17 godina, ali da dosuđenim iznosom ne može isplatiti troškove postupka (zastupanja od advokata, pisanje podnesaka, sudske takse, veštačenja...).

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8629/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8629/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 19. februara 1993. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv S. D. radi isplate iznosa od 4.336.887 tadašnjih dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. april 1993. godine, nije održano, jer tužena nije bilo uredno pozvana. Ni sledeće ročište za glavnu raspravu nije održano, jer tužena nije došla, ali je svoj izostanak „opravdala". Ročište zakazano za 10. septembar 1993. godine je održano. Istoga dana tužena- protivtužilja (u daljem tekstu: tužena) je podnela protivtužbu, kojom je zahtevala isplatu iznosa od 2110 nemačkih maraka na ime naknade štete, zatim da tužilac-protivtuženi (u daljem tekstu: tužilac) pribavi atest za priključenje na elektroenergetski sistem, kao i da joj tužilac izda ispravu podobnu za uknjižbu ateljea A u ulici Somborskoj 53, u Novom Sadu na ime tužene.

Ročište zakazano za 31. mart 1994. godine nije održano, jer stranke nisu došle, dok su održana ročišta zakazana za 18. maj, 29. jun, 9. septembar i 14. oktobar 1994. godine. Opštinski sud je rešenjem od 27. oktobra 1994. godine odredio izvođenje dokaza građevinskim i ekonomsko-finansijskim veštačenjima.

U toku 1995. godine nijedno ročište za glavnu raspravu nije zakazano. Nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke dostavljen je Opštinskom sudu 3. februara 1995. godine, na koji je tužilac 12. maja 1995. godine izneo primedbe, dok je 13. novembra 1995. godine, sudu dostavljen i nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke. Tužilac je podneskom od 6. decembra 1995. godine istakao da nema primedaba na nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke.

U toku 1996. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 27. mart odloženo da bi se tužilac izjasnio na podnesak suprotne stranke.

Tokom 1997. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 29. septembra i 8. oktobra. Opštinski sud je rešenjem od 19. februara 1997. godine odredio novo veštačenje, čiji je nalaz i mišljenje 2. septembra 1997. godine dostavljen sudu. Opštinski sud je zatim 10. oktobra 1997. godine, rešenjem odredio novo građevinsko veštačenje.

Opštinski sud tokom 1998. godine nije preduzeo nijednu procesnu radnju, najverovatnije čekajući da veštak sudu dostavi nalaz i mišljenje.

U toku 1999. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu, a tri ročišta nisu održana. Konačno, Opštinski sud je 26. oktobra 1999. godine doneo presudu P. 1374/93 kojom je odbio kako glavni, tako i eventualni tužben zahtev tužioca, dok je na drugoj strani usvojio protivtužbene zahteve tužene.

Nezadovoljan ishodom pred prvostepenim sudom tužilac je 25. novembra 1999. godine izjavio žalbu.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je 2. februara 2000. godine doneo rešenje Gž. 3324/99, kojim je usvojio žalbu i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1374/93 od 26. oktobra 1999. godine, a predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom tokom 2001. godine, održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu - 21. maja, dok je ročište zakazano za 3. decembar odloženo na zahtev tužioca. Opštinski sud je 7. juna 2001. godine rešenjem odredio novo građevinsko veštačenje, a veštak je 5. novembra 2001. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 22. februar 2002. godine stranke nisu došle, iako su bile uredno pozvane, pa je sud doneo rešenje kojim je odredio mirovanje postupka. Tužilac je 31. maja 2002. godine podneo predlog za nastavak postupka. U nastavku postupka 3. jula 2002. godine održano je ročište, na kome je saslušan veštak, dok je ročište zakazano za 27. decembar 2002. godine odloženo na predlog stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. jun 2003. godine ponovo je odloženo na predlog stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 13. februar 2004. godine, nije održano, jer stranke nisu bile uredno pozvane. Tužilac je podneskom od 14. aprila 2004. godine predložio da se prekine postupak, jer postoji mogućnost mirnog rešenja spora. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. novembar 2004. godine nije održano, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan.

Tokom 2005. godine, održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. februar, dok ročište zakazano za 23. maj nije održano, jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, čije je veštačenje određeno rešenjem suda od 14. marta 2005. godine. Veštak je 28. jula 2005. godine obavestio sud da tužena nije uplatila predujam troškova za veštačenje i da zbog toga veštačenje nije obavljeno. Opštinski sud je 2. avgusta rešenjem odredio drugog veštaka, koji je 30. avgust 2005. godine obavestio sud da će nekoliko meseci biti odsutan, te je stoga predložio da sud odredi drugog veštaka.

Opštinski sud je rešenjem od 2. marta 2006. godine obavezao veštaka da izradi nalaz i mišljenje u roku od 15 dana, uz pretnju posledicama. Konačno, 9. septembra 2006. godine sudu je dostavljen nalaz i mišljenje veštaka. Nakon toga, do kraja 2006. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 30. oktobra i 6. decembra.

U toku 2007. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu - 5. februara, 13. decembra i 24. decembra. Opštinski sud je 19. marta 2007. godine rešenjima odredio novo izvođenje dokaza veštačenjem (ekonomsko-finansijskim i građevinskim). Veštak građevinske struke je 24. jula dostavio sudu nalaz i mišljenje, dok je veštak ekonomsko-finansijske struke svoj nalaz dostavio sudu 15. oktobra 2007. godine.

Tokom 2008. godine, pred Opštinskim sudom su održana dva ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 20. maj odloženo na zahtev tužioca, radi izjašnjenja na nalaz i mišljenje veštaka. Ročište zakazano za 9. jun nije održano, jer veštak nije došao zbog zdravstvenih problema. Konačno, Opštinski sud je 16. septembra 2008. godine doneo presudu P. 8629/04 kojom je: u stavu prvom i drugom izreke odbijen primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca; u stavu četvrtom izreke delimično usvojen protivtužbeni zahtev tužene i obavezan tužilac da tuženoj isplati iznos od 77.900 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke obavezan tuženi da izda zahtev, saglasnost i ovlašćenje radi priključenja električnog brojila tuženoj kao vlasniku stana ateljea broj 17 u Somborskoj broj 53 na petom spratu u Novom Sadu, na osnovu koga će „Elektrovojvodina" iz Novog Sada izvršiti priključenje brojila u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti te presude, a da ukoliko to ne učini u roku na osnovu te presude, smatraće se da je tužilac dao zahtev, saglasnost i ovlašćenje za priključenje brojila tužene danom pravosnažnosti presude; u stavu šestom izreke obavezan tužilac da da bezuslovnu saglasnost overenu u sudu tuženoj kao vlasniku predmetnog stana da se uknjiži u javnoj evidenciji nepokretnosti kao vlasnik, a ukoliko to ne učini u roku na osnovu ove presude, smatraće se da je tužilac dao svoju bezuslovnu saglasnost za uknjižbu, te je dužan da trpi da se tužena uknjiži kao vlasnik predmetnog stana; u stavu sedmom izreke obavezan tužilac da isplati tuženoj iznos od 159.608 dinara; u stavu osmom izreke odbijen protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila isplatu preko dosuđenog iznosa, a do iznosa od 4.053.054 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Opštinski sud je doneo rešenje P. 8629/04 od 24. oktobra 2008. godine kojom je ispravio navedenu presudu.

P ostupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo osporenu presudu Gž. 1979/2010 od 7. oktobra 2010. godine kojom je odbio žalbe stranaka, i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 8629/04 od 16. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da su parnične stranke 9. avgusta 1991. godine zaključile ugovor o udruživanju sredstava za atelje broj 01-1261/1-91; da su parnične stranke udružili sredstva za atelje II stepena stručnosti, površine 24,35 m2, lamela III, ulaz V, koji se nalazi u Novom Sadu, Somborska 53, u objektu koji se nalazi na parc. br. 5496, 5495. i 5493, K.O. Novi Sad VI, podne površine 35,50 m2; da je ugovorom predviđeno da će se konačna površina navedenog ateljea utvrditi komisijskim putem, u skladu sa važećim pravilima; da je ugovorom utvrđena cena kvadratnog metra predmetnog ateljea; da je utvrđeno da je tužena kao član zadruge na osnovu ugovora od 15. maja 1991. godine udružila novčana sredstva kod zadruge u nominalnom iznosu od 500.000 tadašnjih dinara; da se tužilac obavezao tuženoj da će predmetni atelje predati u roku od 90 dana od dana dobijanja dozvole za gradnju, pri čemu će tom prilikom predati garantne isprave za predmetni atelje i ugrađenu opremu; da je ugovorom predviđeno da će se tužena obraćati sa zahtevom za otklanjanje nedostataka na izgrađenom ateljeu isključivo izvođaču radova; da je tužena 31. jula 1991. godine imala više uplaćenih sredstava u ukupnom iznosu od 68.260,20 tadašnjih dinara; da je predviđeno da će konačan iznos sredstava za povraćaj utvrditi po izgradnji ateljea do predviđenog stepena što će biti utvrđeno aneksom tog ugovora; da je kao sastavni deo navedenog ugovora uvrštena i specifikacija kojom su obuhvaćeni svi radovi koji će biti izvedeni na predmetnom ateljeu; da je tužilac tuženoj uručio dva aneksa navedenog ugovora oba od 31. maja 1992. godine koje je tužena odbila da potpiše; da je 3. jula 1992. godine tužena uložila prigovor tužiocu u kome se protivi umanjenju njenog uloga, utvrđenoj površini ateljea, ponovnim zaračunavanjem troškova komunalnog opremanja, stavci za vrednost naknadnih radova, navodeći da istih nije bilo , kao i d a za naknadne radove nije tražena njena saglasnost; da je u prigovoru navedeno da je tužilac zakasnio u predaji ateljea za pet meseci, jer je konačni rok predaje bio 4. januar 1992. godine, te da joj je usled toga pričinjena šteta u iznosu troškova zakupnine koje je plaćala za drugi stan; da je između parničnih stranaka i GRO „Budućnost“ iz Novog Sada, zaključen ugovor o građenju od 17. januara 1992. godine, a koji se odnosi na izvođenje radova na poslovno-stambenom objektu 8B u potkrovlju u stambenom kompleksu Somborska pruga i aneks I ovog ugovora od 20. januara 1992. godine čiji su predmet naknadni radovi regulisani dopunskom ponudom od 30. aprila 1992. godine; da je tužiocu izdata građevinska dozvola 4. oktobra 1991. godine; da korisna površina predmetnog ateljea sračunata prema JUS C2 100/66 iznosi - 26,55 m2, a prema JUS U C2. 100/95 iznosi - 25,72 m2; da vrednost radova izvršenih od strane tužene iznosi 30.400 dinara; da vrednost zakupnine za predmetni prostor za period od pet meseci ukupno iznosi 47.500 dinara; da su tužilac i Društveni fond za građevinsko zemljište dana 15. jula 1991. godine zaključili ugovor povodom obračuna naknade za uređenje građevinsko zemljišta za pretvaranje tavanskog prostora u devet ateljea u ukupnom iznosu od 5.164.755,30 dinara; da je tužilac platio priključenje elektroinstalacija u stanu tužene na elektroenergetski sistem; da je tužilac nosilac elektroenergetske saglasnosti i njene dopune koje je izdata za 15 novih stanova, među kojima je i stan tužene, kao i da je projektna dokumentacija urađena na ime tužioca; da elektroinstalacije stana tužene nisu priključene od strane nadležne službe „Elektrodistribucije“ Novi Sad, jer tužilac nije podneo zahtev za priključenje stana; da je prema obračunu izraženom na osnovu cene iz ugovora tužena u pretplati prema tužiocu u iznosu od 18.502,90 nemačkih maraka, ili 4.053.054,51 dinara kada se od 24. januara 1994. godine obračuna zakonska zatezna kamata.

Dalje je navedeno: da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, a da je protivtužbeni zahtev tužene osnovan; da su parnične strane 9. avgusta 1991. godine zaključile ugovor o udruživanju sredstava za atelje broj 01-1261/1-91, na osnovu koga je tužena izvršila svoju ugovornu obavezu; da tužena nije potpisala niti jedan od ponuđenih aneksa navedenog ugovora, te se tužilac neosnovano poziva na potraživanje po osnovu naknadno izvedenih radova; da je, prema članu 633. Zakona o obligacionim odnosima, za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova tužilac morao imati pismenu saglasnost naručioca, te kako je ovo izostalo, tužilac nije mogao zahtevati povećanje cene kvadratnog metra predmetnog ateljea za radove koji su izvršeni bez ikakve saglasnosti; da je tužilac 15. jula 1991. godine sa Društvenim fondom za građevinsko zemljište zaključio ugovor, odnosno pre zaključenja predmetnog ugovora sa tuženom, pa tako za te izdatke ne može tražiti kao naknadne; da je na osnovu navedenog, prvostepeni sud pravilno odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca i za isto dao obrazloženje koje je i po stanovištu Apelacionog suda prihvatljivo; da je tužilac prema predmetnom ugovoru o udruživanju sredstava za atelje bio u obavezi da zaključno sa 4. januarom 1992. godine preda u posed tužilji predmetni atelje imajući u vidu da mu je građevinska dozvola izdata 4. oktobra 1991. godine, te je u roku od 90 dana od tog trenutka tužilac bio u ugovornoj obavezi da preda predmetni stan tuženoj; da je, međutim, tužilac svoju obavezu izvršio tek 10. juna 1992. godine, odnosno tek nakon meseci proteka ugovorenog roka; da protivtužbenim zahtevom tužena osnovano traži naknadu štete u iznosu isplaćenih zakupnina u ovom periodu koje je prvostepeni sud dosudio u skladu sa nalazom veštaka M. G, i to tako što je utvrdio mesečnu vrednost zakupnine u iznosu od 9.500 dinara, koji pomnožen sa brojem meseci za koje je tužena bila primorana da stanuje kao podstanar iznosi 47.500 dinara, u skladu sa odredbama čl. 154, 155,189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilac tuženoj nije predao garantnu ispravu prilikom useljenja u predmetni atelje, te je tužena bila onemogućena da postupi u skladu sa ugovorom o udruživanju sredstava za atelje i pozove izvođača radova da otkloni uočene nedostatke na stanu, te se prigovorom od 3. jula 1992. godine obratila tužiocu i istim ga pozvala da otkloni ove nedostatke što tužilac nije učinio, pa je tužena bila primorana da angažuje treća lica radi otklanjanja ovih nedostataka, čiju vrednost prvostepeni sud utvrđuje na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke M. G. u iznosu od 30.400 dinara; da prema članu 478. Zakona o obligacionim odnosima prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaza rizika na kupca, bez obzira na to da li mu je to bilo poznato; da je predmetni ugovor o udruživanju sredstava za atelje predstavlja složen ugovor sa elementima ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i ugovora o građenju, jer je istim, između ostalog, utvrđena, odnosno bila utvrdiva kupoprodajna cena i određen predmet kupoprodaje, pa samim tim tužilac, kao prodavac, odgovara za materijalne nedostatke na predmetnom ateljeu, i to tako što u smislu člana 488. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima tužena ima pravo na naknadu štete koju je pretrpela povodom ovog ugovora, a koja se ogleda u umanjenju njene imovine zbog otklanjanja nedostataka na predmetnom ateljeu; da je na osnovu navedenog pravilno prvostepeni sud i u ovom delu primenio materijalno pravo kada je obavezao tužioca da tuženoj naknadi pretrpljenu štetu po ovom osnovu; da je suprotno žalbenim navodima tužene, prvostepeni sud pravilno odbio deo protivtužbenog zahteva tužene i za to dao razloge koje prihvata i ovaj sud; da kako je tužena izmirila sve svoje obaveze prema tužiocu, a kako je tužilac shodno predmetnom ugovoru bio u obavezi da tuženoj preda u posed i vlasništvo predmetnu nepokretnost u funkcionalnom stanju sa priključnom na elektroenergetsku mrežu, prvostepeni sud je pravilno primenio član 262. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud, imajući u vidu činjenicu da je tužena poverilac, u obaveznom odnosu i da je ista ovlašćena od dužnika da zahteva ispunjenje njegove obaveze u svemu kako ona glasi, te je dužan da obezbedi nesmetano priključenje predmetnog ateljea na elektroenergetsku mrežu i da da saglasnost da se tužena uknjiži u javne knjige kao vlasnik nepokretnosti; da je Apelacioni sud cenio i ostale navode u žalbama stranaka, ali je našao da su bez u ticaja na pravilno i zakonito donetu odluku prvostepenog suda.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.); da će sud uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, kao i da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (član 262. st. 1. i 2.); da prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaza rizika na kupca, bez obzira na to da li mu je to bilo poznato (član 478 stav 1.); da kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku može - zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora), zahtevati sniženje cene, izjaviti da raskida ugovor, da u svakom od ovih slučajeva kupac ima pravo i na naknadu štete (član 488. st. 1. i 2.); da za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca, kao i da on ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti (član 633.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. februara 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1979/10 od 7. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 17 godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala trajanje postupka duže od 17 godina. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza e konomsko-finansijskim i građevinskim veštačenjima.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. decembar 2001. godine je odloženo na zahtev tužioca, a kako na sledeće ročište zakazano za 22. februar 2002. godine parnične stranke nisu došle, iako su bile uredno pozvane, Opštinski sud je doneo rešenje o mirovanju postupka, koji je nastavljen tek 31. maja 2002. godine, kada je tužilac podneo sudu predlog za nastavak postupka. Dakle, navedeni period od sedam meseci (3. decembar 2001. godine - 31. maj 2002. godine) se ne može staviti na teret sudu, već strankama, odnosno tužiocu.

Pored toga, period neaktivnosti suda od 27. decembra 2002. godine, pa do 22. novembra 2004. godine - skoro nepune dve godine, se ne može staviti na teret O pštinskom sudu, jer su parnične stranke u tom periodu pokušavale da mirno reše spor.

Pored navedenog perioda od dve godine i sedam meseci koji se ne može staviti na teret sudovima, Ustavni sud je ipak ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da u periodu od 10. oktobra 1997. godine do 7. aprila 1999. godine, kao i u periodu od 23. maja 2005. godine do 30. oktobra 2006. godine, sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, u oba slučaja čekajući da veštaci postupe po rešenjima suda i dostave sudu nalaz i mišljenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8629/2004, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno o dredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem k ursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1979/10 od 7. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan time što je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, a protivtužbeni zahtevi tužene usvojen, uglavnom ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koji su već bili predmet razmatranja drugostepenog suda. Podnosilac, u suštini, osporava zakonitost navedene sudske odluke, ukazujući, pre svega, na to da Apelacioni sud nije uzeo u obzir sve dokaze izvedene u postupku pred prvostepenim sudom, kao i da je Apelacioni sud pogrešno protumačio Ugovor zaključen između stranaka, kao i relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su navodi ustavne žalbe koji se odnose pogrešno i nepotpuno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava već detaljno cenjeni i obrazloženi u osporenoj presudi, na način koji ukazuje da su razmotrena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje. Ovo posebno imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku: da su parnične stranke 9. avgusta 1991. godine zaključile ugovor o udruživanju sredstava za atelje, na osnovu koga je tužena izvršila svoju ugovornu obavezu; da tužena nije potpisala niti jedan od ponuđenih aneksa navedenog ugovora; da je tužena izmirila sve svoje obaveze prema tužiocu; da je podnosilac shodno predmetnom ugovoru bio u obavezi da tuženoj preda u posed i vlasništvo predmetnu nepokretnost u funkcionalnom stanju priključenom na elektroenergetsku mrežu; da je podnosilac svoju obavezu - predaju ateljea izvršio pet meseci nakon proteka ugovorenog roka; da je za to vreme tužena plaćala zakupninu za najam drugog stana; da podnosilac tuženoj nije predao garantnu ispravu prilikom useljenja u predmetni atelje; da se tužena prigovorom od 3. jula 1992. godine obratila podnosiocu kojim ga je pozvala da otkloni nedostatke što tužilac nije učinio, te je stoga tužena bila primorana da angažuje treća lica radi otklanjanja postojećih nedostataka.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja Apelacioni sud je izveo ustavnopravno prihvatljive zaključke: da se podnosilac ustavne žalbe neosnovano poziva na potraživanje po osnovu naknadno izvedenih radova, jer prema članu 633. ZOO za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, morao je imati pismenu saglasnost naručioca, te kako takva saglasnost nije postojala, to ni podnosilac ustavne žalbe nije mogao zahtevati povećanje cene za izvedene radove; da je saglasno odredbi člana 262. stav 1. ZOO, tužena kao poverilac, ovlašćena da od dužnika (podnosioca ustavne žalbe) zahteva ispunjenje njegove obaveze u svemu kako ona glasi (da obezbedi nesmetano priključenje predmetnog ateljea na elektroenergetsku mrežu i da da saglasnost da se tužena uknjiži u javne knjige kao vlasnik nepokretnosti); da tuženoj pripada iznos koji je platila da bi otklonila nedostatke koje podnosilac nije otklonio, a bio je obavezan da to učini.

Iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih rešenja, ne proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, kao u drutgom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo u stavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti