Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 24 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 24 godine i nalaže hitno okončanje postupka. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti sudova, naročito prvostepenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Mladenovića i Rosande Mladenović, oboje iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Mladenovića i Rosande Mladenović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 2512/88, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 11/ 10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Vranju da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Mladenović i Rosanda Mladenović, oboje iz Vranja, su 9. decembra 2010 . godine, preko punomoćnika Ljubinke Antić , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 2512/88, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 11/ 10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Opštinskom sudu u Vranju 7. septembra 1988. godine radi svojine i državine, da spor t raje već dvadeset i dve godine i još nije okončan; da je ovakvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Predlaže se da Ustavni sud usvoji u stavnu žalbu i naloži Osnovnom sudu u Vranju da u najkraćem mogućem roku donese presudu po tužbi tužilaca, kao i da dosudi podnosiocima naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 250.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, kao i spisa predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 11/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosioci ustavne žalbe su 7. septembra 1988. godine podneli Opštinskom sudu u Vranju tužbu prot iv R. T. iz Vranja, sa predlogom da sud utvrdi da su tužioci po osnovu zajedničke kupovine vlasnici na ½ katastarskih parcela br. 364/2 i 367 u KO Ristovac, a po osnovu zajedničkog ulaganja na ½ zaje dnički izgrađenog bunara na katastarskoj parceli broj 367 i da su vlasnici na ½ motokultivatora marke „Gorenje“ po osnovu zajedničke kupovine, kao i da se obaveže tuženi da tužiocima isplati dug, po osnovu prodaje parcele u Baru, u iznosu od 1.000.000 dinara, sa kamatom naznačenom u tužbi, koja je zavedena pod brojem P. 2512/88.

Na ročištu 18. oktobra 1989. godine prvostepeni sud je na predlog tuženog odlučio da spisima predmeta P. 2512/88 združi spise predmeta istog suda P. 3630/88, po tužbi prvotužioca Dragoslava Mladenovića protiv tuženog, radi neosnovanog obogaćenja po osnovu proizvodnje sadnog materijala na spornim parcelama, radi jednovremenog odlučivanja .

Prva prvostepena presuda u ovom sporu P. 2517/88 je doneta 17. maja 1990. godine, nakon 16 zakazanih i 13 održanih ročišta i sprovedenog dokaznog postupka u kome je sud izvršio uvid u veći broj pismenih dokaza koje su prezentirale stranke, nalaz i mišljenje veštaka i dopunsko veštačenje veštaka poljoprivredne struke S. S, saslušao stranke, veštaka i 20 svedoka.

Presudom P. 2517/88 od 17. maja 1990. godine prvostepeni sud je, u stavu prvom izreke, utvrdio pravo tužilaca na jednoj idealnoj polovini predmetnih parcela, kao i jednoj idealnoj polovini bunara postojećeg na katastarskoj parceli broj 347 i obavezao tuženog da tužiocima nakon izvršene deobe ustupi u državinu pripadajući deo , dosudio tužiocima iznos od 42.075 dinara na ime neosnovanog obogaćenja, sa kamatom opredeljenom u stavu drugom izreke, u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev za utvrđenje susvojine na motokultivatoru marke „Gorenje“ kao neosnovan, u stavu četvrtom odbio tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu kupoprodaje parcele u Baru kao neosnovan i u stavu petom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosi laca 17. septembra 1990. godine.

Rešavajući o žalbama tužilaca i tuženog izjavljenim pro tiv prvostepene presude, Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 2370/90 od 21. decembra 1990. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Vranju P. 2512/88 od 17. maja 1990. godine u stavu trećem izreke, a u ostalom delu izreke ukinuo presudu i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u koma je održano osam ročišta i saslušano 12 svedoka, od kojih je šest novih, doneta je druga prvostepena presuda P. 3150/90 od 21. januara 1992. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev u celini i tužioci obavezani da tuženom naknade troškove pa rničnog postupka, a koja presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 15. juna 1992. godine.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv navedene presude, Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 1593/92 od 29. oktobra 1992. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vranju P. 3150/90 od 21. januara 1992. godine i pre dmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Vranju je ponovo odredio veštačenje veštaka poljoprivredne struke S. S, koji je dostavio svoj nalaz i dopunski nalaz, a saslušana su i četiri svedoka.

Trećom prvostepenom presudom P. 4136/92 od 12. septembra 1994. godine odbijen je tužbeni zhatev u celini i tužioci obavezani da tuženom naknade troškove parničnog postupka, a presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 11. maja 1995. godine.

Rešavajući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1186/95 od 2. novembra 1995. godine ukinuo ožalbenu presudu P. 4136/92 od 12. septembra 1994. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku doneta je četvrta prvostepena presuda u ovom sporu P. 2259/95 od 19. novembra 1996. godine, kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno pravo svojine tužilaca na jednoj idealnoj polovini predmetnih parcela , kao i jednoj idealnoj polovini bunara postojećeg na katastarskoj parceli 367 , te da ugovori o kupoprodaji bliže navedeni u izreci nemaju pravnu važnost za navedeni deo od jedne idealne polovine predmetnih katastarskih parcela i naloženo tuženom da po izvršenoj fizičkoj deobi pripadajuće delove ustupi u svojinu i državinu tužiocima , u stavu drugom delimično je usvojen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog neosnovanog obogaćenja, u stavu trećem odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa iz stava drugog izreke, u stavu četvrtom izreke obavezan je tuž eni da na ime duga isplati naznačeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu petom izreke odbijen je tužbeni zahtev iznad iznosa dosuđenog stavom četvrtim izreke i u stavu šestom određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 30. jula 1997. godine.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude 4. avgusta 1997. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 351/97 od 23. marta 1998. godine odbio kao neosnovan predlog tuženog da se u ovom sporu odredi da postupa drugi mesno nadležni sud.

Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 570/98 od 28. maja 1998. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovnu žalbu tuženog i potvrdio presudu P. 2259/92 od 19. novembra 1996. godine u delu izreke pod četiri o glavnoj stvari, a stavom drugim ukinuo istu presudu u delu izreke pod jedan o glavnoj stvari u pogledu odluke u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, pod dva o glavnoj stvari i pod šest o troškovima parničnog postupka i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni posutpak.

Protiv dela presude Okružnog suda u Vranju tuženi je izjavio reviziju 4. a vgusta 1998. godine, a Opštinski sud u Vranju je 9. septembra 1998. godine odložio ročište na neodređeno vreme zbog postupanja po reviziji.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 515/99 od 12. aprila 2001. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 570/98 od 28. maja 1998. godine u stavu prvom izreke i presudu Opštinskog suda u Vranju P. 2259/92 od 19. novembra 1996. godine u stavu četvrtom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Revizijska presuda sa spisima je dostavljena Opštinskom sudu u Vranju 2. oktobra 2001. godine.

U ponovnom postupku, u kome je izvedeno saslušanje sedam svedoka, dopunsko veštačenje veštaka poljoprivredne struke S. S, upoznavanje sa pismenom dokumentacijom, saslušanje veštaka i stranaka, Opštinski sud u Vranju je doneo petu prvostepenu presudu P. 1155/98 od 7. juna 2006. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužilaca 2. novembra 2006. godine. Ovom presudom u stavu prvom izreke odbijen je kao n eosnovan tužbeni zahtev da sud utvrdi pravo svojine tužilaca na jednoj idealnoj polovini predmetnih parcela, kao i jednoj idealnoj polovini bunara postojećeg na katastarskoj parceli 367, u stavu drugom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi isplati tužiocima opredeljeni iznos po osnovu neosnovanog obogaćenja, u stavu trećem obavezan tuženi da tužiocima na ime duga isplati iznos od 8.750 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 14. jula 1994. godine pa do isplate, a u stavu četvrtom odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Protiv provostepene presude žalbe su izjavili tužioci i tuženi.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 3345/06 od 20. novembra 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog sud a u Vranju P. 1155/98 od 7. juna 2006. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sud na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je prvo ročište održano 6. marta 2008. godine, do razmatranja ustavne žalbe Opštinski sud u Vranju, a kasnije Osnovni sud u Vranju, kao prvostepeni , su zakazali 19 ročišta, od kojih je održano 15, ali prvostepena presuda još uvek nije doneta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 ).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se u ovom postupku primenjuje od 23. februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 7. septembra 1988. godine i da u vreme razmatranja ustavne žalbe još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na sna gu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da su od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe protekle 24 godine i osam meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca , trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku radi o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva i da je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja sproveden složen dokazni postupak u kome je sud osim saslušanja parničnih stranaka, upoznavanja sa pismenim dokazima i pribavljanja određenih obaveštenja službenim putem , izveo dokaze veštačenjem i saslušao 30 svedoka. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koje je sud trebalo da odgovori ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnosilaca ustavne žalbe kao tužilaca u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci nesumnjivo imali opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležno g suda.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem samo u manjoj meri doprineli dužem trajanju parničnog postupka , imajući u vidu da su na predlog punomoćnika podnosilaca odložena pojedina ročišta ili izvođenje najavljenih dokaza na ročištu (ročišta od 27. maja 1993. godine, 30. maja 1996. godine, 11. jula 1996. godine), te da se ne može staviti na teret suda odlaganje pojedinih ročišta na predlog stranaka radi pokušaja rešenja spora mirnim putem (ročišta od 27. novembra 2002. godine, 3. septembra 2009. godine).

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali nadležni sudovi, a, pre svega, prvostepeni sud. Naime, uprkos velikom broju održanih ročišta, koja su u većem delu postupka održavana u prihvatljivim rokovima, nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka je uzrokovano, pre svega, nedelotvornim, a delimično i neažurnim, postupanjem prvostepenog suda . Doprinos Opštinskog suda u Vranju neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka se ogleda, pre svega, u činjenici da je prvostepeni sud pet puta donosio presude koje su ukidane od strane Okružnog suda u Vranju, odnosno Vrhovnog suda Srbije, i to zbog pogrešno i nepot puno utvrđenog činjeničnog stanja, a time i pogrešne primene materijalnog prava, ali, kako se navodi i u obrazloženju rešenja Okružnog suda u Vranju Gž. 3345/06 od 20. novembra 2007. godine, iako je na to prethodno ukazivano u dosadašnjem toku postupka, „prvostepeni sud do kraja nije postupio po ranijim primedbama“ drugostepenog suda, tako da je posle više od 24 godine trajanja parničnog postupka pravnosnažno odlučeno samo o malom delu tužbenog zahteva (u pogledu utvrđivanja prava svojine na motokultivatoru). Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Osim toga, Ustavni sud je utvrdio i određene pojave neažurnog ponašanja prvostepenog suda, koje se ogleda u tome da su prvostepene presude dostavljane punomoćniku podnosilaca u neprihvatljivo dugim rokovima (više puta posle osam ili pet meseci od donošenja presude) , da u periodu od 23. oktobra 2003. godine do 11. novembra 2004. godine nije održano ni jedno ročište, a zatim ni u periodu od 12. novembra 2009. godine do 16. februara 2011. godine, iako je tuženi obavestio prvostepeni sud da ne prihvata predlog tužilaca za mirno rešenje spora podneskom od 13. novembra 2009. godine. Neefikasnom postupanju prvostepenog suda u osporenom postupku je doprinela i činjenica da je nakon ukidanja prvostepene presude od 7. juna 2006. godine, u predmetu postupalo troje sudija u funkciji predsednika veća. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu ''Lechner i Hess protiv Austrije'' od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Doprinos nerazumno dugom trajanju osporenog postupka dao je i Vrhovni sud Srbije pred kojim je postupak po izjavljenoj reviziji tužioca protiv drugostepene presude trajao tri godine, za koje vreme je prvostepeni sud zastao sa postupkom.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Vranju P. 2512/88, sada predmetu Osnovnog suda u Vranju P. 11/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tački 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak što pre okončao.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević