Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko pet godina. Podnositeljki je dodeljena naknada nematerijalne štete od 500 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Petrović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milene Petrović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 344/07 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Petrović iz Beograda izjavila je 10. decembra 2010. godine Ustavom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 344/07 od 23. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 3287/10 od 10. juna 2010. godine, zbog povrede načela diskriminacije, utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je detaljno iznela razloge zbog kojih smatra da su joj osporenim presudama povređeni načelo zabrane diskriminacije i pravo na pravično suđenje, dok je u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku navela da smatra da joj je ovo pravo povređeno jer je u pitanju radni spor koji je po zakonu morao da se okonča u roku od šest meseci, a da je drugostepena presuda doneta posle tri godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi da je ona izjavljena protiv pojedinačnog akta protiv kojeg su iscrpljena pravna sredstava, što znači da je postupak u kome je donet osporeni pojedinačni akt okončan.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13907/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 11. decembra 200 7. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Ginekološko akušerske klinike „Narodni Front“, kojom je tražila da sud poništi rešenje tužene od 5. decembra 2007. godine o otkazu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, da obaveže tuženu da tužilju vrati na poslove i zadatke na koje je bila raspoređena pre donošenja spornog rešenja, kao i da obaveže tuženu da tužilji naknadi zarade i druga primanja koja joj pripadaju po Zakonu o radu i ugovoru o radu, od dana prestanka radnog odnosa do pravnosnažnosti presude.

Drugi opštinski sud u Beogradu, nakon šest održanih ročišta (21. aprila i 25. septembra 2008. godine, 27. januara, 21. maja, 23. juna i 23. septembra 2009. godine), na kojim je izveo dokaz saslušanjem svedoka i tužilje kao stranke i izvršio uvid u određenu dokumentaciju, doneo je delimičnu presudu P1. 344/07 od 23. septembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovani tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud poništi označeno rešenje tužioca i da vrati tuž ilju na poslove i zadatke koje je obavljala kod tuže ne pre prestanka radnog odnosa.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3287/10 od 10. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je označena prvostepena presuda potvrđena.

Tužilja je 7. decembra 2010. godine izjavila reviziju. Vrhovni kasacioni sud, rešavajući o ovoj reviziji, doneo je rešenje Rev2. 87/11 od 15. decembra 2011. godine, kojim je ukinuo presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3287/10 od 10. juna 2010. godine i delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 344/07 od 23. septembra 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je dobio novi broj P1. 13907/10, a do dostavljanja spisa Ustavnom sudu održano je tri ročišta (17. aprila, 31. maja i 3. jula 2012. godine), dok ročište zakazano za 5. septembar 2012. godine nije održano na zahtev tužilje, koja je podnela zahtev za izuzeće postupajuće sudije.

Rešenjem zamenika vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu od 27. septembra 2012. godine usvojen je zahtev tužilje za izuzeće postupajuće sudije, koja je i sama podnela zahtev za isključenje, jer je tužilja podnela predlog za njeno razrešenje.

Naredno ročište u ovom predmetu zakazano je za 19. decembar 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 11. decembra 200 7. godine, pa do podnošenja ustavne žalbe 10. decembra 20 10. godine trajao tri godina , kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljk u.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u predmetnom parničnom postupku bilo nešto složeniji, s obzirom na to da je u tužbi bilo istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o radu, vraćanje na rad, utvrđivanje naknade štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja ).

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se odlučuje o radnopravnom statusu podnositeljke i o naknadi štete prouzrokovane nezakonitim otkazom, a podnositeljka nije doprinela navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u označenom postupku, Ustavni sud je našao da je nadležni prvostepeni sud u određenim periodima zakazivao ročišta u razmaku od četiri i pet meseci, iako je u pitanju spor hitne prirode.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09) propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Mada citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, prema oceni Ustavnog suda, opisano postupanje parničnog suda u predmetnom postupku ne ukazuje na to da je taj sud preduzeo sve radnje kako bi postupak okončao u što kraćem roku.

Ustavni sud, pre svega imajući u vidu značaj konkretnog postupka i njegovu hitnu prirodu, kao i činjenicu da se posle pet godina predmetni parnični postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku

Ustavnopravna ocena sprovedenog predmetnog postupka iz radnog odnosa, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu osporenih presuda, Ustavni sud utvrdio da su te presude ukinute rešenjem revizijskog suda, te da tako nije konačno odlučeno o pravima, odnosn o obavezama podnositeljke, pa je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti