Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da je revizija u radnom sporu bila dozvoljena jer je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, što revizijski sud nije uvažio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. P . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 230/17 od 8. februara 2017. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 230/17 od 8. februara 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2314/16 od 17. oktobra 201 6. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. P . iz Novog Sada je, 16. juna 2017. godine, preko punomoćnika dr E. V, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 230/17 od 8. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje , zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je izostankom meritornog odlučivanja o izjavljenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio važeći Zakon o parničnom postupku i odbacio reviziju podnositeljke kao nedozvoljenu, iako je Zakon utvrdio pravo svima, pa i tužilji iz ovog radnog spora , da može da izjavi reviziju uvek kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporeno revizijsko rešenje. Takođe, podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 887/14 od 1 0. maja 201 6. godine usvojen je u celosti tužben i zahtev tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, povodom glavne stavari i troškova postupka u sporu protiv tužene P. u . „R .“ iz Novog Sada, njenog poslodavca. U prvom stavu izreke navedene presude poništen je kao nezakonit član 1. Aneksa Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 4425/108 od 17. novembra 2006. godine, zaključenog između parničnih stranaka 22 . aprila 201 4. godine, kojim je tužilja raspoređen a na poslove vaspitačice 1 i utvrđen joj koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88; stavom drugim izreke je ponište n i član 2 istog aneksa Ugovora kojim je utvrđeno da navedeni Aneks proizvodi pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine; u trećem stavu izreke obavezana je tužena da sa tužiljom zaključi Aneks Ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove vaspitača i koeficijent za obračun i isplatu plate u predškolskom obrazovanju; stavom četvrtim izreke utvrđeno je da tužilja na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju , a što je tužena dužna da trpi; u petom stavu izreke je tužena obavezana da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka, a šestim stavom izreke je odbijen zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi . Protiv usvajajućeg dela označene presude tužena je izjavila žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2314/16 od 1 7. oktobra 201 6. godine, u postupku po žalbi, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 887/14 od 10. maja 2016. godine, pa je stavom prvim izreke delimično usvojena žalba tužene i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj člana 1. Aneksa 1 Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 4425/108 od 17. novembra 2006. godine, zaključenog između parničnih stranaka 22. aprila 2014. godine, kojim je tužilja raspoređena na poslove vaspitačice 1 i utvrđen joj koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88, kao i zahtev radi utvrđenja da tužilja na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju, a u preostalom usvajućem delu radi poništaja člana 2. navedenog Aneksa kojim se utvrđuje da Aneks Ugovora proizvodi pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok su trećim stavom izreke odbijeni zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilja je izjavi la reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava .

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 230/17 od 8. februara 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž1. 2314/16 od 1 7. oktobra 2016. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je revizijski sud dozvoljenost revizije ispitivao u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), a u vezi sa članom 441. ZPP . Takođe, navedeno je da je, prema odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, ali kako je predmet konkretnog tužbenog zahteva poništaj aneksa ugovora o radu kojim se vrši raspoređivanje zaposlenog, a ne spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, to je revizija nedozvoljena, u smislu citirane odredbe Zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je:da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama člana 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.) da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.)

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13, izmenjene su odredbe st. 2. i 3. člana 403. Osnovnog teksta, tako da je propisano: da je revizija uvek dozvoljena ako je – 1) to posebnim zakonom propisano , 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka , 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Odredbama člana 23. ovog zakona propisano je: da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13- Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će se prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončati pred tim sudovima (stav 2.); da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3).

Drugim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410.), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 5.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je proizvoljno primenjeno merodavno procesno pravo na nje nu štetu, kada nije meritorno odluč eno o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sudza ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu Sotirisi Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine ( broj predstavke 39442/98)). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe u radnom sporu, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je nedozvoljena, a s tim u vezi da je navedenom odredbom propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, što nije predmet konkretne parnice.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama Zakona o parničnom postupku, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Iz navedenih pravila sledi da je revizija ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Prelaznim odredbama ovih zakonskih novela (član 23. stav 1.) propisno je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude apelacionog suda donete u radnom sporu 17. oktobra 201 6. godine, po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine, a u parnici po tužbi podnosi teljke podnetoj nakon što je 1. februara 2012. godine počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena nižestepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnositeljke.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je skoro tri godine pre do nošenja osporenog rešenja, a isti stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove (npr. spor male vrednosti, parnica zbog smetanja državine ili kada, odnosno sporovima u kojima je revizija isključena Zakonom i parničnom postupku, kao i onda kada je posebnim, drugim, zakonom inače isključena revizija).

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 230/17 od 8. februara 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao tački 1. izreke.

Budući da podnositeljka svoje navode o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebno ne obrazlaže, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2 230/17 od 8. februara 2017. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 23 14/16 od 17. oktobra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti