Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Bulut iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Bulut i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P1. 37/09-93, a okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1368/ 10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Bulut protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev. II 662/12 od 5. decembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 709/11 od 22 februara 2012. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Bulut iz Beograda je 10. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 37/09-93, a dalje se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1368/10, i dopunu ustavne žalbe 18. februara 2013. godine protiv presuda navedenih u izreci zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na jednaku zaštitu prava iz čl. 21, 25, 32. i 36. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da joj je rešenjem Turističke organizacije Srbije broj 01-47 od 10. februara 2003. godine prestao radni odnos „bez ikakvog vođenja postupka, samo iz razloga što je o nezakonitom poslovanju u svojoj firmi pismom obavestila premijera Đinđića“.

Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, da poništi osporene sudske presude i da obaveže Republiku Srbiju da joj zbog nezakonitog suđenja isplati nematerijalnu štetu i materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade u iznosu od 7.000.000 dinara, kao i da joj naknadi parnične troškove.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 37/09-93, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1368/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Radmila Bulut, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 13. oktobra 2003. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, radi poništaja odluke direktora Turističke organizacije Srbije broj 01-47 od 10. februara 2003. godine, na osnovu koje joj je prestao radni odnos u navedenoj organizaciji.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 1258/03. Tužena je 13. novembra 2003. godine dostavila odgovor na tužbu, nakon čega je sud održao dva ročišta za glavnu raspravu - 20. novembra 2003. godine i 6. februara 2004. godine i doneo presudu P1. 1258/03 od 6. februara 2004. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj sporne odluke tužene – Turističke organizacije Srbije, na osnovu koje joj je prestao radni odnos, i vraćanje na radno mesto na kojem je radila pre prestanka radnog odnosa, a odbio predlog tužilje za određivanje privremene mere.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1442/04 od 15. decembra 2004. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1258/03 od 6. februara 2004. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno u delu koji se odnosi na blagovremenost tužbe, što je uslov da se pristupi meritornom odlučivanju.

Ponovni postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom u predmetu P1. 119/05. Do donošenja sledeće presude sud je zakazao i održao šest ročišta za glavnu raspravu (27. juna i 14. oktobra 2005. godine, 23. januara, 31. marta, 27. juna i 7. novembra 2011. godine) na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem predloženih svedoka i tužilje u svojstvu parnične stranke i doneo presudu P1.119/05 od 7. novembra 2006. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj sporne odluke tužene – Turističke organizacije Srbije, na osnovu koje joj je prestao radni odnos, i vraćanje na radno mesto na kojem je radila pre prestanka radnog odnosa, a odbio predlog tužilje za određivanje privremene mere.

Odlučujići o žalbi koju je tužena izjavila protiv navedene prvostepene presude Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 877/07 od 19. septembra 2008. godine vratio predmet P1. 119/05-03 Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6730/08 od 17. decembra 2008. godine ukinuo u usvajajućem delu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 119/05 od 7. novembra 2006. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 119/03 od 3. novembra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti učinjene bitne povrede pravila postupka.

Ponovni postupak nastavljen je pod brojem P1. 37/09, a nakon 1. januara 2010. godine dobio je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu broj P1. 1368/10. Do donošenja treće po redu prvostepene presude sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke odbacio tužbu tužilje (u pogledu zahteva kojim je tražila da se poništi odluka tužene Turističke organizacije Srbije iz Beograda o prestanku radnog odnosa broj 01-47 od 10. februara 2003. godine), u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se naloži tuženoj da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto na kome se nalazila pre prestanka radnog odnosa, i u stavu trećem izreke obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove postupka.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 709/11 od 22. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine.

Tužilja je protiv navedene drugostepene presude izjavila reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. II 662/12 od 5. decembra 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 709/11 od 22. februara 2012. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da revizija nije osnovana; da u postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, na koju revident ukazuje; da su nižestepene presude jasne, obrazložene i neprotivrečen; da sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama; da je drugostepeni sud ocenio žalbene navode od značaja za presuđenje.

Dalje, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, navedeno je: da je odlukom tužene od 10. februara 2003. godine tužilji prestao radni odnos kod tužene primenom člana 101. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01 sa izmenama), zbog utvrđenja da nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi i nepoštovanja radne discipline, odnosno takvog ponašanja zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je rešenje o otkazu primio 11. februara 2003. godine otac tužilje, koji nije bio član njenog domaćinstva; da je rešenje predao tužilji posle čega je 19. februara 2003. godine tužilja uputila pismo Zoranu Đinđiću, u kome je, između ostalog, navela da ga je u oktobru mesecu prethodne godine obavestila o stanju kod tuženog i zloupotrebama direktorke i istakla da skreće pažnju „na podanički odnos nekih članova komisije koji su, umesto da odrade postavljeni zadatak, dali sebi slobodu da, apsolutno neovlašćeno, ocenjuju njenu stručnost, kao dobru podlogu za takođe nezakonit postupak Ljubice Milojević – odluku o otkazu“; da je tužbu u ovom sporu radi ocene zakonitosti odluke tuženog od 10. februara 2003. godine tužilja podnela 13. oktobra 2003. godine.

U pogledu primene merodavnih zakonskih odredaba Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju rešenja zaključio: da se u konkretnom slučaju, na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, po upućujućoj normi iz člana 23. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 42/91, sa izmenama), primenjuje Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91, sa izmenama), a ne Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01, sa izmenama); da su odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisani ostvarivanje i zaštita prava zaposlenih lica; da je ta zaštita dvostepena; da je odredbama čl. 74. do 77. Zakona o opštem upravnom postupku propisan način dostavljanja pismena, koja se moraju lično dostaviti, kao i postupanje dostavljača u situaciji kada se lice kome se dostavljanje mora lično izvršiti ne zatekne u stanu; da je činjenica da na radno-pravni status tužilje nije primenjen Zakon o radnim odnosima u državnim organima, niti je dostavljanje odluke o prestanku radnog odnosa izvršeno u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu da je ta odluka dostavljena ocu tužilje, koji sa njom ne živi u domaćinstvu.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ocenio: da je, bez obzira na ove nedostatke, u postupku utvrđeno da je tužilja ipak došla u posed odluke o prestanku radnog odnosa, što proizilazi iz činjenice da je 19. februara 2003. godine u pismu upućenom Zoranu Đinđiću pomenula „odluku o otkazu“; da su u tom smislu, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilja najkasnije tada – 19. februara 2003. godine stekla saznanje da joj je radni odnos kod tužene prestao, pa je mogla postupiti po pogrešnoj pravnoj pouci iz pobijane odluke (podneti tužbu nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke) ili u istom roku protiv odluke izjaviti prigovor, primenom odredbi Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je tužbu radi ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa tužilja podnela tek 13. oktobra 2003. godine, po isteku zakonskog roka, te da su nižestepeni sudovi primenom člana 279. stav 1. tačka 2) ZPP pravilno odbacili tužbu kao neblagovremenu, a odbili tuženi zahtev za reintegraciju, jer osnovanost tog zahteva zavisi od osnovanosti tužbenog zahteva za ocenu zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene odluke konstatovao i da se u reviziji tužilje, u pretežnom delu, osporava ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Pismeni otpravak revizijske presude je dostavljen 1. februara 2013. godine punomoćniku tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav . tačka 5)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 13. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 662/12 od 5. decembra 2012. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko devet godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o radnom sporu u kojem je Zakonom o parničnom postupku propisana obaveza suda da obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 1258/03 od 6. februara 2004. godine, P1.119/05 od 7. novembra 2006. godine i P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine, od kojih su prve dve presude ukinute rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1442/04 od 15. decembra 2004. godine i presudom istog suda Gž. 6730/08 od 17. decembra 2008. godine, zbog povrede pravila postupka, dok je treća presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 709/11 od 21. februara 2012. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stav u Evropskog suda za ljudska prava , činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodila radi poništaja odluke tužene na osnovu koje joj je prestao radni odnos.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 37/09-93, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1368/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora i dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na ostale označene povrede prava iz čl. 21, 25, 32. i 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom parničnog postupka, u suštini žali na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a u odnosu na osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 662/12 od 5. decembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 709/11 od 22 februara 2012. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima.

Imajući u vidu navedeno,Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da su postupajući sudovi podnositeljki ustavne žalbe uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je isto posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog ili procesnog prava. Naime, postupajući sudovi su utvrdili da je podnositeljka ustavne žalbe došla u posed „odluke o otkazu“ najkasnije 19. februara 2003. godine, kada je tim povodom uputila pismo predsedniku Vlade, gospodinu Zoranu Đinđiću, a da je tužbu u ovom sporu radi ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa podnela tek 13. oktobra 2003. godine, po proteku zakonskog roka, pa su parnični sudovi pravilno odbacili njenu tužbu kao neblagovremenu, a odbili tužbeni zahtev za radnopravnu reintegraciju, jer je osnovanost tog zahteva neposredno zavisila od osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, ukoliko je ista bila nezakonita.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. II 662/12 od 5. decembra 2012. godine, Apelacio nog suda u Beogradu Gž1. 709/11 od 22 februara 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1368/10 od 3. decembra 2010. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da se tvrdnje o povredi načela i prava iz čl. 21, 25. i 36. Ustava zapravo zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud prethodno ocenio, to ustavna žalbe ne sadrži ustavnopravno argumentovane razloge za tvrdnje o povredi označenih načela i prava.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete „u vidu izgubljene zarade u iznosu od 7.000.000 dinara“, Ustavni sud je imao u vidu zaključak iz prethodnog dela odluke i pošao od toga da podnositeljka nije dostavila relevantan dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je ocenio da nema osnova za meritorno odlučivanje o tom zahtevu i rešio kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti