Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje prilikom raspoređivanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu civilnog lica u Vojsci, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je pogrešno primenio zakon, smatrajući da žalba na rešenje o raspoređivanju ne odlaže izvršenje, što važi samo za profesionalna vojna lica, a ne i za civilna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Nedovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Nedovića i utvrđuje da mu je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Nedović iz Niša, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo je 5. maja 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, te čl. 6. i 13. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je u postupku u kome je odlučivano o žalbi podnosioca protiv rešenja Vojne pošte 1410 Niš o raspoređivanju, postupljeno suprotno odredbi člana 261. Zakona o u opštem upravnom postupku, jer je rešenje izvršeno pre nego što je postalo konačno u upravnom postupku; da je rešenjem Vojne pošte 3323 Niš od 31. marta 2005. godine podnosilac postavljen na drugo radno mesto, koje je već bilo ukinuto, a da je 8. aprila iste godine doneto rešenje kojim je odlučeno da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci. U ustavnoj žalbi je takođe navedeno da prvostepeni organ nije dostavio žalbu i spise predmeta drugostepenom organu godinu dana i dva meseca, kao i da je „postupak o premeštaju te prestanku službe podnosiocu“ trajao od 24. februara 2005. godine do 21. aprila 2008. godine, iako je reč o jednostavnom postupku. Podnosilac smatra da je time povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na pravno sredstvo, jer nije imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo za ubrzanje postupka. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte upravnih organa i Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1410 Niš, int. broj 29-29/3 od 24. februara 2005. godine Dejan Nedović, podnosilac ustavne žalbe, na dužnosti ekspeditor (ujedno pratilac), EC 63201, u Vojnoj pošti 1410 Niš, raspoređen je po potrebi službe u Vojnu poštu 3323 Niš na radno mesto: vođa smene-čuvar, sa danom 23. februarom 2005. godine. U tački 2. dispozitiva rešenja navedeno je da se raspoređivanjem imenovanog ne menja mesto njegovog stanovanja. Prema tački 3. dispozitiva imenovanog treba odjaviti u Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja – Filijala Niš sa danom 22. februarom 2005. godine. U tački 4. dispozitiva određeno je da će nadležni starešina Vojne pošte 3323 Niš doneti rešenje o raspoređivanju imenovanog na radno mesto: vođa smene-čuvar EC 61002. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Komandant Vojne pošte 1410 Niš doneo Odluku int. broj 39-39/1 od 22. februara 2005. godine, kojom se imenovani raspoređuje u Vojnu poštu 3323 Niš, na radno mesto vođa smene-čuvar EC 61002. S obzirom na to da potreba službe nalaže da se imenovani rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i zanimanju, a da takav raspored ne zahteva promenu mesta u kome je imenovani radio, primenom člana 125. st. 2. i 4. Zakona o vojsci Jugoslavije i čl. 4. i 6. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije odlučeno je kao u izreci.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. aprila 2005. godine Vojnoj pošti 1122 Beograd podneo žalbu protiv rešenja Vojne pošte 1410 Niš, int. broj 29-29/3 od 24. februara 2005. godine, u kojoj je, pored ostalog, naveo: da u obrazloženju rešenja nije navedeno u čemu se ogledaju potrebe službe; da podnosiocu nije omogućeno da se izjasni o predstojećem raspoređivanju, saglasno odredbi člana 23. stav 1. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da nije pribavljena saglasnost starešine jedinice iz koje se raspoređuje i jedinice u koju se raspoređuje; da starešina koji je doneo osporeno rešenje nije bio nadležan da odlučuje u ovoj pravnoj stvari.

Rešenjem Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine žalba podnosioca je odbijena kao neosnovana, uz ocenu da prvostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu žalioca, jer je utvrđeno: da je Komandant Vojne pošte 1410 Niš, koji je ujedno i komandant garnizona Niš, aktom int. broj 39-39/1 od 22. februara 2005. godine odlučio da se Dejan Nedović, civilno lice na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, rasporedi u Vojnu poštu 3323 Niš, na upražnjeno radno mesto vođa smene-čuvar EC 61002; da je, na osnovu odredaba člana 154. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije i člana 261. stav 3. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku, osporeno rešenje postalo izvršno danom dostavljanja žaliocu, bez obzira na to što je protiv istog izjavljena žalba; da evidenciona specijalnost 61002, na koju je žalilac raspoređen, predstavlja opštu specijalnost za koju se ne zahteva određeno zanimanje, već samo odgovarajući stepen stručne spreme; da se iz spisa predmeta ne može utvrditi da li je žaliocu omogućeno da se izjasni, ali da ta okolnost ne može biti od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari, budući da je ukidanjem Vojne pošte 1410 Niš ukinuto i radno mesto žalioca, pa je sprovedeno raspoređivanje bilo u funkciji rešavanja njegovog statusa, u okviru izvršenih organizacijsko-mobilizacijskih promena.

Podnosilac ustavne žalbe je 25. jula 2006. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu za poništaj rešenja Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine. U tužbi je istakao sledeće: da je nepravilan zaključak drugostepenog organa da je prvostepeno rešenje postalo izvršno danom dostavljanja stranci, jer se odredba člana 154. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije odnosi samo na profesionalna vojna lica; da je na radno mesto na kome je radio tužilac odmah raspoređeno drugo lice, sa neodgovarajućom stručnom spremom; da nije postojala saglasnost starešine jedinice u koju je raspoređen, zbog čega nije bilo uslova za donošenje rešenja o raspoređivanju; da u upravnom postupku nije utvrđeno kakve potrebe službe su zahtevale njegovo raspoređivanje; da nisu tačni navodi drugostepenog organa da je ukidanjem Vojne pošte 1410 Niš ukinuto i radno mesto tužioca, jer je vojna pošta 1410 Niš samo promenila formacijski broj, a formacijsko radno mesto tužioca koje je tada postojalo, postoji i dalje.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca radi poništaja rešenja Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da iz obrazloženja rešenja tuženog organa i spisa predmeta proizlazi da je tuženi organ pravilno odlučio kada je odbio žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U osporenoj presudi je navedeno: da se u tužbi ponavljaju navodi izneti u žalbi, koji su već bili predmet ocene tuženog organa, koju taj sud u svemu prihvata; da je raspoređivanje tužioca izvršeno u skladu sa članom 125. st. 2. i 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i članom 4. stav 1. i članom 23. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci i da je utemeljeno na nesumnjivom činjeničnom stanju. Vrhovni sud je ocenio da činjenica da tužiocu nije omogućeno da se izjasni o predstojećem raspoređivanju nije od uticaja, budući da je to raspoređivanje bilo u funkciji rešavanja njegovog statusa, „u okolnosti ukidanja jedinice - Vojne pošte u kojoj je tužilac bio na službi, pa samim tim i radnog mesta tužioca“.

Rešenjem Vojne pošte 3323 Niš, int. broj 4-784/2 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Dejanu Nedoviću prestaje služba u Vojsci 10. maja 2005. godine, kada se razrešava profesionalne vojne službe. U obrazloženju rešenja je navedeno da je na osnovu Zaključka Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora broj 021-2/2005 od 4. februara 2005. godine, ministar odbrane doneo Odluku broj 4229/-1 od 4. aprila 2005. godine o racionalizaciji i smanjenju broja zaposlenih civilnih lica na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore i ustanova na budžetu. Donosilac rešenja je naveo da je u postupku utvrđeno da su, saglasno članu 143. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ispunjeni uslovi za prestanak službe imenovanom civilnom licu zbog potreba službe.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, odnosno čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se navedeni članovi Konvencije po svojoj sadržini ne razlikuju od odredaba Ustava kojima su zajemčena ista prava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava na pravično suđenje i na delotvoran pravni lek cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 261. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je da se rešenje doneseno u postupku izvršava kad postane izvršno (stav 2.), a da prvostepeno rešenje postaje izvršno dostavljanjem stranci, ako žalba ne odlaže izvršenje (stav 3. tačka 3.), odnosno dostavljanjem stranci rešenja kojim se žalba odbacuje ili odbija (tačka 4.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je predviđeno: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, a da, ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom, u kom slučaju je nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 7. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe, bilo je određeno da su profesionalni pripadnici Vojske profesionalni vojnici i civilna lica na službi u Vojsci i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama Saveznog ministarstva za odbranu - u daljem tekstu: civilna lica u Vojsci.

Odredbama člana 125. istog Zakona je bilo propisano da se civilno lice u Vojsci raspoređuje na radno mesto radi čije popune je primljeno u službu i da to lice može u toku rada da bude raspoređeno i na svako radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i zanimanju ako to zahtevaju potrebe službe i ako takav raspored ne zahteva promenu mesta u kome radi (stav 2.), da će se pre donošenja akta o raspoređivanju na drugo radno mesto, civilnom licu u Vojsci omogućiti da se izjasni o predstojećem rasporedu (stav 4.).

Odredbama člana 154. istog Zakona bilo je predviđeno da se akti o unapređenju, premeštaju i postavljenju profesionalnih oficira i profesionalnih podoficira ne obrazlažu i da se razlozi moraju navesti samo ako se odbija zahtev za redovno unapređenje (stav 1.), da žalba profesionalnog pripadnika Vojske protiv akata o postavljenju i premeštaju, stavljanju na raspolaganje i udaljenju od dužnosti ne zadržava njihovo izvršenje (stav 2.), da se protiv akata o postavljenju i premeštaju profesionalnih vojnika i akata o vanrednom unapređenju ne može voditi upravni spor (stav 3.).

Odredbom člana 23. stav 1. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/94, 9/00 i 44/02 i „Službeni list SCG“, broj 32/05), koja je bila na snazi u vreme odlučivanja o raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se civilno lice u toku službe u Vojsci u okviru istog garnizona, može, ako to zahtevaju potrebe službe, rasporediti na odgovarajuće radno mesto na osnovu odluke starešine iz člana 4. stav 1. ove uredbe, uz saglasnost nadležnog i pretpostavljenog starešine jedinice, odnosno ustanove u kojoj je to lice na službi i starešine jedinice, odnosno ustanove u koju se raspoređuje.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući navode ustavne žalbe koji se odnose na nastupanje izvršnosti rešenja Vojne pošte 1410 Niš, int. broj 29-29/3 od 24. februara 2005. godine, kojim je podnosilac ustavne žalbe raspoređen na drugo radno mesto zbog potreba službe, Ustavni sud je ocenjivao da li je izvršenje navedenog rešenja sprovedeno u skladu sa važećim procesnim zakonom. Ustavni sud je pošao od toga da je navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku propisano da se rešenje doneto u postupku izvršava kad postane izvršno, a da momenat nastupanja izvršnosti prvostepenog rešenja zavisi od toga da li žalba izjavljena protiv tog rešenja odlaže izvršenje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 154. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da žalba profesionalnog pripadnika Vojske protiv akata o postavljenju i premeštaju, stavljanju na raspolaganje i udaljenju sa dužnosti ne zadržava njihovo izvršenje. Ocenjujući da li se navedeni izuzetak od pravila o suspenzivnom dejstvu žalbe odnosio na rešenje o raspoređivanju civilnog lica u Vojsci, Ustavni sud je imao u vidu da je ranije važeći Zakon o Vojsci Jugoslavije sadržao odredbe o raspoređivanju (član 125.) i privremenom upućivanju (član 127.), koje su se primenjivale na civilna lica u Vojsci. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da se isključivanje suspenzivnog dejstva žalbe profesionalnog pripadnika Vojske odnosilo samo na akte izričito navedene u odredbi člana 154. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a ne i na akte o raspoređivanju civilnih lica, privremenom upućivanju i ostale akte kojima se odlučivalo o pravima i obavezama civilnih lica u Vojsci. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1410 Niš o raspoređivanju na drugo radno mesto morala zadržati izvršenje tog rešenja dok ne postane konačno u upravnom postupku, odnosno dok se podnosiocu ne dostavi drugostepeno rešenje kojim je njegova žalba odbijena, saglasno odredbi člana 261. stav 1. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe protiv osporenog rešenja o raspoređivanju izjavio žalbu 1. aprila 2005. godine, a da je već 8. aprila iste godine doneto rešenje kojim je podnosiocu prestala služba u Vojsci, na osnovu Odluke ministra odbrane o racionalizaciji i smanjenju broja zaposlenih civilnih lica u Vojsci.

Ustavni sud konstatuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su u predmetnom upravnom postupku učinjene povrede pravila postupka koje nisu otklonjene ni u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak Vrhovnog suda Srbije da je drugostepeni upravni organ u svom rešenju Up-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine pravilno odlučio o žalbi podnosioca i da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i ocenio da su posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava takve prirode da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništajem presude Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1084 Beograd UP-2 broj 123-9/2006 od 6. jula 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

6. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o zakonitosti rešenja o raspoređivanju na drugo radno mesto podnosioca ustavne žalbe, koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3865/06 od 11. jula 2007. godine. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora počev od 1. aprila 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo žalbu protiv rešenja Vojne pošte 1410 Niš, int. broj 29-29/3 od 24. februara 2005. godine. Ustavni sud je najpre primetio da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio zakonom predviđeno pravno sredstvo kojim je mogao ubrzati predmetni upravni postupak. Naime, odredbom člana 24. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnom sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bila je propisana mogućnost da stranka pokrene upravni spor kao da joj je žalba odbijena - u slučaju da drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju. S obzirom na to da je postojala zakonska pretpostavka da je žalba odbijena ukoliko drugostepeni organ ne odluči o žalbi u predviđenom roku, podnosilac ustavne žalbe je imao na raspolaganju sredstvo pravne zaštite protiv „ćutanja administracije“.

Ustavni sud je utvrdio: da je Vrhovni sud Srbije 25. jula 2006. godine primio tužbu radi poništaja rešenja Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 442-2/2006 od 18. oktobra 2006. godine; da je 20. novembra 2006. godine tužba dostavljena tuženom organu na odgovor; da je 19. decembra 2006. godine dostavljen odgovor na tužbu; da je osporena presuda doneta 11. jula 2007. godine, a dostavljena punomoćniku podnosioca 21. aprila 2008. godine. Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije doneo odluku u roku koji se može oceniti razumnim, ali da su izrada i dostavljanje osporene presude predugo trajali, budući da je punomoćnik podnosioca primio navedenu presudu tek posle devet meseci. S druge strane, Ustavni sud je našao da za period neaktivnosti koji je protekao od 1. aprila 2005. godine, kao dana podnošenja žalbe do 6. jula 2006. godine, kada je odlučeno o žalbi podnosioca, odgovornost snosi prevashodno podnosilac ustavne žalbe, jer nije iskoristio zakonom predviđeno pravno sredstvo za ubrzanje upravnog postupka. Nalazeći da doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju upravnog postupka odnosi prevagu nad kašnjenjem Vrhovnog suda Srbije u izradi i dostavljanju presude, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić