Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu Nikole Radmanovića protiv presude Vrhovnog suda. Sud je potvrdio da potraživanje naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode zastareva po opštim rokovima, a ne dužim rokovima za štetu prouzrokovanu krivičnim delom, jer tužba nije protiv učinioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Radmanovića iz Velebita, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. maja 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Radmanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 953/07 od 6. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nikola Radmanović iz Velebita, Republika Hrvatska, je 5. maja 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Olivere Jovanić iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije iz 1995. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 953/07 od 6. marta 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je 8. oktobra 2004. godine podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije za naknadu nematerijalne i materijalne štete, koju je pretrpeo jer su ga pripadnici MUP RS nezakonito lišili slobode; da je zbog toga 19. novembra 2004. godine podnosilac ustavne žalbe podneo krivičnu prijavu protiv NN lica; da su postupajući sudovi (pa i Vrhovni sud Srbije u postupku po reviziji) pogrešno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, kada su našli da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo; da je Vrhovni sud Srbije “izgubio iz vida činjenicu da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela“ i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena navedena načela i prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena Ustavom; da je revizijski sud prevideo da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, jer je tuženu “neovlašćeno“ zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu presudu i “dosudi podnosiocu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 953/07 od 6. marta 2008. godine je odbijena revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1016/06 od 26. septembra 2006. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1754/04 od 29. juna 2006. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena Republika Srbija naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu; da je presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 1016/06 od 26. septembra 2006. godine delimično usvojena žalba tužioca i prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti i u delu kojim je odlučeno o naknadi troškova parničnog postupka, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena; da je revizijski sud našao da u ovoj pravnoj stvari nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete i nematerijalne štete za pretrpljeni strah, povredu ugleda, časti, slobode i prava ličnosti; da potraživanje naknade štete usled nezakonitog lišenja slobode zastareva u rokovima propisanim odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i da je tužilac podneo tužbu nakon isteka roka propisanog navedenom odredbom; da se revizijom neosnovano ističe da je trebalo primeniti rok zastarelosti iz odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer taj rok teče isključivo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema tuženoj državi koja odgovara za štetu prouzrokovanu nepravilnim i nezakonitim radom organa te države; da nije od značaja što je tužilac nakon tužbe podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog nezakonitog lišenja slobode.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije; da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta; da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu; da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen; da je zabranjen prinudni rad i da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom; da se prinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (član 26.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom; da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru; da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito; da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti i da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i iznuđivanje iskaza (član 28.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati i da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka; da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru; da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega; da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem; da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom; da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave; da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati; da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije; da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje zakonom i da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39.); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji i da se postupak za sticanje utočišta uređuje zakonom (član 57.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je propisano: da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno i da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je sud u parničnom postupku u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka, pored ostalog, uvek postoji ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno, ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu (član 361. stav 2. tačka 9)); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.).

Odredbama Zakona o javnom pravobranilaštvu (“Službeni glasnik RS“, broj 43/91) je propisano: da poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije obavlja Republičko javno pravobranilaštvo (član 2. stav 1.); da funkciju Republičkog javnog pravobranilaštva vrši Republički javni pravobranilac, kojeg postavlja Vlada na četiri godine i može biti ponovo postavljen, a Republički javni pravobranilac ima zamenike koje postavlja Vlada i koji poslove zamenika vrše kao stalnu dužnost (član 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, donetom u postupku po reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne parnične presude, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre imao u vidu da je Ustavom svakom zajemčeno pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da niko ne može biti lišen slobode nečijom samovoljom s obzirom na to da je lišavanje slobode dozvoljeno samo u slučajevima i na način predviđen zakonom. Saglasno odredbi člana 172. stav 1. ZOO, postoji odgovornost države za štetu koju prouzrokuje njen organ (ili službeno lice) u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, te po mišljenju Ustavnog suda, Republika Srbija odgovara u potpunosti i za štetu nastalu usled nezakonitog lišenja slobode lica izvršenog od strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova, pa čak i kada su štetne posledice nastupile izvan njene teritorije.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe nesporno imao pravni osnov da zahteva naknadu štete usled nezakonitog lišenja slobode od Republike Srbije, pa se jedino postavilo pitanje koji se rok zastarelosti imao primeniti na navedeno potraživanje. Po oceni Ustavnog suda, potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ nezakonitim lišenjem slobode zastareva u rokovima propisanim odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO, a posebni rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. navedenog Zakona se primenjuju samo u sporovima koji se vode protiv učinioca krivičnog dela, kojim je šteta prouzrokovana. U tom smislu, Ustavni sud smatra da se privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom iz člana 377. stav 1. ZOO primenjuje u parničnom postupku samo u slučajevima kada je pravosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo. Izuzetno, ako postoje procesne smetnje zbog kojih je apsolutno nemoguće pokrenuti, odnosno okončati krivični postupak protiv učinioca krivičnog dela - npr. smrt učinioca štete ili njegova nedostupnost organima gonjenja, parnični sud je ovlašćen da, kao prethodno pitanje, utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela (krivična odgovornost se utvrđuje isključivo u krivičnom postupku), a sve u cilju stvaranja pretpostavki za primenu dužeg roka zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, propisanog odredbom člana 377. stav 1. ZOO. Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku jedino tužena Republika Srbija i da je podnosilac ustavne žalbe samo podneo krivičnu prijavu protiv NN lica nakon podnošenja predmetne tužbe, te činjenicu da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nije pokrenut, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, na potraživanje podnosioca ima primeniti redovni rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da, u smislu odredaba člana 3. Zakona o javnom pravobranilaštvu, zamenici Republičkog javnog pravobranioca imaju ovlašćenje da obavljaju sve poslove i dužnosti koje su zakonom poverene Republičkom javnom pravobraniocu, Ustavni sud smatra da oni ne moraju da imaju posebno ovlašćenje ili punomoćje za zastupanje imovinskih prava i interesa Republike Srbije pred državnim organima, pa je zaključio da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive razloge kada je našao da u ovoj pravnoj stvari nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Budući da je u ovom ustavnosudskom postupku utvrđeno da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno ni pravo zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije našao da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a podnosilac ustavne žalbe je u ovom parničnom postupku koristio sva zakonom dozvoljena redovna i vanredna pravna sredstva, što potvrđuje sama činjeica da je osporena presuda doneta po reviziji kao vanrednom pravnom leku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena čl. 21, 23, 25. do 29, člana 36. stav 1, čl. 39. i 57. Ustava, što je neophodna pretpostavka za ispitivanje osnovanosti tvrdnji podnosioca.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. u vezi odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić