Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Neefikasno postupanje prvostepenog suda, uključujući više ukinutih presuda i duge periode neaktivnosti, predstavlja ključni razlog za utvrđenu povredu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M, A . M . i B . J, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M, A . M . i B . J . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12550/10 (ranije P. 6899/02 i P. 6775 /95), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakog u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M, A . M . i B . J, svi iz Beograda, podneli su, 21. juna 2012. godine, preko punomoćnika V . P . i D . Ć, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12550/10 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 829/12 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak započeo 5. decembra 1995. godine, kada je podneta tužba u ovoj pravnoj stvari, a da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 829/12 od 28. marta 2012. godine, te da je postupak trajao 17 godina, što se ne može smatrati razumnim rokom za okončanje predmetne parnice. Pored toga, podnosioci ustavne žalbe su naveli da im je povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, jer Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud nije razmotrio bitne žalbene navode tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljene preko punomoćnika, posebno u pogledu dokaza koje su dostavili tuženi, a koje ni prvostepeni, niti drugostepeni sud nisu cenili, ili izneli razloge u vezi njih, čime je istovremeno povređeno i pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda su tražili da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da naloži ponavljanje postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu po žalbi podnosilaca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine, da im se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete „jer su za sve vreme dugogodišnjeg trajanja postupka plaćali zakupninu, porez na imovinu i sve druge troškove u vezi korišćenja predmetne nepokretnosti“, te da Ustavni sud odloži izvršenje pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine, dok se ne odluči o njihovoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6899/02 i P. 6775/95) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac J. Đ. iz Beograda, podneo je 5. decembra 1995. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih – Opštine S. v . i M . M, radi poništaja ugovora o otkupu dela stana zaključenog između tuženih. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 6775/95. Do donošenja presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih deset nije održano, i to četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka u pravosuđu, jedno zbog nedolaska stranaka na ročište zakazano za 14. oktobar 1997. godine, zbog čega je sud rešenjem odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, ali je na ročištu održanom 9. februara 1999. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o mirovanju postupka, jedno ročište zbog nedostatka procesnih pretpostavki i dva ročišta zbog združivanja podnesaka tužioca i tuženih neposredno pred ročište, zbog čega je suprotna strana tražila dodatni rok za izjašnjenje. Na održanim ročištima sud je sproveo dokazni postupak uvidom u pismenu dokumentaciju i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6775/95 od 14. septembra 2001. godine odbijen je tužbeni zahtev u celini.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9220/02 od 14. novembra 2002. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6775/95 od 14. septembra 2001. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen novi broj P. 6899/02. Do donošenja sledeće presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano i to zbog združivanja podneska punomoćnika tužioca neposredno pred ročište, do dostavljanja sudskih spisa, radi uvida u iste, zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka na ročište od 16. septembra 2004. godine, kada je sud odredio da postupak miruje u trajanju od tri meseca, ali je po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje na ročištu održanom 28. januara 2005. godine stavio van snage rešenje o mirovanju i odredio da se postupak nastavlja, jedno ročište zbog nedostatka procesnih pretpostavki i dva ročišta zbog nedostavljanja tražene pismene dokumentacije iz Zemljišno-knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda u Beogradu. Kako je tuženi M. M . preminuo 3. marta 2001. godine, tužilac je na ročištu održanom 5. decembra 2003. godine označio kao tužene njegove pravne sledbenike, i to suprugu G . M . i sina A . M .. Na ročištu od 1. marta 2004. godine naloženo je tužiocu da na strani tuženih obuhvati i JP za stambene usluge i B. J, sestru tuženog pok. M . M, budući da je tužbenim zahtevom traženo da se utvrdi da je bez pravnog dejstva ugovor o poklonu zaključen između pok. M . M . i B . J, kojim je M . M . poklonio B . J . ½ idealnog dela predmetnog stana.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6899/02 od 23. maja 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno: da je ništav ugovor o otkupu stana broj 46-386/95 od 10. jula 1995. godine, a koji se odnosi na deo stana od 164,71 kvm kuće u ulici V. P . broj 46 zaključen između tuženih – Opštine S . v . u Beogradu, kao pravnog sledbenika NOO Topčidersko brdo – stambena uprava NOO Topčidersko brdo, i M . M; da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o korišćenju predmetnog stana broj 1/434-89001-998-116094052-004896 od 6. jula 1989. godine, zaključen između Interesne zajednice za stambenu izgradnju i upravljanje stanovima za potrebe radnika i funkcionera saveznih organa u Beogradu i M . M, sa članovima domaćinstva – suprugom G . M, sinom A . M . i sestrom B . J, kao nosiocima stanarskog prava, a na osnovu saglasnosti SIV-a, Komisije za kadrovska stambena administrativna pitanja 38 broj 36/1-253/89 od 23. maja 1989. godine; da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o korišćenju stana u ulici V . P . broj 46 površine 304 kvm broj 6392/2 od 7. oktobra 1967. godine zaključen između Preduzeća za gazdovanje stambenim zgradama saveznih organa na ime J . M, a na osnovu rešenja o dodeli stana SIV-a za raspodelu stanova funkcionerima, te da je bez pravnog dejstva ugovor o poklonu br. Ov. 10066/95 od 27. decembra 1995. godine, zaključen između M . M . i B . J, kojim je M . M . poklonio B . J . idealni deo od 13/48 delova kuće u ulici V . P . 46, dok je tužbeni zahtev u preostalom delu odbijen kao neosnovan i obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade parnične troškove.

Rešenjem P. 6899/02 od 17. jula 2006. godine ispravljena je presuda P. 6899/02 od 23. maja 2006. godine u pogledu očiglednih grešaka u pisanju presude.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2028/07 od 27. septembra 2007. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih – Opštine S. v, G . M, A . M . i B . J . i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6899/02 od 23. maja 2006. godine, ispravljenu rešenjem od 17. jula 2006. godine u stavu prvom izreke, kojim je utvrđeno da je predmetni ugovor o otkupu stana ništav i da ne pr oizvodi pravno dejstvo i u delu stava četvrtog izreke kojim je utvrđeno da je bez pravnog dejstva ugovor o poklonu, dok je ukinuo prvostepenu presudu u preostalom delu stava četvrtog i tužbu u tom delu odbacio, te ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom, trećem i sedmom izreke i u tom delu vratio spise predmeta prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Spisi predmeta su 11. decembra 2007. godine vraćeni prvostepenom sudu, a pismeni otpravci drugostepene presude su u januaru i početkom februara 2008. godine dostavljeni parničnim strankama, nakon čega su one u martu 2008. godine izjavile revizije.

Postupajući sudija je, nakon šest meseci od kad su stranke izjavile reviziju, 26. septembra 2008. godine, dao nalog za dostavljanje spisa predmeta Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje o revizijama stranaka.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 2793/08 od 29. januara 2009. godine odbio kao neosnovane revizije stranaka izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2028/07 od 27. septembra 2007. godine, čime je postupak bio okončan u delu tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu predmetnog stana. U obrazloženju revizijske presude, između ostalog navedeno je: da prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije, nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme, nema pravo na otkup idealnog dela stana koji je u državnoj, odnosno društvenoj svojini, ako je preostali deo tog stana u svojini trećeg lica; da pošto se radi o stanu u mešovitoj svojini, to opština S. v . nije mogla da proda svoj idealni deo pok. M . M, kao nosiocu stanarskog prava, jer takva mogućnost nije predviđena Zakonom o stanovanju; da je odredbama člana 16. Zakona o stanovanju predviđena mogućnost otkupa samo stana u celini, ali ne idealnog dela stana koji je u državnoj ili društvenoj svojini, ako je preostali deo tog stana u svojini trećeg lica; da je dozvoljena mogućnost otkupa dela stana, odnosno idealnog dela stana samo kada se radi o sustanarskom stanu, a ne postoji mogućnost fizičke deobe stana, ili kada je nosilac stanarskog prava po nekom ranijem osnovu stekao susvojinu na stanu koji koristi i tada mu zakon daje mogućnost otkupa idealnog dela stana dok stan ne otkupi u celini; da su ove mogućnosti sadržane u odredbama st. 6, 7. i 8. člana 16, ali su to posebne situacije koje se ne odnose na konkretan slučaj; da je ugovor o otkupu stana zaključen protivno odredbama člana 16. Zakona o stanovanju, te je kao takav ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da budući da iz ništavog pravnog posla – ugovora o otkupu dela stana u mešovitoj svojini pok. M . M . nije mogao steći svojinsko pravo, to je ništav i ugovor o poklonu dela stana zaključen sa tuženom B . J.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje, u predmetu P. 12550/2010. Do donošenja treće po redu prvostepene presude, zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o korišćenju stana br. 6392/2 od 7. oktobra 1967. godine, zaključen između Preduzeća za gazdovanje stambenim zgradama saveznih organa i J. M, a što su tuženi G . M, A . M . i Republika Srbija dužni priznati i trpeti, da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o korišćenju stana br. 1/434-89 od 6. jula 1989. godine, zaključen između Interesne zajednice za stambenu izgradnju i upravljanje stanovima za potrebe radnika i funkcionera saveznih organa i M . M, što su tuženi G . M, A . M . i Republika Srbija dužni priznati i trpeti, pa su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6756/11 od 7. decembra 2011. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu P. 12550/10, radi dopune postupka, jer prvostepena presuda nije dostavljena zakonskim zastupnicima tuženih Opštine S. v . i Republike Srbije – javnom pravobraniocu Opštine S . v . i Republičkom javnom pravobraniocu.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 829/12 od 28. marta 2012. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe tuženih G. M, A . M . i B . J, kao neosnovane, i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine, dok je rešenje o troškovima parničnog postupka preinačeno.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 23. maja 2012. godine dostavljen punomoćniku tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 5. decembra 1995. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 829/12 od 28. marta 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 16 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao više od 16 i po godina, da je tuženi u sporu tokom postupka preminuo, te da su na njegovo mesto u parnicu stupili pravni sledbenici, ovde podnosioci ustavne žalbe, G. M . i A . M, i to na ročištu održanom 5. decembra 2003. godine, kada ih je tužilac označio kao tužene i oni prihvatili učešće u parnici, dok je podnositeljka B . J . stupila u parnicu 2004. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni parnični postupak za podnosioce ustavne žalbe trajao više od osam i po godina, odnosno osam godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je doneo tri presude u odnosnoj pravnoj stvari. Prva presuda P. 6775/95 od 14. septembra 2001. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9220/02 od 14. novembra 2002. godine zbog povrede pravila postupka. Prilikom pismene izrade druge po redu prvostepene presude, sud je učinio više očiglednih grešaka, pa je presuda ispravljena rešenjem P. 6899/02 od 17. jula 2006. godine. Prvostepeni sud je spise predmeta dostavio nadležnom sudu na odlučivanje o revizijama stranaka tek nakon šest meseci od kada su revizije izjavljene, a propustio je i da punomoćnicima tuženih dostavi treću po redu prvostepenu presudu P. 12550/10 od 30. juna 2011. godine, pre nego što je spise predmeta dostavio drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi protiv prvostepene presude, zbog čega su mu bili vraćeni spisi predmeta od strane drugostepenog suda pre odlučivanja o žalbi. Pored toga, u toku postupka pred prvostepenim sudom ročišta su zakazivana u periodima od po nekoliko meseci, a od 37 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, devet ročišta nije održano iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio izuzetno činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je sud u dokaznom postupku izvršio uvid u obimnu dokumentaciju, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, kao i da je odlučivano o više tužbenih zahteva protiv pet tuženih. Međutim, Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ipak ne može opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud dužan da postupak sprovede na efikasan način u primerenom roku.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci imali veliki materijalni interes da ce postupak okonča u razumnom roku, kako bi se okončala neizvesnost u kojoj su se nalazili kao tuženi u parnici vođenoj za poništaj ugovora o otkupu stana i dva ugovora o korišćenju stana koja je zaključio njihov pravni prethodnik sa državnim organima.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je rešenjem P. 6899/02 od 19. septembra 2004. godine bilo određeno mirovanje postupka zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka na ročište, ali je po usvojenom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje postupak nastavljen.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12550/10 (ranije P. 6899/02 i P. 6775/95).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakog u iznosu po od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, njegovu određenu činjeničnu i pravnu složenost, postupanje nadležnog suda, kao i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u sprovedenom izvršnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosioci ustavne žalbe istu vezuju za troškove stanovanja koje su imali u vezi sa korišćenjem predmetne nepokretnosti, pa je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog i imajući u vidu navode ustavne žalbe „da drugostepeni sud nije razmotrio bitne žalbene navode tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljene preko punomoćnika, posebno u pogledu dokaza koje su dostavili tuženi, a koje ni prvostepeni, niti drugostepeni sud nisu cenili, ili izneli razloge u vezi njih“, Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi imajući u vidu sadržinu prvostepene i drugostepene presude iz koje se vidi da su ocenjeni žalbeni navodi, te da Sud nije našao ništa što bi ukazivalo na pogrešnu ili arbitrernu primenu procesnog ili materijalnog prava, a što bi ukazalo na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, odnosno što bi dovelo do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, obrazlažu na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje. Ustavni sud konstatuje da pravo na pravno sredstvo garantuje dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pozitivan ishod drugostepenog postupka za podnosioca žalbe ili drugog pravnog sredstva protiv odluke kojom se odlučuje o njegovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 4. izreke, odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenih presuda, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tač . 3) i 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti