Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda o iseljenju i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio pravo, propustivši da ceni pravni značaj ranijeg pravnosnažnog vanparničnog rešenja o stanarskom pravu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bore Mohore iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bore Mohore i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilaca podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48481/10 od 2. decembra 2011. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bora Mohora iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12. juna 2014. godine, preko punomoćnika Aleksandra Mančeva, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu svojom presudom Gž 1693/12 od 27. marta 2014. preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao podnosioca ustavne žalbe da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana u ulici Zetska broj 4 u Beogradu; da je Apelacioni sud u Beogradu konstatovao da je ugovor o korišćenju stana koji je podnosilac, kao nosilac stanarskog prava, zaključio sa suvlasnikom Jovanom Topalovićem, apsolutno ništav, jer ne postoji punomoćje kojim su tužioci i njihovi pravni prethodnici, kao drugi suvlasnici, ovlastili Jovana Topalovića da zaključi ugovor o korišćenju stana sa podnosiocem ustavne žalbe; da je Apelacioni sud u Beogradu konstatovao da je predmetni ugovor o korišćenju stana apsolutno ništav kada je trebalo zaključiti da podnosilac nema bilo kakva prava, ali da navedeni drugostepeni sud taj ugovor o korišćenju stana ne smatra ništavim kada je potrebno da se na osnovu tog ugovora anulira pravno dejstvo pravnosnažnog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu R. 1178/77 od 19. oktobra 1977. godine, kojim je podnosilac oglašen za nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu; da podnosilac u stanu živi od 1967. godine, da nema drugih nepokretnosti, te da stan predstavlja centar njegovih životnih aktivnosti; da bi se iseljem iz stana podnosilac sa svojom porodicom našao na ulici, što bi dovelo do gubitka prava na dom, bez mogućnosti nakadnog sticanja drugog prava na dom, a posebno imajući u vidu njegove godine starosti.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog i konvencijskog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine. Tražio je da Ustavni sud odloži izvršenje osporene drugostetepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 48481/10 od 2. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Ljubomira Topalovića i drugih, kojim je traženo da se tuženi Bora Mohora, ovde podnosilac ustavne žalbe, sa svim licima i stvarima iseli iz stana u ulici Zetska broj 4 u Beogradu i ispražnjen stan od lica i stvari preda tužiocima u državinu. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Stari Grad N. 789/59 od 1. marta 1961. godine izuzet od nacionalizacije predmetni stan i ostavljen u svojinu ranijem vlasniku Milanu Topaloviću, s tim što je u rešenju navedeno da predmetni stan već koriste određeni stanari; da je Opštinski sud u Vladimircima rešenjem O. 51/64 od 6. avgusta 1965. godine Jovana Topalovića i druga lica oglasio za naslednike na predmetnom stanu iza smrti ostavioca Milana Topalovića; da je ugovor o korišćenju dela predmetnog stana površine 22m2 od 1. jula 1967. godine zaključen između Jovana Topalovića, kao suvlasnika stana i davaoca stana na korišćenje, i Milice Šubarović, kao nosioca stanarskog prava, stim što je utvrđeno da će nosilac stanarskog prava deo predmetnog stana koristiti sa Borom Mohorom, njenim sinom, i Julkom Mihajlović; da je ugovor o korišćenju dela predmetnog stana zaključen na osnovu akta R. 458 od 18. maja 1967. godine; da se nosilac stanarskog prava Milica Šubarović iselila iz dela predmetnog stana, jer je od „Jugobanke“ dobila jednosoban stan, a Julka Mihajlović je preminula 1970. godine; da je tuženi Bora Mohora podneo 8. septembra 1977. godine predlog Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača Jovana Topalovića, radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju dela predmetnog stana; da je Prvi opštinski sud u Beogradu pravnosnažnim rešenjem R. 1178/77 od 19. oktobra 1977. godine za nosioca stanarskog prava dela predmetnog stana površine 22m2 oglasio Boru Mohoru, s tim da rešenje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, dok protivnik predlagača ne zaključi takav ugovor; da je 19. oktobra 1977. godine zaključen ugovor o korišćenju dela predmetnog stana površine 22m2 između Jovana Topalovića, kao davaoca stana na korišćenje, i Bore Mohore, kao nosioca stanarskog prava, stim što je utvrđeno da će nosilac stanarskog prava deo predmetnog stana koristiti sa suprugom i sinovima; da su tužbeni zahtev, kojim je traženo iseljenje tuženog iz predmetnog stana, tužioci zasnovali na tvrdnji da tuženi stan neosnovano koristi, jer je zaključio ugovor o korišćenju sa Jovanom Topalovićem koji nije bio isključivi vlasnik stana, već samo jedan od suvlasnika, pri čemu u vreme zaključivanja ugovora o korišćenju stana, kao ni u vreme vođenja vanparničnog postupka koji mu je prethodio, nije imao uredno punomoćje izdato od strane ostalih suvlasnika; da se u rešenju Prvog opštinskog suda u Beogradu R. 1178/77 od 19. oktobra 1977. godine ne navodi da je Jovan Topalović punomoćnik ostalih suvlasnika, po punomoćju Ov. 4/66 od 14. marta 1966. godine, već samo da je Jovan Topalović izjavio da postoji više suvlasnika predmetnog stana, ali da je on od njih još 1967. godine ovlašćen da obavlja sve poslove u vezi predmetnog stana; dakle, suvlasnik Jovan Topalović se legitimisao kao punomoćnik ostalih suvlasnika po punomoćju iz 1967. godine, a ne po punomoćju Ov. 4/66 od 14. marta 1966. godine, da bi naknadno pronađeni otkaz tog punomoćja bio od uticaja na status tuženog kao nosioca stanarskog prava; da tuženi deo predmetnog stana od 22m2 koristi kao zakupac po ugovoru o korišćenju od 19. oktobra 1977. godine, a preostali deo stana na osnovu člana 48. Zakona o stanovanju.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine usvojio žalbu tužilaca, te je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio njihov tužbeni zahtev, pa je tuženi Bora Mohora obavezan da se svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da stan ispražnjen od lica i stvari preda tužiocima u državinu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da ne postoji punomoćje kojim su tužioci i njihovi pravni prethodnici ovlastili Jovana Topalovića da zaključi ugovor o korišćenju dela stana od 1977. godine sa tuženim, te je predmetni ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica; da raspolaganje suvlasničkim stanom prelazi okvire redovne upotrebe suvlasničke stvari, te je shodno članu 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, bila potrebna saglasnost svih suvlasnika za raspolaganjem predmetnim stanom; da je u konkretnom slučaju neophodna saglasnost svih suvlasnika izostala, te je predmetni ugovor o korišćenju stana zaključen suprotno navedenoj zakonskoj odredbi, što ga čini apsolutno ništavim, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da, po oceni drugostepenog suda, tuženi nema pravni osnov za korišćenje dela predmetnog stana od 22 m2, jer za to nema pravnovaljani ugovor; da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 98. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik SRS“, br oj 9/85), odnosno člana 34. Zakona o stanovanju ( „Službeni glasnik RS“, broj 50/92), odlučujući o pravu tuženog da koristi preostali, ispražnjeni deo stana, nakon što su prestali da ga koriste ostala dvojica sustanara, prvi 1981. godine i drugi 1993. godine; da je ovim odredbama, koje uređuju korišćenje ispražnjenog dela sustanarskog stana, propisano ovlašćenje, a ne i obaveza, sopstvenika stana da dozvoli preostalom sustanaru da se proširi na ispražnjeni deo sustanarskog stana; da kako tuženi nema pravni osnov za korišćenje stana, jer ugovor o korišćenju dela stana od 22 m2 ne proizvodi pravno dejstvo, a za korišćenje ispražnjenog dela sustanarskog stana nema zaključeni ugovor o korišćenju, to je tuženi, saglasno odredbi člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, u obavezi da se iz stana iseli i preda ga u posed tužiocima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o korišćenju stana od 19. oktobra 1977. godine, bilo je propisano: da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju: nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo iz stava 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan, osim ako je prestao da koristi stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora, na osnovu ugovora o zameni stana ili ako je stekao stanarsko pravo na drugi stan koji mu je dodeljen i za članove porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju (član 17.); da kad nosilac stanarskog prava umre ili iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan i članovi njegovog porodičnog domaćinstva nastave sa korišćenjem stana, a u stanu nije ostao bračni drug kao nosilac stanarskog prava, članovi njegovog porodičnog domaćinstva će sporazumno između sebe odrediti jedno lice za nosioca stanarskog prava i o tome obavestiti drugu ugovornu stranu (član 18. stav 1.).

Članom 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (član 1.); da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine obavezan podnosilac da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana u ulici Zetska broj 4 u Beogradu, u čijem delu je živeo od 1967. godine, najpre kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, a od 1977. godine kao nosilac stanarskog prava. Znači, podnosilac ustavne žalbe je do donošenja osporene drugostepene presude u predmetnom stanu, odnosno makar u njegovom sustanarskom delu, živeo 47 godina. U osporenoj drugostepenoj presudi je, između ostalog, utvrđeno da je ništav ugovor o korišćenju dela predmetnog stana površine 22m2 zaključen 1977. godine između Jovana Topalovića, kao davaoca stana na korišćenje, i podnosioca ustavne žalbe, kao nosioca stanarskog prava, te da više ne postoji pravni osnov za korišćenje tog dela predmetnog stan a.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni ili arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu ESLjP u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). U konkretnom slučaju, predmetnom ugovoru o korišćenju dela stana od 1977. godine prethodio je vanparnični postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 1178/7, pokrenut po predlogu podnosioca, radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju dela predmetnog stana površine 22m2. Navedeni sud je pravnosnažnim rešenjem R. 1178/77 od 19. oktobra 1977. godine za nosioca stanarskog prava dela predmetnog stana oglasio podnosioca ustavne žalbe, s tim što je izričito konstatovao „da ovo rešenje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, dok protivnik predlagača ne zaključi takav ugovor“. S obzirom na to da je drugostepeni parnični sud utvrdio ništavost ugovora o korišćenju dela stana od 1977. godine, to se smatra da takav ugovor nikad nije ni zaključen, te je, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je treba lo posebno da ceni od kakvog je sada pravnog značaja navedeno pravnosnažno vanparnično rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu R. 1178/77 od 19. oktobra 1977. godine (jer u pravnom poretku nema više ugovora o korišćenju stana ako je isti apsolutno ništav, a u navedenom vanparničnom rešenju je konstatovano da ovo rešenje zamenjuje ugovor o korišćenju stana dok isti ne bude zaključen), a što drugostepeni parnični sud nije učinio. Ovakav propust drugostepenog suda dovodi u sumnju pravičnost parničnog postupka u celini, pre svega u odnosu na prava podnosioca na korišćenje dela predmetnog stana u površini od 22m2.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da čak i da ne postoji navedeno pravnosnažno rešenje vanparničnog suda, podnosilac ustavne žalbe bi imao pravo korišćenja tog dela stana kao član porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava – njegove majke, jer članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava pripada pravo trajnog korišćenja stana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan, osim u taksativno navedenim situacijama, a u smislu člana 17. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1693/12 od 27. marta 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tužilaca podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48481/10 od 2. decembra 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se nije posebno bavio pitanjem povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja drugostepene presude bespredmetan, te je Sud navedeni predlog odbacio i odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o iseljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti