Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrđujući da je parnični postupak za naknadu štete trajao neopravdano dugo, čak 26 godina. Utvrđeni su dugi periodi neaktivnosti suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5164/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz Berlina, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 234/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žablju P. 260/86) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Berlina, Savezna Republika Nemačka, podneo je, 27. juna 2013. godine, preko punomoćnika S . H . B, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 234/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosilac je naveo da je parnični sud nakon 26 godina pravnosnažno odbio njegov tužbeni zahtev istaknut prema prvotuženom jer nije dokazao da mu je radnjom tog lica pričinjena šteta. Dalje je navedeno da je sud mogao da odluči na navedeni način odmah nakon što je obustavljen prekršajni postupak protiv prvotuženog zbog nedostatka dokaza, te tada ne bi na njegov teret bili dosuđeni troškovi zastupanja tužene zadruge u iznosu od 268.875,00 dinara. Podnosilac smatra da mu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pripada pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova postupka koje je obavezan da plati, kao i naknada nematerijalne štete u opredeljenom iznosu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, te da, saglasno članu 35. stav 2. Ustava, utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenim iznosima, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 234/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 24. jula 1986. godine Opštinskom sudu u Žablju tužbu protiv četvoro tuženih: P. z . „Č .“ iz Č, Opštine Ž, SIZ za p. opštine Ž . i SIZ za p . SAP Vojvodine, kojom je tražio da sud solidarno obaveže tužene da mu, na ime naknade materijalne štete, isplate opredeljeni novčani iznos. U tužbi je navedeno da je tužilac, upravljajući svojim motornim vozilom, na putu u blizini Č, naišao na put koji je bio kaljav od nanosa blata, a koje su naneli traktori i druge poljoprivredne mašine prvotuženog, usled čega je izgubio kontrolu nad vozilom i sleteo u odvodni kanal i tom prilikom znatno oštetio svoje vozilo. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 260/86.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazana su tri ročišta, od kojih jedno (zakazano za 23. decembar 1986. godine) nije održano, na zahtev tužioca. U toku postupka izvršen je uvid u spise predmeta organa za prekršaje, te je utvrđeno da je protiv prvotuženog vođen prekršajni postupak povodom spornog događaja, koji je, rešenjem nadležnog organa od 17. oktobra 1986. godine, obustavljen zbog nedostatka dokaza da je okrivljeni učinio prekršaj.

Presudom Opštinskog suda u Žablju P. 260/86 od 3. marta 1987. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. U postupku po žalbi tužioca, presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3260/87 od 6. aprila 1988. godine, označena prvostepena presuda potvrđena je u delu u kome je odlučeno o zahtevu istaknutom prema drugotuženom, trećetuženom i četvrtotuženom, dok je u odnosu na prvotuženog žalba tužioca usvojena, te je presuda u tom delu ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 250/88, tužilac je preinačio tužbu, tako što je, pored navedene zadruge, kao tuženog označio SOUR „V.“ - RO „B.“ - OOUR o. p . iz N . S. U ovoj fazi postupka zakazano je devet ročišta, od kojih tri nisu održana, s tim da jedno ročište (zakazano za 11. novembra 1988. godine) nije održano na zahtev tužioca. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka saobraćajne struke, koji je dostavio nalaz sa mišljenjem.

Opštinski sud u Žablju je 22. januara 1990. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 250/88, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2339/90 od 23. januara 1991. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Žablju P. 250/88 od 22. januara 1990. godine, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 100/91. Od 1992. godine postupak je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju. Na ročištu održanom 30. marta 1992. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, s tim da će se veštačenje obaviti kada tužilac dostavi pismenu garanciju da će platiti troškove veštačenja. Tužilac je 18. novembra 1992. godine dostavio traženu garanciju, a prvostepeni sud je 6. aprila 1994. godine spise predmeta dostavio veštaku, koji ih je vratio mesec dana kasnije, sa obrazloženjem da nije u mogućnosti da izvrši određeno veštačenje. Potom je parnični sud odredio novog veštaka saobraćajne struke, koji je 15. februara 1995. godine dostavio nalaz sa mišljenjem. U periodu od 13. marta 1995. do 23. marta 2006. godine zakazano je osam ročišta (za 27. april i 22. decembar 1997, 11. maj 1999, 5. maj 2000, 16. novembar i 12. decembar 2001, 5. april 2004. i 23. mart 2006. godine), od kojih jedno ročište nije održano na zahtev tužioca (zakazano za 11. maj 1999. godine), jedno na zahtev tuženih, a jedno zbog državnog praznika. Opštinski sud u Žablju zakazao je, nakon navedenog perioda, još 13 ročišta, od kojih jedno nije održano, zbog obustave rada zaposlenih u sudu.

Po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak nastavio je da se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, a predmet je dobio broj P. 234/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je šest ročišta (za 13. maj i 22. septembar 2010. godine, 13. februar, 14. marta, 11. aprila i 8. juna 2012. godine).

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 234/10 od 8. juna 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca istaknut protiv drugotuženog, te je drugotuženi obavezan da tužiocu, na ime naknade materijalne štete, isplati opredeljeni novčani iznos, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu zahtev istaknut prema drugotuženom odbijen. Istom odlukom odbijen je tužbeni zahtev tužioca istaknut protiv prvotuženog, te je tužilac obavezan da prvotuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. Označena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1585/13 od 24. aprila 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 24. jula 1986. godine Opštinskom sudu u Žablju, pa do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 24. aprila 2013. godine, trajao 26 godina i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica i okolnosti ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe u bitnoj meri uticao na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, budući da samo tri ročišta od 42 zakazana nisu održana na njegov zahtev, niti da su postojale druge, opravdane, okolnosti koje su onemogućile postupanje parničnog suda. Ovakvu ocenu potkrepljuje činjenica da je postojalo više perioda duže neaktivnosti suda, a da za to nisu postojali bilo kakvi razlozi. Naime, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud u periodu od 11 godina (od 13. marta 1995. do 23. marta 2006. godine) zakazao samo osam ročišta, pri čemu je pojedina od njih zakazivao i razmacima od po godinu i po, dve, pa čak i više od dve i po godine.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, pre svega zbog postojanja većeg broja tuženih. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je o osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnosioca ustavne žalbe u odnosu na troje od četvoro tuženih pravnosnažno odlučeno za godinu dana i osam meseci, nakon čega je preinačena tužba, tako što je kao tuženi označeno još jedno pravno lice. Navedeno, kao i činjenica da su zakazana 42 ročišta, od kojih je veliki broj i održano i na kojima su izvedeni različiti dokazi, ukazuju na to da je parnični sud preduzimao potrebne radnje kako bi se predmetni postupak okončao. Međutim, imajući u vidu, pre svega, opisanu izuzetnu neakativnost parničnog suda u dužem vremenskom periodu, Ustavni sud je ocenio da je sporost u preduzimanju zakonom propisanih radnji neophodnih za okončanje postupka osnovni uzrok što predmetni parnični postupak nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je, izuzetno neefikasnim postupanjem parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku ovoga suda Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

6. Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisanu složenost postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Nadalje, u pogledu navoda podnosioca da je odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na tuženu zadrugu mogla i ranije da bude doneta, odnosno odmah nakon obustave prekršajnog postupka koji je protiv tog lica vođen, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u obavezi da ispita sve okolnosti i utvrdi neophodne činjenice kako bi odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva, i to nezavisno od navedenog ishoda prekršajnog postupka, budući da građanskopravna odgovornost nekog lica za nastalu štetu može da postoji i onda kada je prekršajni postupak protiv tog lica obustavljen zbog nedostatka dokaza, ali da je, sa druge strane, pravo tužioca da odluči protiv koga će podneti ili povući tužbu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje je podnosilac obavezan da plati, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi ovog prava, a kojima se ukazuje na odgovornost sudova za nastale parnične troškove, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti