Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Sud je konstatovao neefikasnost postupanja sudova, uključujući višestruko ukidanje prvostepenih presuda i duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5143/2010
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Veselinovića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Gorana Veselinovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 685/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Veselinović iz Obrenovca je 9. decembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 685/03, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4629/10 od 13. oktobra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je 2003. godine podneo tužbu za poništaj rešenja na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos; da je radni spor po njegovoj tužbi trajao gotovo punih sedam godina; da su sudovi prilikom odlučivanja bili „pristrasni“; da nisu utvrdili odlučne činjenice; da nisu obraćali pažnju na hitnost rešavanja, obzirom da se vodio radni spor.... te da mu je u sprovedenom sudskom postupku, koji je vođen pred dve sudske instance, povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i pravo na rad.

Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi povrede označenih Ustavom garantovanih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 685/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, 26. novembra 2003. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog - Saobraćajnog preduzeća „Lasta“ a. d. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu. Tužbenim zahtevom je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog br. 10410 od 18. novembra 2003. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu br. 1275 od 17. maja 2002. godine i aneks br. 2912 od 10. septembra 2003. godine, kao i da obaveže tuženog da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 685/03. Pripremno ročište je održano 15. januara 2004. godine, a nakon toga, do donošenja pravostepene presude, je zakazano još devet ročišta za glavnu raspravu (10. marta, 16. septembra i 6. decembra 2004. godine, 23. februara, 18. aprila, 6. juna, 28. septembra, 14. novembra i 28. decembra 2005. godine), od kojih nisu održana dva ročišta (od 16. septembra 2004. godine i 18. aprila 2005. godine), zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu od 28. decembra 2005. godine zaključena je rasprava i Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 685/03, koja je ukinuta, po žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 813/06 od 24. maja 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, pa se nije mogla oceniti ni pravilna primena materijalnog prava.

Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 20. jula 2006. godine i predmet je dobio novi broj P. 327/06. Prvo ročište je zakazano posle dva i po meseca, za 1. novembar 2006. godine, a nakon toga sud je zakazao još pet ročišta za glavnu raspravu (20. decembra 2006. godine, 14. februara, 5. aprila, 23. maja i 14. juna 2007. godine). Ročište od 1. novembra 2006. godine nije održano jer je punomoćnik tužioca dostavio podnesak sudu 20. oktobra 2006. godine, iako je isti mogao biti dostavljen suprotnoj stranci pre isteka roka od osam dana do zakazanog ročišta, a sledeće ročište sud je zakazao tek za 20. decembar 2006. godine i na istom je određeno da se na sledećem ročištu, koje je zakazano za 14. februar 2007. godine, izvede dokaz saslušanjem predloženog svedoka, da bi tek na narednom ročištu, zakazanom za 5. april 2007. godine bilo određeno dopunsko saslušanje svedoka.

Dopisom Vrhovnog suda Srbije Su broj 16-9/07-2 od 16. maja 2007. godine utvrđeno je da u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 327/06 postupajući sudija očigledno dozvoljava da postupkom upravljaju stranke i da postupa suprotno načelima Zakona o parničnom postupku koja nalažu koncentraciju dokaza, ekonomičnost postupka, te da se postupak sprovodi bez odugovlačenja i da stranka ima pravo da o njenim zahtevima sud odluči u razumnom roku. Istim dopisom je naloženo da se hitno preduzmu potrebne radnje kako bi se postupak što skorije okončao.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 327/06 od 14. juna 2007. godine, koja je ukinuta, po žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4203/07 od 8. aprila 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, što je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno i koje činjenice je neophodno da utvrdi prvostepeni sud, kako bi mogao da, ceneći njihov uticaj, navode iz žalbe i primedbe ovog suda, potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje i pravilno primeni materijalno pravo.

Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu nakon više od tri meseca od donošenja presude, 17. jula 2008. godine.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 292/08 od 3. septembra 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev tužioca kojim je tražio izuzeće svih sudija navedenog suda.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 292/08 od 4. septembra 2008. godine predmet je dodeljen u rad drugom parničnom veću, pa i drugom postupajućem sudiji u rad.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom je održano posle pet meseci, nakon vraćanja spisa, 22. januara 2009. godine. Nakon toga, sledeće ročište je zakazano za 26. mart 2009. godine, ali je odloženo zbog sprečenosti postupajuće sudije.

Na ročištu održanom 2. jula 2009. godine rasprava je zaključena, sud je doneo presudu, a pismeni otpravak presude P. 292/08 od 2. jula 2009. godine uručen je punomoćnicima stranaka posle više od četiri i po meseca, 11. i 25. decembra 2009. godine. Navedenom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje direktora tuženog broj 10410 od 18. novembra 2003. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 1275 od 17. maja 2002. godine i aneks broj 2912 od 10. septembra 2003. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto garažnog vozača ili na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 64.500,00 dinara, a stavom trećim je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Žalbu je protiv prvostepene presude izjavio tužilac, a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4629/10 od 13. oktobra 2010. godine žalba je odbijena kao neosnovana i potvrđena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu.

Pismeni otpravak drugostepene presude uručen je strankama 9. i 13. decembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni inedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 26. novembra 2003. godine, pa do 13. oktobra 2010. godine, kada je doneta pravnosnažna osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4629/10 od 13. oktobra 2010. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao skoro sedam godina.

Imajući u vidu da se radilo o radnom sporu koji je po svojoj prirodi hitan, navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, saglasno praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da odluči da li je tužiocu na nezakonit način prestao radni odnos i shodno tome da li ima osnova da se tužilac vrati na rad.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, ali i da je nedozvoljenim zahtevom kojim je tražio izuzeće svih sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, neznatno doprineo produženju trajanja postupka, budući da je sud o tom zahtevu rešio u kratkom roku od par dana.

Razmatrajući prirodu tužbenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je blagovremeno okončanje parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe imalo nesumnjiv značaj, budući da se vodio radni spor o poništaju odluke – rešenja na osnovu koga je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, a imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da postupak nije vođen prema načelima Zakona o parničnom postupku koja nalažu koncentraciju dokaza i ekonomičnost postupka, te da prilikom određivanja rokova i zakazivanja ročišta, sud nije obraćao naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, propisanu Zakonom o radu. Pored navedenog, u predmetnom sporu prvostepeni sud je odlučivao čak tri puta (presudama P. 685/03 od 28. decembra 2005. godine, P. 327/06 od 14. juna 2007. godine i P. 292/08 od 2. jula 2009. godine). Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud smatra da i drugostepeni sud snosi odgovornost za neprimereno dugo trajanje postupka jer je dva puta vraćao predmet na nižu sudsku instancu, a imao je mogućnost da sam okonča postupak u skladu sa odredbama člana 373. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 685/03 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4629/10 od 13. oktobra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na rad garantovano članom 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 439. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ustavni sud je uvidom u spise parničnog predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.685/03 utvrdio da podnosilac ustavne žalbe pre njenog izjavljivanja nije iskoristio pravo iz Zakona o parničnom postupku da protiv osporene drugostepene presude izjavi reviziju. Ustavni sud ukazuje da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u parničnom postupku smatra donošenje presude po reviziji. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4629/10 od 13. oktobra 2010. godine izjavi reviziju, saglasno članu 439. zakona.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7 . Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Slu žbeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti