Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu ratnih vojnih rezervista za isplatu dnevnica, potvrđujući stav redovnih sudova. Potraživanje je kvalifikovano kao naknada štete, a ne sticanje bez osnova, te je odbijeno zbog nastupanja zastarelosti propisane Zakonom o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-515/2011
10.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zvonimira Vasića iz Kruševca, Slaviše Miljkovića iz Trmčara, Milomira Vukojevića iz Grkljana, Radivoja Milosavljevića iz Štitara, Dragića Jovanovića iz Mudrakovca, Slobodana Dmitrovića iz Kruševca, Zorana Grčaka iz Donjeg Stepoša, Radojice Radojkovića iz Korbova i Siniše Miloševića iz Malog Šiljegovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zvonimira Vasića, Slaviše Miljkovića, Milomira Vukojevića i Radivoja Milosavljevića protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 3361/10 od 15. novembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 6925/10 od 13. maja 2010. godine i ustavna žalba Dragića Jovanovića, Slobodana Dmitrovića, Zorana Grčaka, Radojice Radojkovića i Siniše Miloševića protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2850/10 od 10. decembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 7291/10 od 30. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zvonimir Vasić iz Kruševca, Slaviša Miljković iz Trmčara, Milomir Vukojević iz Grkljana, Radivoje Milosavljević iz Štitara, Dragić Jovanović iz Mudrakovca, Slobodan Dmitrović iz Kruševca, Zoran Grčak iz Donjeg Stepoša, Radojica Radojković iz Korbova i Siniša Milošević iz Malog Šiljegovca, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, su 4. februara 2011. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim presudama odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime „ratnih dnevnica“ za vreme napada NATO snaga 1999. godine, kada su mobilisani od strane tadašnje Vojske Jugoslavije; da se saglasno odredbi člana 93. Zakona o Vojsci Jugoslavije , za vreme ratnog stanja isplaćivala naknada, te da je Republika Srbija bila u obavezi da podnosiocima, kao pripadnicima rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, isplati pripadajuće dnevnice za svaki dan proveden u ratu; da je Drugi opštinski sud u Beogradu, postupajući po tužbama rezervista za isplatu „ratnih dnevnica“, zauzeo stanovište da potraživanja po ovom osnovu nisu zastarela, da je u pitanju sticanje bez osnova na strani tužene Republike Srbije, te da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da su posle 2008. godine sudovi u Republici Srbiji izmenili pravni stav, tako što su se neki sudovi oglašavali nenadležnim za postupanje po tužbama rezervista, a neki sudovi počeli da odbijaju tužbene zahteve, zbog zastarelosti potraživanja, ceneći da u je pitanju naknada štete, a ne sticanje bez osnova; da iz napred navedenog proizlazi da su sudovi po tužbama ratnih vojnih rezervista za isplatu „ratnih dnevnica“ za vreme NATO agresije različito postupali, čime su grubo povređena prav a podnosilaca na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava pred sudovima, s obzirom na to da im je onemogućeno pravo koje su druga lica ostvarila na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, podnosiocima prizna pravo na primerenu naknadu štete i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 6925/10 od 13. maja 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Zvonimira Vasića, Slaviše Miljkovića, Milomira Vukojevića i Radivoja Milosavljevića za isplatu „ratnih dnevnica“ u 1999. godini, u pojedinačno opredeljenim iznosima za svakog od tužilaca, dok je osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 7291/10 od 30. aprila 2010. godine odbijen kao neosnovan istovetan tužbeni zahtev tužilaca Dragića Jovanovića, Slobodana Dmitrovića, Zorana Grčaka, Radojice Radojkovića i Siniše Miloševića. U obrazloženju osporenih prvostepenih presuda je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci za vreme ratnog stanja bili mobilisani u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije; da su za period proveden u ratu, prema odredbi člana 73. Pravilnika o naplati putnih i drugih troškova u VJ, imali pravo na dnevnice; da su neisplaćivanjem predmetnih dnevnica vojni organi postupili suprotno navedenoj odredbi Pravilnika, čime su tužiocima pričinili štetu iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova na strani tužene, jer tužioci nisu dokazali da je tužena izdvojila sredstva za tu namenu, a da ih za to nije iskoristila, odnosno da je tužena imala nameru da tužiocima i ostalim vojnim rezervistima uskrati plaćanje dnevnica za vreme rata; da je iz tog razloga osnovan prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, jer saglasno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od momenta kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu prouzrokovalo; da je zastarelost u konkretnom slučaju počela da teče prvog dana od kada su tužioci imali pravo da zahtevaju ispunjenje obaveze, odnosno sredinom juna 1999. godine, a da je istekom poslednjeg dana zakonom predviđenog roka nastupila zastarelost potraživanja tužilaca.

Odlučujući o žalbi tužilaca Zvonimira Vasića, Slaviše Miljkovića, Milomira Vukojevića i Radivoja Milosavljevića, Viši sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 3361/10 od 15. novembra 2010. godine, dok je po žalbi tužilaca Dragića Jovanovića, Slobodana Dmitrovića, Zorana Grčaka, Radojice Radojkovića i Siniše Miloševića isti sud doneo osporenu presudu Gž. 2850/10 od 10. decembra 2010. godine. Osporenim drugostepenim presudama odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, a u obrazloženjima ovih odluka se potvrđuju razlozi koje je u osporenim prvostepenim presudama izneo Osnovni sud u Nišu, sa konstatacijom da je na utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da prema stavu redovnih sudova, pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete i da se odgovornost tužene zasniva na odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju su vojni organi pričinili tužiocima, kao vojnim rezervistima, neisplaćivanjem tzv. ratnih dnevnica. Po prigovoru tužene sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su tužbeni zahtevi podnosilaca pravnosnažno odbijeni kao neosnovani.

Ustavni sud smatra da su Osnovni sud u Nišu i Viši sud u Nišu dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog materijalnog prava, odnosno da je izvor obligacije u konkretnom slučaju prouzrokovana šteta, a ne sticanje bez osnova. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluke Už-1874/2010 od 9. juna 2011. godine i Už-2320/2010 od 12. decembra 2012. godine).

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud posebno naglašava da na drugačiju odluku nije mogla da utiče ni presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), jer podnosioci ustavne žalbe nijednim navodom nisu ukazali na povredu svojih prava zbog toga što je Republika Srbija nekim rezervistima iz pojedinih opština vršila isplatu u vidu socijalne pomoći, a što je bio osnov za donošenje navedene odluke Evropskog suda. S druge strane, Ustavni sud ističe da odluka doneta povodom ustavne žalbe ne utiče na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svim licima kojima nisu isplaćene „ratne dnevnice“.

6. Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud najpre konstatuje da do uskraćivanja ovog prava može pre svega doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud je najpre cenio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je, pak, usvojen tužbeni zahtev tužioca D.C. iz Aleksandrovca za isplatu neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu, u periodu od 24. marta 1999. godine do 23. juna 1999. godine. Ustavni sud konstatuje da u obrazloženju ove drugostepene presude nema reči o prigovoru tužene o zastarelosti potraživanja tužioca D.C, što navodi na zaključak da ovakva vrsta prigovora uopšte nije istaknuta, te da redovni sudovi o njemu nisu ni odlučivali. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da ovde nema nejednakog postupanja sudova najviše instance, s obzirom na to da je u parnici podnosilaca tužena blagovremeno istakla materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, čija osnovanost je dovela do odbijanja njihovih zahteva za isplatu predmetnih dnevnica.

Ostale odluke priložene uz ustavnu žalbu Ustavni sud nije posebno cenio, iz sledećih razloga: presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine, jer potiče iz perioda pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, kojim je zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava i po prvi put ustanovljena ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda; presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, jer se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je ista bila predmet preispitivanja u žalbenom postupku, pred nadležnim drugostepenim sudom; rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 22735/09 od 4. novembra 2009. godine i Gž. 24657/09 od 25. novembra 2009. godine kojima su potvrđena rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6127/09 od 19. juna 2009. godine i P. 7768/09 od 24. septembra 2009. godine o oglašavanju Drugog opštinskog suda u Beogradu apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbama kojima se potražuje isplata predmetnih dnevnica, Ustavni sud nije posebno cenio jer se njima odlučuje isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za postupanje suda po određenom zahtevu, a ne i o pravnim pitanjima koja se u vezi sa takvim zahtevom postavljaju.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan ustavnopravni razlog koji bi ukazao na koji način je u slučaju podnosilaca povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, to Ustavni sud o istaknutoj povredi ovog načela nije posebno odlučivao.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i povreda načela zabrane diskriminacije, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti