Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Progoreoca kod Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 32987/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Progoreoca kod Aranđelovca podnela je Ustavnom sudu, 15. maja 2019. godine, preko punomoćnika M . L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 32987/16.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je parnica u sporu za naknadu štete protiv poslodavca trajala sedam godina; da je prvostepena presuda doneta nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe; da je pred prvostepenim sudom zakazano 22 ročišta za glavnu raspravu; da polazeći od toga da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, a imajući u vidu značaj koji je predmet spora imao za nju, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 32987/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 31. januara 2012. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Kompanije „D .“ a.d.o. Beograd i privrednog društva „R.“ d.o.o. Lazarevac (kasnije J. p . „E .“ – ogranak „K.“ Lazarevac), radi naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, kao posledica povrede na radu za koju je tužilji prethodno već dosuđena naknada nematerijalne štete i isplata osigurane sume iz kolektivnog osiguranja. Predmet je zaveden pod brojem P. 2931/12.

Tuženi su odgovore na tužbu dostavili 2. i 22. marta 2012. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 1. juna 2012. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest nisu održana – tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva bez navođenja konkretnog razloga na zapisnicima, jedno zbog nedostatka vremena da se ročište održi. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od tri do šest meseci, s tim da je najčešće to bio period od četiri meseca. Uočeni su i vremenski rasponi od 10 meseci i šest dana, kao i mesec i po dana, ali u fazi postupka kada ročišta nisu održana, a razlozi za to nisu navedeni na zapisnicima. Na ročištu održanom 7. jula 2014. godine, tužilja se odrekla tužbenog zahteva prema prvotuženom, te je, u tom delu, doneta (odbijajuća) presuda na osnovu odricanja. U okviru dokaznog postupka je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, a obavljeno je i medicinsko veštačenje, preko lekara specijalista iz oblasti ortopedije i neuropsihijatrije, koji su se pismeno izjasnili na iznete primedbe stranaka, a saslušani su i na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 24. maja 2016. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 2931/12 od 24. maja 2016. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Tuženi je žalbu izjavio 1. avgusta 2016. godine. Spisi predmeta su 16. septembra 2016. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž. 6244/16 od 23. novembra 2016. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 9. decembra 2016. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 32987/16. Ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 21. april 2017. godine, nije održano, jer je poziv greškom otpravljen ranijem prvotuženom. S tim u vezi, prvo ročište u ponovnom postupku održano je 4. jula 2017. godine. U periodu do narednog presuđenja zakazano je i održano još četiri ročišta za glavnu raspravu, s tim da je u tom periodu glavna rasprava jednom zaključena, pa ponovo otvorena, radi dopune dokaznog postupka. Vremenski intervali između ročišta iznosili su dva i po i pet meseci. U okviru dokaznog postupka su saslušani sudski veštaci, koji su se i pismeno izjasnili povodom naloga drugostepenog suda. Glavna rasprava je zaključena 2. oktobra 2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 32987/16 od 2. oktobra 2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Tuženi je žalbu izjavio 20. novembra 2018. godine. Spisi predmeta su 20. decembra 2018. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Gž. 10141/18 od 22. marta 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, te je navedena prvostepena presuda potvrđena u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2931/12 od 24. maja 2016. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10141/18 od 22. marta 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, pre svega, jer je reč o otklanjanju štetnih posledica povrede zadobijene na radu.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njenog doprinosa produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da se prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu prvostepeni sud evidentno nije rukovodio načelom hitnosti, koje karakteriše ovu vrstu spora; da za neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu nisu navedeni konkretni razlozi na zapisnicima; da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno četiri godine i četiri meseca nakon podnošenja tužbe, pri čemu je u dokaznom postupku obavljeno samo saslušanje tužioca i medicinsko veštačenje, preko lekara specijalista iz oblasti ortopedije i neuropsihijatrije; da je zbog omaške sa dostavom poziva, glavna rasprava u ponovnom postupku započela sedam meseci nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.