Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosioca zbog povrede prava u postupku za naknadu štete usled nezakonitog lišenja slobode. Sud potvrđuje stav redovnih sudova da je potraživanje zastarelo, jer nije dokazano da je šteta prouzrokovana krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Mandića iz Siska, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Mandića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 35. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Mandić iz Siska, Republika Hrvatska, je preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, 5. maja 2008. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije za naknadu štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika MUP RS. Dalje se navodi da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca, posebno je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji “izgubio iz vida činjenicu da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela“ i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. Zakona.

Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac, kao i da je parnični sud „povredio načelo materijalne istine iz čl. 7. ... (jer) pri odlučivanju o naknadi materijalne štete (nije imao) u vidu zarade koje tužilac potražuje, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz čl. 7. st. 3. i 4. ZPP-a, a nezavisno od predloga stranaka, shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77“.

Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine povređeno pravo na sudsku zaštitu garantovano odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu presudu i “dosudi podnosiocu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je u vreme hrvatske vojne akcije „Oluja“ avgusta 1995. godine, napustio tadašnju Republiku Srpsku Krajinu i izbegao je u Republiku Srbiju u selo Maskar kod Topole, gde se registrovao kao izbeglica. Iz tog sela, tokom avgusta 1995. godine, podnosilac je protiv svoje volje odveden od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i zajedno sa ostalima smešten u autobus i uz pratnju policije odvežen u Erdut u Istočnoj Slavoniji, u tzv. „centar za obuku“ paravojne formacije pod komandom Željka Ražnatovića - Arkana, gde je proveo oko tri meseca, tokom kojih je trpeo razna poniženja. Do decembra 1995. godine podnosilac je boravio i u jedinici koja je bila raspoređena u selu Mirkovci pored Vinkovaca, bez ratnih dejstava, gde su kopali rovove i držali stražu, nakon čega je ponovo živeo u selu Maskar kod Topole sve do 12. aprila 2000. godine, kada se vratio u Republiku Hrvatsku.

Podnosilac ustavne žalbe je tokom 2004. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne i materijalne štete.

Opštinski sud u Subotici je 27. februara 2007. godine doneo presudu P. 884/04 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni iznos za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, dok je deo tužbenog zahteva preko tog iznosa do traženog iznosa odbijen. Odbijeni su i tužbeni zahtevi za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni i budući strah, za povredu ugleda i časti, za povredu slobode, za povredu prava ličnosti, kao i za naknadu materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada i za uplatu doprinosa PIO, a sve u opredeljenim iznosima.

Protiv ove presude obe stranke su izjavile žalbe. Okružni sud u Subotici je 28. maja 2008. godine doneo presudu Gž. 622/07 kojom je žalbu tužioca delimično usvojio, a žalbu tuženog kao osnovanu usvojio, te je ukinuo navedenu presudu Opštinskog suda u Subotici u delu odluke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati određeni iznos i u tom delu predmet vratio na ponovno suđenje. U stavu drugom izreke žalba tužioca je u preostalom delu odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni i budući strah, za povredu ugleda i časti, za povredu slobode, za povredu prava ličnosti, kao i za naknadu materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv u stava drugog izreke presude Okružnog suda u Subotici Gž. 622/07 od 28. maja 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastareo, budući da je tužba podneta po proteku roka od pet godina od dana kada je šteta nastala. Ocenjujući navode iz revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno da je u konkretnom slučaju kod ocene zastarelosti potraživanja trebalo da se primeni odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud Srbije je našao da je pravilan zaključak drugostepenog suda koji je izrazio stav da nije bilo osnova za primenu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se rokovi zastarelosti iz te zakonske odredbe primenjuju i teku samo prema fizičkom licu – učiniocu krivičnog dela koje za štetu odgovara po osnovu krivice, a ne i prema pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen, da je zabranjen prinudni rad, da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom, da se prinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (član 26.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode, da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem, da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije, da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje zakonom, da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39.); da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji, da se postupak za sticanje utočišta uređuje zakonom (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tesktu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tesktu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava, kao i da li je time eventualno došlo do povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete garantovanih odredbom člana 35. stav 1. Ustava.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Subotici presudom P. 884/04 od 27. februara 2007. godine odlučio da je deo tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ nezakonitim lišenjem slobode neosnovan, jer je istekao kako subjektivni tako i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete. Ova presuda i zauzeti stav su potvrđeni presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 622/07 od 28. maja 2007. godine i osporenom revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Naime, ispitujući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 27. stav 1. Ustava kojom je svakom garantovano pravo na ličnu slobodu i bezbednost i kojom je ograničenje tog prava, u smislu lišavanja slobode, dozvoljeno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je, pored ostalog, garantovano pravo na rehabilitaciju i naknadu štete od Republike Srbije u slučaju kada je lice bez osnova i nezakonito lišeno slobode. Takođe, saglasno odredbi člana 172. stav 1. ZOO, postoji odgovornost države za štetu koju trećem licu prouzrokuje njen organ (ili službeno lice) u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, koja između ostalog može nastati i usled nezakonitog lišenja slobode nekog lica. Drugim rečima, na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Sud je ocenio da postoji nesporna odgovornost Republike Srbije za štetu nastalu usled nezakonitog lišenja slobode lica izvršenog od strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova, pa čak i kada su štetne posledice nastupile izvan teritorije Republike Srbije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao pravni osnov da zahteva naknadu štete od Republike Srbije, a koja je nastala usled nezakonitog uskraćivanja slobode kretanja od strane njenih organa.

Međutim, jedan od uslova da se pred nadležnim sudom osnovano potražuje naknada štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode jeste i rok u kojem se takav zahtev može postaviti. U konkretnom slučaju, rokovi u kojima se može potraživati naknada štete utvrđeni su odredbama člana 376. st. 1.i 2. i člana 377. stav 1. ZOO, a kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete. Ustavni sud je dalje utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kada je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. stav 1. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, saglasno odredbi člana 377. stav 1. ZOO, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži – privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na opšti rok, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Pri tome, saglasno odredbi člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, utvrđena odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, na potraživanje podnosioca ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Stoga Ustavni sud smatra da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2921/07 od 16. januara 2008. godine, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-345/2008, Už-516/2008 i Už-583/2008.

Ustavni sud konstatuje da pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Budući da je prethodno utvrđeno da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno ni navedeno osnovno načelo zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) ZPP, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona.

U pogledu navoda o povredi parničnog načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda na koji je ukazano u ustavnoj žalbi bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim, prema Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji se primenjivao u toku parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe - odredbama člana 7. propisano je da su stanke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP) ili kad je to posebnim propisim predviđeno, što primenu tzv. istražnog načela u parničnom postupku svodi na izuzetak od generalno usvojenog procesnog načela dispozicije stranaka.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena čl. 21. i 23, čl. 25. do 29, člana 36. stav 1, čl. 39. i 57. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, prema stavu Ustvanog suda, a na osnovu odredaba člana 170. Ustava, člana 84. stav 1. i člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od avgusta 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu važećeg Ustava od 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ratione temporis ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1665/07 od 28. novembra 2007. godine.

Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti