Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Svakom podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Jeftić, Ane Đurovke, Olge Kiš i Dragana Tomića, svih iz Novog Sada, Radoslava Kopanje i Svetanke Andrić, oboje iz Nadalja, i Zorana Rakića iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba Jelene Jeftić, Ane Đurovke, Olge Kiš, Dragana Tomića, Radoslava Kopanje, Svetanke Andrić i Zorana Rakića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8096/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P 1. 3088/08) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Jeftić, Ana Đurovka, Olga Kiš i Dragan Tomić, svi iz Novog Sada, Radoslav Kopanja i Svetanka Andrić, oboje iz Nadalja, i Zoran Rakić iz Futoga, preko punomoćnika Damira Perića, advokata iz Novog Sada, podneli su 9. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 8096/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 3088/08).

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. novembra 1999. godine, a da je tek 29. septembra 2010. godine odlučeno o potraživanjima podnosilaca koji se odnose na razliku zarade. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označen og Ustavom zajemčenog prava, zatim da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava, kao i prava na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P 1. 8096/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe Jelena Jeftić, Zoran Rakić, Olga Kiš, Radoslav Kopanja, Svetanka Andrić i Dragan Tomić su 18. novembra 1999. godine, a podnositeljka Ana Đurovka 1. marta 2000. godine, kao tužioci, zajedno sa još 22 tužilaca, podneli Privrednom sudu u Novom Sadu, odnosno Trgovinskom sudu u Novom Sadu tužbe protiv tuženog preduzeća „I rmovo“ u stečaju iz Kisača, kojima su tražili da sud obaveže tuženog da tužiocima isplati navedene novčane iznose na ime razlike između garantovane zarade i zarade koja im pripada po posebnom kolektivnom ugovoru, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 1997. i 1998. godinu.

Rešenjima Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2226/99 od 30. oktobra i 17. decembra 2002. godine parnice koje su se vodile po tužbama podnosilaca ustavne žalbe, kao i još nekih tužilaca, su spojene parnici P. 2226/99, radi zajedničkog raspravljanja. Do donošenja ovih rešenja u pojedinim pojedinačnim postupcima su održana poneka ročišta, uglavnom u većim vremenskim intervalima, dok u pojedinim nema dokaza da su uopšte držana ročišta.

Nakon spajanja parnica, pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu održano je četiri ročišta (17. januara, 7. februara, 7. marta i 1. aprila 2003. godine).

Trgovinski sud u Novom Sadu se rešenjem P. 2226/99 od 28. maja 2004. godine, koje je postalo pravnosnažno 18. juna 2004. godine, oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Istim rešenjem određeno je da će se spisi predmeta dostaviti Opštinskom sudu u Novom Sadu. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je u konkretnom slučaju reč o radnom sporu za koji je nadležan opštinski sud, te kako je donošenjem rešenja Trgovinskog suda u Novom Sadu St. 2519/98 od 30. decembra 1999. godine obustavljen stečajni postupak nad tuženim, to su prestali razlozi za atrakciju nadležnosti trgovinskog suda. Ispravkom ovog rešenja, izvršenom rešenjem od 2 5. juna 2004. godine , određeno je da će se spisi predmeta umesto Opštinskom sudu u Novom Sadu, ustupiti Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci - Odeljenje u Baču. Nakon dostavljanja spisa ovog predmeta, Opštinski sud u Bačkoj Palanci – Odeljenje u Baču se rešenjem P. 54/04od 23. jula 2004. godine oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je spise ustupio Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Bačkom Petrovcu. Postupak je u 2005. godini nastavljen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a predmet je dobio broj P. 1192/05.

Prvo ročište u ovom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je 13. juna 2005. godine, a do donošenja prve prvostepene presude održano je još osam ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1192/05 od 26. juna 2007. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca. Ova presuda je u postupku po žalbi tuženog ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5792/07 od 27. marta 2008. godine, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 3088/08, a Opštinski sud u Novom Sadu je, nakon osam održanih ročišta, 25. maja 2009. godine zaključio raspravu i istog dana doneo presudu P1. 3088/08, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u postupku po žalbi tuženog doneo rešenje Gž.I 1731/10 od 12. maja 2010. godine, kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu, jer tuženi, kao i jedan od tužilaca nisu bili pravilno označen i.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6877/10 od 10. juna 2010. godine ispravljena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 3088/08 od 25. maja 2009. godine. Protiv ovog rešenja tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 3088/08 od 25. maja 2009. godine, doneo je presudu Gž. 4790/10 od 29. septembra 2010. godine, kojom je usvojio žalbu tuženog u delu koji se odnosi na rešenje o troškovima postupka i u tom delu ukinuo označenu prvostepenu presudu i predmet vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak, dok je žalbu tuženog u preostalom delu odbio i u tom delu potvrdio označenu prvostepenu presudu. Rešenje m od istog datuma Apelacioni sud u Novom Sadu je odbio žalbu tuženog i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6877/10 od 10. juna 2010. godine.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Novom Sadu je 26. januara 2011. godine doneo rešenje P1. 8096/10, kojim je odlučio o troškovima postupka. Ovo rešenje je preinačeno rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž.I 43/11 od 19. maja 2011. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnosi oci poziva ju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe 18. novembra 1999. godine, odnosno 1. marta 2000. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 29. septembra 2010. godine, kojom je pravnosnažno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva, trajao deset godina i sedam, odnosno deset meseci, kao i da je o troškovima tog postupka pravnosnažno odlučeno rešenjem Višeg suda u Novom Sadu od 19. maja 2011. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava sprovođenjem izvršenja, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak, odnosno postavljeni zahtev, bio od značaja za podnosioce, s obzirom na to da se u predmetnom postupku odlučivalo o potraživanjima iz radnog odnosa. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, podnosioci nisu svojim radnjama doprineli navedenoj dužini trajanja postupka.

Konkretni spor je, prema oceni Ustavnog suda, u izvesnoj meri bio složen, pre svega zbog velikog broja učesnika u postupku, odnosno tužilaca.

Međutim, opisana složenost postupka ne može, prema oceni Ustavnog suda, biti opravdanje za navedeno trajanje postupka u kome se odlučuje o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa, te da je osnovni razlog tolikom trajanju predmetnog parničnog postupka neefikasno i nedelotvorno postupanje parničnih sudova. Naime, pri ovoj oceni Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu početnu neaktivnost Trgovinskog suda u Novom Sadu i to u pojedinim premetima i do dve godine, zatim da taj sud u periodu od 1. aprila 2003. godine do 28. maja 2004. godine, dakle više od godinu dana, nije zakazao nijedno ročište , kao i da je, nakon što se oglasio stvarno i mesno nenadležnim, predmet ustupio drugom nenadležnom sudu, tako da je postupak pred nadležnim sudom nastavio da se vodi tek godinu dana od dana donošenja rešenja o nenadležnosti.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem pre svega Trgovinskog suda u Novom Sadu, u označenom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 . Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti