Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj šest godina, kao i povredu prava na pravično suđenje u delu odluke o troškovima. Sud je poništio odluku o troškovima jer je pogrešno zasnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Klenk a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P 1. 113/13 (inicijalno pr edmet Opštinskog suda u Rumi P 1. 35/09).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je pre sudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1087 /15 od 22. juna 2015. godine, u delu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu u odnosu na osporenu presudu odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1087/15 od 22. juna 2015 . godine, u delu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka , i određuje da isti sud ponov o odluči o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Rumi P 1. 113/13 od 9. aprila 2015. godine, u delu rešenja o troškovima postupka .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Klenka podne o je Ustavnom sudu, 10. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika O . S. P , advokata iz Šapc a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 113/13 (inicijalno pr edmet Opštinskog suda u Rumi P 1. 35/09), kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1 1087/15 od 22. juna 2015. godine, zbog povrede prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak radi naknade nemat erijalne i materijalne štete zbog povrede na radu, trajao više od šest godina, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U prilog tvrdnji da mu je pravo na pravično suđenje povređeno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1087/15 od 22. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužben i zahtev za naknadu materijalne štete, i preinačena odluka o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, podnosilac je , između ostalog, naveo da su prvostep eni i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo kad su odbili tužbeni zaht ev za naknadu materijalne štete nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 195 ZOO, s obzirom na to da tužilac nije dokazao da zbog posledica predmetnog povređivanja gubi zaradu u odnosu na period pre povređivanja, a da pri tome nisu sproveli odgovarajuće veštačenje, čime su povredili i pravo na „jednakost oružja“, iako je tužilac za izvršne usluge u poljoprivredi deo vraćao kroz mobu (ličnim fizičkim radom). Pored toga, podnosilac navodi i da je nepravilna odluka o troškovima postupka. Naime, drugostepeni sud je preinačio odluku o troškovima postupka, pozivajući se na to da je tužilac u celini izgubio parnicu, a tužilac je uspeo u sporu u celokupnom delu naknade nematerijalne štete .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete, te da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1087/15 od 22. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Rumi P 1. 113/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Rumi P1. 35/09 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. B. iz Klenka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. marta 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Rumi protiv tuženog JP „V .“ Petrovaradin, radi naknade štete. Tužbenim zahtevom je tražio naknadu nematerijalne štete po više osnova i naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade usled delimične nesposobnosti za rad na poljoprivredi kao dopunskoj delatnosti i rentu kao buduću materijalnu štetu, odnosno očekivani gubitak zarade ubuduće zbog smanjene radne sposobnosti.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 35//09.

Do donošenja presude zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu (10. juna, i 23. septembra 2009, 9. aprila, 28. maja, 19. jula, 1. oktobra i 12. novembra 2010, 8. aprila 2011, 23. marta i 18. juna 2012. godine), od kojih ročište od 23. septembra 2009. godine nije održano jer nije bilo obavljeno veštačenje. U sprovedenom dokaznom postupku obavljena su dva medicinska veštačenja, i to od strane određenih sudskih veštaka sudske medicine i neuropsihijatrije, dopunsko sudsko veštačenje, saslušani su veštaci i predloženi svedoci, kao i tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka. U periodu od godinu dana, od 8. aprila 2011. godine do 23. marta 2012. godine nije održano nijedno ročište, zato što je na ročištu od 8. aprila 2011. godine sud zaključio raspravu i odredio da će pismeni otpravak odluke dostaviti strankama, a zatim je nakon osam meseci, 23. decembra 2011. godine, doneo rešenje kojim je ponovo otvorio raspravu, radi upotpunjavanja činjeničnog stanja, pa tek nakon tri meseca zakazao i održao ročište 23. marta 2012. godine, što je, praktično, dovelo do neaktivnosti sud u navedenom periodu od godinu dana. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je bio nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi pod brojem P1. 295/10.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi P1. 295/10 od 18. juna 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu u dosuđenim iznosima, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za traženu nematerijalnu i materijalnu štetu, preko dosuđenih iznosa, odbijen kao neosnovan i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak presude je dostavljen punomoćniku tužioca nakon pet meseci.

U žalbenom postupku, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 158/13 od 28. januara 2013. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu na ime naknade materijalne štete i u delu odluke o troškovima postupka i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i preinačena je prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenim iznosima. U obrazloženju ove drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da utvrdi bitne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 113/13, a prvo ročište je zakazano za 16. januar 2015. godine, nakon dve godine od donošenja drugostepene presude, ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zbog neuredne dostave poziva punomoćniku tužioca. Do donošenja presude održana su još dva ročišta (25. februara i 9. aprila 2015. godine ), nakon čega je sud doneo presudu.

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1. 113/13 od 9. aprila 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete i obavezan tuženi da tužiocu plati parnične troškove. U obrazloženju te prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac u stalnom radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu čuvara šume 24. oktobra 2007. godine obavljao uobičajene poslove na svom radnom mestu, da je prilikom preskakanja kanala nezgodno stao usled čega mu je pukao mišić na levoj nozi, te da je zbog ove povrede kod tužioca došlo do embolije pluća; da je zbog zadobijenih povreda tražio naknadu nematerijalne i materijalne štete; da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 158/13 od 28. januara 2013. godine odlučeno o nematerijalnoj šteti; da tužilac potražuje materijalnu štetu zbog izgubljene zarade usled delimične nesposobnosti za rad u poljoprivredi kao dopunskoj delatnosti i rentu kao buduću materijalnu štetu za obavljanje poslova obrade zemljišta u površini od 2 hektara i uzgoja (tova) svinja ; da se izgubljena zarada i renta dosuđuju zbog umanjenja obima posla, odnosno izostanka poslova u poljoprivredi, kada izostanak rada ima za rezultat gubitak prihoda u naturalnom obliku; da bi osnov za ostvarivanje prav a na naknadu štete, odnosno izgubljene zarade i rente kao oblika štete u smislu čl. 188. i 195. ZOO, postojao samo u slučaju da se utvrdi da tužilac usled pretrpljenih povreda i narušavanja zdravlja ne može da ostvaruje prihod koji je ostvarivao do povređivanja; da je u postupku utvrđeno da je tužilac pre povređivanja bio u radnom odnosu; da je i dalje u radnom odnosu kod tuženog (kao i sada); da je kao dopunsku delatnost obavljao poslove u poljoprivredi u okviru svog domaćinstva tako što je obrađivao zemljište na kome je uzgajao pšenicu i kukuruz; da kako ne poseduje poljoprivrednu mehanizaciju, on je plaćao trećim licima (šuraku uglavnom) za obavljanje radova vezanih za obradu zemljišta, tako što mu je plaćao za utrošenu naftu, a za uslugu za njegov lični rad mu je vraćao tako što je išao u mobu kada je za tim bilo potrebe; da se tužilac i sada bavi poljoprivrednom proizvodnjom kao dopunskom delatnosti i plaća za obradu zemljišta i ubiranje plodova.

Dalje, prvostepeni sud je zaključio: da je tužilac i pre povređivanja zemljište obrađivao uz pomoć trećih lica, te da na strani tužioca nema gubitka prihoda zato što se okolnnosti pre i posle nastanka štetnog događaja nisu promenile, jer tužilac i dalje obrađuje zemlju tako što plati drugima da se obradi; da to što je tužilac pre povređivanja šuraku i drugima za usluge njihovog ličnog rada vraćao tako što je išao kod njih u mobu po potrebi ne menja odluku suda, jer je tužilac na ovaj način vraćao samo neznatan deo usluga, što nema za rezultat gubitak prihoda; da je u pogledu stočarske proizvodnje supruga tužioca obavljala sve potrebne poslove, pa se obavljanje te delatnosti ne dovodi u vezu sa posledicama umanjenja radne sposobnosti tužioca.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za materijalnu štetu, a tuženi u delu kojim je rešeno o troškovima postupka.

Ustavnom žalbom osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1087/15 od 22. juna 2015. godine žalba tuženog je usvojena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Rumi P1. 113/13 od 9. aprila 2015. godine preinačena u delu odluke o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda u ostalom delu potvrđena .

Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude, između ostalog, naveo: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 195. ZOO, s obzirom na to da tužilac nije dokazao da zbog posledica predmetnog povređivanja gubi zaradu u odnosu na period pre povređivanja, zbog čega je odbijen zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade od povređivanja do završetka lečenja, kao i ubuduće, u vidu mesečne rente. Drugostepeni sud je ocenio i da je pravilno odbijen dokazni predlog tužioca da se odredi poljoprivredno veštačenje na okolnost navedene materijalne štete, imajući u vidu navedeno, odnosno da tužilac nije dokazao osnov tužbenog zahteva, odnosno činjenicu da je zbog posledica predmetnog povređivanja trpeo i da sada trpi materijalnu štetu, pa kako nema osnova (materijalne štete) , nema potrebe ni za određivanjem njene visine.

U pogledu parničnih troškova, navedeno je da budući da je tužilac u celini izgubio parnicu, dužan je tuženom naknaditi troškove postupka, a kako tuženi nije podneo opredeljeni troškovnik, sud je preinačio odluku o troškovima postupka, tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Pismeni otpravak drugostepen presude je 20. jula 2015. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u us tavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme i da se n ovčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća mesečno unapr ed, ako sud ne odredi što drugo (čla. 188. st. 1 i 2.); da je onaj ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rent u, kao naknadu za tu štetu (član 195. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. marta 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi, i da je okončan donošenje m presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1087/15 od 22. juna 2015 . godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao duže od šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog r oka, ako se ima u vidu da je parnica vođena radi naknade štete zbog povrede na radu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podno sioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak u izvesnoj meri ipak bio činjenično s ložen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo, te d a je sprovedeno veštačenje od strane dva veštaka (sudske medicine i neuropsihijatra) u cilju utvrđiva nja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno, imajući u vidu da je tokom sprovedenog postupka u dva vremenska perioda, u ukupnom trajanju od oko tri godine, bio neaktivan, i to: pre donošenja prve presude, kada je zaključio raspravu, pa je ponovo otv orio nakon osam meseci, a ročište održao tek tri meseca nakon toga, i u ponovnom postupku, kada je nakon dve godine od ukidanja prethodne prvostepene presude, zakazao ročište.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuži lac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i d a svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud državni organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 113/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Rumi P1. 35/09).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, određenju činjeničnu složenost predmeta i postupanje prvostepenih sudova . Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlaže pogrešnom primenom materijalnog prava, i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu materijalne štete i pogrešnom primenom procesnog prava u delu odluke kojim je rešeno o troškovima postupka. Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi izveo zaključak da tuženi nije dužan da tužiocu naknadi traženu materijalnu štetu i preinač io odluku prvostepenog suda o troškovima postupka, tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove, pozivajući se na to da je tužilac u celini izgubio parnicu i da tuženi nije podneo opredeljeni troškovnik.

Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi izveo zaključak da tuženi nije dužan da tužiocu naknadi traženu materijalnu štetu imajući u vidu da je utvrđeno da tužilac zbog posledica predmetnog povređivanja ne gubi zaradu u odnosu na period pre povređivanja, a kako tužilac nije dokazao osnov tužbenog zahteva, odnosno da je zbog posledica povređivanja trpeo i da i dalje trpi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade na svom poljoprivrednom domaćinstvu, to je odbijen i njegov dokazni predlog da se odredi poljoprivredno veštačenje na okolnost visine navedene materijalne štete.

Ustavni sud nalazi da je navedeno stanovište postupajućih sudova u delu kojim je odlučeno o pravu na naknadu tražene materijalne štete ustavnopravno prihvatljivo, te da su postupajući sudovi u tom delu dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje i naveli adekvatne razloge zašto su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu utvrđene kao nesporne činjenice i okolnosti konkretnog slučaja pod kojima se desila povreda na radu, utvrđeni doprinos podnosioca nastaloj povredi, odn osno nastanku štete , da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 158/13 od 28. januara 2013. godine odlučeno o naknadi nematerijalne štete, da je podnosilac za vreme lečenja primao zaradu u visini od 100%, da je podnosilac i dalje u radnom odnosu kod tuženog i da obavlja iste poslove kao pre povređivanja. Prilikom odlučivanja o naknadi materijalne štete, sudovi su posebno imali u vidu potrebne (od značaja) okolnosti vezane za obrađivanje zemlje (pre svega površinu i način obrađivanja zemlje) i gajenje stoke (čime se bavila tužiočeva supruga), na osnovu kojih je podnosilac i tražio naknadu materijalne štete i prema stanovištu Ustavn og suda izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada su odbili njegov tužbeni zahtev, ocenivši da nema razlike u dobiti pre i posle povređivanja, odnosno da je tužiočev doprinos za pružene usluge neznatan , te da je on i pre, kao i posle povređivanja plaćao drugima za obavljene usluge, a da se uzgojem stoke bavila njegova supruga.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je odbijen dokazni predlog tužioca da se odredi poljoprivredno veštačenje na okolnost navedene materijalne štete, imajući u vidu da tužilac nije dokazao osnov ovog tužbenog zahteva, odnosno činjenicu da je zbog posledica predmetnog povređivanja trpeo i da sada trpi materijalnu štetu, pa kako nema osnova (materijalne štete), nema potrebe ni za određivanjem njene visine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini , traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporen og akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Međutim, u pogledu dela osporene drugostepene odluke Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud nalazi da je postupajući sud, prilikom rešavanja o troškovima, prenebregao činjenicu da je tužilac uspeo u sporu u delu kojim je tražio naknadu nematerijalne štete (pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 158/13 od 28. januara 2013. godine) , zbog čega je njegovo obrazloženje da je budući da je tužilac u celini izgubio parnicu, dužan tuženom naknaditi troškove postupka, ustavnopravno neprihvatljivo.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je žalbu u ovom delu usvojio i u tački 3. izreke utvrdio da je osporenom presu dom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1087 /15 od 22. juna 2015. godine, u delu izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio pr esudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1087/15 od 22. juna 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Rumi P1. 1 13/13 od 9. aprila 2015. godine u pogledu odluke (rešenja) o troškovima postupka .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti