Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra, dok je žalba protiv presuda o zakonitosti otkaza ugovora o radu odbijena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Orlić iz Čelareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Orlića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Orlića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 od 7. septembra 2011. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2605/11 od 13. juna 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 656/13 od 7. novembra 2013. godine.
4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. Slobodan Orlić iz Čelareva podneo je Ustavnom sudu, 22. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Slobodanke Petković, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede načela sudske zaštite i prava na pravično suđenje zajemčenih odredbama člana 22. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.
Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe , navodi: da postupajući sudovi u osporenim presudama nisu dali jasne, dovoljne i prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište u pogledu odlučnih činjenica koje su od značaja za utvrđenje da je podnosilac učinio povredu radne dužnosti zbog koje mu je otkazan ugovor o radu; da je prvostepeni sud bez ponovnog izvođenja dokaza drugačije ocenio iskaze određenih svedoka; da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, te predlaže da se ponište osporene presude i odredi mu se naknada materijalne i nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 (ranije spis Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 688/06) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 18. septembra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci tužbu protiv tužene A.D. „Podunavlje“ Čelarevo, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad, kao i zbog naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade.
U sprovedenom postupku, do donošenja presude Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 688/06 od 18. juna 2008. godine, zakazano je i održano jedno pripremno i sedam ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i 15 svedoka. Postupajući po žalbi koju je tuženi podneo 5. avgusta 2008. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 454/10 od 29. septembra 2010. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu.
U ponovnom postupku su zakazana ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i finansijskim veštačenjem, dok jedno nije održano bez krivice tužioca.
Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 od 7. septembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj 969/06 od 7. avgusta 2006. godine nezakonito, da se rešenje poništi i tužilac vrati na rad na odgovarajuće poslove, kao i zahtev da mu tuženi naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od avgusta 2006. godine zaključno sa junom 2011. godine, u iznosima bliže opisanim u tom delu izreke, da mu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za neiskorišćen godišnji odmor, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je nesumnjivo utvrđeno da je u prostorijama tuženog, tužilac 23. juna 2006. godine upotrebljavao alkohol za vreme rada, a što proizlazi iz iskaza svedoka Steve Kerkeza koji je istakao da je navedenog dana ulaskom u prostoriju u kojoj je tužilac održavao sastanak sa zaposlenima video kako se ispred tužioca nalazi flaša piva od 2 l i čaša i da mu je zbog toga rekao da ne može za vreme radnog vremena da konzumira alkohol na šta mu je tužilac odgvorio da su ga zaposleni počastili i iskaza svedoka Dragice Kralj koja je istakla da je pitala tužioca da li je konzumirao alkohol, na šta joj tužilac nije dao odgovor, već je Zoran Knežević, koji je bio prisutan pomenutom sastanku na kojem se konzumiralo pivo, ovom svedoku rekao „šta ima veze mi smo mu dali jednu do dve čaše da se osveži“. Da je tužilac konzumirao pivo, prvostepeni sud je utvrdio i iz zapisnika sačinjenog 26. juna 2006. godine u pravnoj službi tuženog u postupku utvrđivanja odgovornosti tužioca po disciplinskoj prijavi od 23. juna 2006. godine u kojem stoji da je svedok Duško Savić na zapisnik izjavio da je video tužioca da je pio pivo, ali da mu nije poznato ko je uneo pivo u mašinsku radionicu i ko mu je dao da pije. Takođe je i sam tužilac u iskazu priznao da je na sastanku konzumirao pivo navodeći da je to bilo bezalkoholno pivo „tut-gut“, a što sud u delu koji se odnosi na vrstu piva nije prihvatio jer bi u situaciji da je zaista pio bezalkoholno pivo to potvrdili ispitani svedoci. Konačno prvostepeni sud je i na osnovu dopisa tuženog od 6. decembra 2005. godine utvrdio da je i pre spornog dana 23. juna 2006. godine konzumirao alkohol iz kojeg proizlazi da je tužiocu bio ukinut stimulativni deo zarade u iznosu od 30%, između ostalog, i zbog toga što je 17. novembra 2005. godine u toku radnog vremena upotrebljavao alkohol zbog čega nije bio sposoban za rad. Stoga, prvostepeni sud nije prihvatio, pored ostalih, iskaze svedoka Duška Savića i Zorana Kneževića u delu gde navode da se 23. juna 2006. godine na pomenutom sastanku nije konzumirao alkohol - pivo.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2605/11 od 13. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 od 7. septembra 2011. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud našao da je tužilac kritičnom prilikom - upotrebom alkohola za vreme rada počinio povredu radne obaveze.
Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 20. decembra 2012. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka, tj. radi utvrđivanja dana predaje izjavljene revizije.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 656/13 od 7. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 2605/11 od 13. juna 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12) navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer je pobijana presuda jasna i obrazložena i može se sa sigurnošću ispitati, da nema ni povrede iz tačke 7) istog člana, jer u spisu nema zapisnika od 23. juna 2006. godine (sačinjenog kod tuženog) na koji se revizijom ukazuje, već je u spisu zapisnik od 26. juna 2006. godine (sačinjen kod tuženog) koji je sudu na ročištu održanom 27. septembra 2007. godine predao svedok Slavko Škrbić, pa se raspravljalo i o sadržini tog zapisnika, s tim što je punomoćnik tužioca bio prisutan na tom ročištu, zbog čega je neosnovano ukazivanje u reviziji da je povređeno pravo tužioca na raspravljanje u pogledu navedenog zapisnika; da nema povrede odredbe člana 382. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode od značaja za presuđenje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 17. juna 2004. godine izabran za predsednika Sindikalne organizacije kod tuženog. Prema ugovoru o radu od 31. januara 2005. godine tužilac je obavljao poslove rukovodioca Službe obezbeđenja, zaštite od požara i zaštite na radu. Tuženi je dva puta upozorio tužioca o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu (upozorenja od 26. juna 2006. i od 12. jula 2006. godine). Ugovorom o radu zaključenim između parničnih stranaka, tačkom 18. podtačka 10, propisano je da poslodavac može otkazati zaposlenom ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radne obaveze, i to unošenje u krug poslodavca, odnosno donošenje na rad alkohola ili upotreba alkohola za vreme rada. Isto je propisano članom 124. tačka 10. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 17. januara 2005. godine. Spornim rešenjem od 7. avgusta 2006. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu, zato što je učinio povrede radnih obaveza iz člana 124. tač. 1, 10, 11, 13. i 14. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, odnosno iz tačke 18. podtač. 1,10, 11, 13. i 14. ugovora o radu, time što 23. juna 2006. godine, iako je to bio obavezan, nije učestvovao u radu komisije za tehnički prijem poljoprivredne mehanizacije, zatim što u dužem vremenskom periodu, pa i u periodu od prethodna tri meseca za vreme koje je radio nije izvršavao, odnosno što je nemarno i nesavesno izvršavao svoje radne obaveze time što nije sačinjavao raspored portira - čuvara po smenama i objektima, nije vodio evidenciju rada portira - čuvara i nije vršio kontrolu i nadzor nad njihovim radom, nije izvršavao poslove preventivne zaštite na radu tj. nije kontrolisao primenu mera zaštite na radu po radnim jedinicama, nije vodio propisnu evidenciju iz oblasti zaštite na radu, nije se starao o ispravnosti aparata za početno gašenje požara, nije se starao o redovnoj kontroli hidrantske mreže, gasnih i gromobranskih instalacija tj. nije kontrolisao njihovu ispravnost, te što je 23. juna 2006. godine upotrebljavao alkohol za vreme rada i nekorektno se odnosio i vređao drugog radnika i izazivao svađu, odnosno iz razloga što je njegovo ponašanje takvo da više ne može da nastavi rad kod poslodavca.
U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 124. tačka 10. PKU, odnosno tačke 18. podtačka 10. ugovora o radu, time što je konzumirao alkohol 23. juna 2006. godine kada je organizovao sastanak Sindikalne organizacije sa osam do deset zaposlenih u prostoriji koja se nalazi pored mašinske radionice.
Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, revizijski sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS" br. 24/05 i 61/05), kada su odbili tužbeni zahtev.
Imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da je tužilac 23. juna 2006. godine u prostoriji tuženog za vreme radnog vremena održao sastanak Sindikalne organizacije kojem je prisustvovalo osam do deset zaposlenih i da je tom prilikom konzumirao alkohol (ispred njega je bila čaša i flaša piva od dva litra), na koji način je učinio povredu radne obaveze iz tačke 18. podtačka 10. ugovora o radu (upotreba alkohola za vreme rada), Vrhovni sud je zaključio da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da nema uslova za poništaj spornog rešenja. Osim toga, pravilna je ocena nižestepenih sudova da u situaciji kada se zaposlenom otkaže ugovor o radu zbog više povreda radne obaveze koje mu poslodavac stavlja na teret, za zakonitost rešenja o otkazu dovoljno je postojanje i jedne učinjene povrede radne obaveze koja obrazuje otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu. Takođe, pravilna je i ocena da tužilac, kao predsednik sindikata ne uživa zaštitu u smislu člana 188. Zakona o radu, jer nije postupao u skladu sa zakonom.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Članom 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.
5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja revizijske presude kojom je parnični postupak trajno okončan proteklo sedam godina i dva meseca.
Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedmogodišnje trajanje ovog radnog spora, u konkretnom slučaju, se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo stoga što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepe ne presude, od kojih je prva bila ukinuta. Pored toga, dužini postupka doprinelo je i to što je postupak pred Apelacionim sudom, po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 688/06 od 18. juna 2008. godine, okončan u roku od dve godine i dva meseca, računajući od dana izjavljivanja žalbi do dana donošenja drugostepene presude, kao i zbog toga što je povodom izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Pri tome je Ustavni sud ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini traja nja osporenog sudskog postupka.
Polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom, između ostalog, da se podnosilac vrati na rad, Ustavni sud nalazi da ne može biti prihvatljivo opravdanje za sudove da, o ovako značajnom pravu za podnosioca ustavne žalbe, osporeni radni spor traje više od sedam godina. Ovo stoga što u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja . Samim tim, smatra da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova
S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 8141/10 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zahtevao i naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud podseća da je obaveza instancionih sudova da delotvorno ispitaju dokazne predloge stranaka i da ocene njihov značaj prilikom donošenja odluke (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Kraska protiv Švajcarske , od 19. aprila 1993. godine, § 30.). Zbog toga je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Iako obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine, § 61.), Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembar 1992. godine, § 33.).
Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci, imao obavezu da u obrazloženju osporene presude P1. 8141/10 od 7. septembra 2011. godine iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku odlučnu činjenicu, izloži razloge zbog kojih takve dokaze prihvata i na koji način je tu odlučnu činjenicu van svake sumnje utvrdio. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je utvrdio da je 23. juna 2006. godine u prostorijama tuženog, podnosilac ustavne žalbe upotrebljavao alkohol za vreme rada , pri čemu je za taj stav dao veoma iscrpno, sveobuhvatno, detaljno i logično obrazloženje. Naime, prvostepeni sud je cenio i iskaze određenih svedoka koji se odnosi na okolnosti konzumiranja alkohola od strane podnosioca ustavne žalbe, kao i iskaz samog podnosioca i druge dokaze koje ukazuju da je podnosilac navedenog dana koristio alkohol - pivo , tako u tom delu obrazloženja prvostepene presude ne postoji pritivrečnost između ocene izvedenih dokaza. U tom smilu, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud izvršio ocenu dokaza i da je naveo jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je odlučnu činjenicu – korišćenje alkohola od strane podnosioca ustavne žalbe za vreme rada u prostorijama tuženog uzeo kao dokazanu, odnosno za svoje pravno stanovište da je podnosilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 2) Zakona o radu iz 2005. godine. Pri tome se iz sadržine prvostepene presude može zaključiti da se prvostepeni sud upuštao u razmatranje i svih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na utvrđivanje krivice podnosioca ustavne žalbe.
Kako se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.). S tim u vezi, Ustavni sud pre svega primećuje da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke, naveo da je prvostepeni sud, u skladu sa odredbom člana 8. ZPP, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka utvrdio činjenično stanje jer je uverenje suda proisteklo upravo iz takve ocene dokaza i rezultata postupka. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza, a naročito u delu koji se odnosi na ocenu postojanja krivice podnosioca za povredu radne obaveze . Pored toga, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud naveo razloge i obrazložio svoje stanovište da su nižestepeni sudovi osporene presude u pogledu utvrđivanja osnova za otkaz ugovora o radu zasnovali na pravilnoj primeni materijalnog prava. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, osporene presude sadrž e iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, te se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosi oca da te presud e ni su obrazložen e, te da njima nije odgovoreno na ključne žalbene i revizijske navode.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
U vezi navoda da je prvostepeni sud bez ponovnog izvođenja dokaza drugačije ocenio iskaze određenih svedoka, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu odlučne činjenice prvostepeni sud u ponovnom postupku mogao na osnovu već izvedenih dokaza da donese činjenični zaključak drugačiji od onog koji bio u ukinutoj prvostepenoj presudi.
Konačno, Ustavni sud ukazuje da, s obzirom na to da načelo iz člana 22. Ustava, koje jemči pravo na sudsku zaštitu u slučaju povređivanja ili uskraćivanja nekog ljudskog prava zajemčenog Ustavom, konsumira u sebi pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje u konkretnom slučaju podnosiocu nije povređeno, to nije moglo doći ni do povre de načela sadržanog u članu 22. Ustava.
7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić