Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv presuda u sporu za naknadu štete. Sud je utvrdio da nije nadležan da preispituje zakonitost sudskih odluka, već samo povredu ustavnih prava, koja u ovom slučaju nije dokazana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-517/2011
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi iz Sonje Mioš i Jasenke Vlajić, obe iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Sonje Mioš i Jasenke Vlajić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 823/08 od 25. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7810/10 od 25. oktobra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Sonja Mioš i Jasenka Vlajić, obe iz Sremske Mitrovice, preko punomoćnika Vidosave Vidić Manastirca, advokata iz Sremske Mitrovice, podnele su Ustavnom sudu 4. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe delimično usvojen njihov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, dok je preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Podnositeljke ustavne žalbe smatraju da je sporno potraživanje bilo direktno zavisno od ocene značaja težine suprostavljenih obostranih propusta učesnika saobraćajne nezgode, pri čemu je za tu ocenu nužan bio i pristup sudova koji je podrazumevao širi kontekst sagledavanja koji je izlazio izvan odredbi tada važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao i aktuelni društveni kontekst saobraćajne kulture i napora društva da dostigne odgovarajuće nedostignute standarde ponašanja u saobraćaju evropskih demokratskih država.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici osporenom presudom P. 823/08 od 25. maja 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, pa je obavezao tuženog Udruženje osiguravajućih Organizacija – Garantni fond Beograd da im po osnovu naknade pojedinih vidova nematerijalne i materijalne štete isplati označene novčane iznose, kao i troškove parničnog postupka, dok je u stavu drugom izreke ove presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 7810/10 od 25. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljki ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom odbijajućem delu.

4. Ustavni sud ukazuje na to da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi isključivo ocenjuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom učinjena povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Stoga, Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao instanciono - viši sud u odnosu na sudove koji su doneli osporene odluke, još jednom ispita njihovu zakonitost.

5. Ustavni sud je konstatovao da su nadležni sudovi sporna činjenična i pravna pitanja raspravljali u dva stepena, te da su za svoj stav i odluku dali detaljne, jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Podnositeljke su u ustavnoj žalbi isključivo iznele svoje subjektivno viđenje činjeničnog stanja, kao i ponašanja učesnika u predmetnom štetnom događaju, sa aspekta opštih standarda i vrednosti koje treba dostići u saobraćajnom sistemu, ali to ne može biti dokaz o povredi Ustavom zajemčenih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 11232/2017: Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse
• Už 1283/2011: Ustavna žalba odbačena zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga i nenadležnosti
• Už 1218/2011: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete
• Už 1105/2011: Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o neosnovanom obogaćenju suvlasnika
• Už 2851/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o povredi ustavnih prava
• Už 2014/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost
• Už 3556/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o naknadi štete