Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda u Beogradu, jer taj sud nije postupio u skladu sa prethodnom odlukom Ustavnog suda. Nepoštovanje obavezujućih pravnih stavova Ustavnog suda predstavlja novu povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Miškovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Draga Miškovića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine i nalaže da se, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drago Mišković iz Beograda je , 2 8. juna 2013. godine, preko punomoćnika Franc Branka Butolena, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. a prila 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 1 8, 21, 32. i 70. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporenim rešenjem Viši sud u Beogradu ponovo odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine, i pored činjenice da je Ustavni sud, postupajući po ustavnoj žalbi istog podnosioca od 7. juna 2012. godine, već doneo Odluku Už-4586/2011 od 26. marta 2013. godine, na osnovu koje je ustavnu žalbu usvojio, te naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine, u skladu sa nalogom datim u toj Odluci.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su mu osporenim rešenjem povređena navedena ustavna načela i prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Drago Mišković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, radi naknade štete. Tužbom je tražio da mu tuženi naknadi štetu zbog manje isplaćenih iznosa pripadajuće penzije za period od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, koja nije usklađena po rešenju o vanrednom usklađivanju penzija, vrednosti opšteg boda i novčanih naknada od januara 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu Draga Miškovića. Prvostepeni sud je ocenio da nije nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari, primenjujući odredbe čl. 1. i 16. Zakona o parničnom postupku.

Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu Draga Miškovića i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je odluka prvostepenog suda zakonita, jer je prvostepeni sud po službenoj dužnosti ovlašćen da ocenjuje da li je nadležan za odlučivanje i da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost. Drugostepeni sud je, polazeći od toga da je prvostepeni sud imao zakonsko ovlašćenje da zaključi da nije nadležan za postupanje po podnetoj tužbi, našao da je ožalbeno rešenje zakonito, kao i da mu zakonom nije data mogućnost drugačijeg odlučivanja, odnosno preispitivanja ožalbenog rešenja u ovoj vrsti spora, a imajući u vidu navode i razloge žalbe.

Drago Mišković je 7. juna 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede načela i prava garantovanih odredbama čl. 18, 21. i 70. Ustava Republike Srbije.

Postupajući po navedenoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je doneo Odluku Už-4586/2012 od 21. februara 2013. godine, kojom je ustavnu žalbu usvojio, te naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine. Ustavni sud je istakao da se navedena Odluka temelji na razlozima koji su detaljno dati u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-4262/2012 od 31. januara 2013. godine. Iz tog obrazloženja proizlazi da Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiv stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o zahtevu (tamo) podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete zbog neisplaćene razlike penzije. Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od toga da je osnov tužbenog zahteva naknada štete, a koja predstavlja imovinskopravni zahtev o kome odlučuje sud u parničnom postupku, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je dalje našao da je u takvoj situaciji, kada se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio tužbu kao nedozvoljenu, a drugostepeni sud žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rešenje, došlo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.

U izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4586/2012 od 21. februara 2013. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine, kojim je, u stavu prvom izreke, ponovio postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine i ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine, a u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je Viši sud, postupajući po nalogu Ustavnog suda, našao da žalba tužioca nije osnovana, jer prvostepeni sud nije učinio bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 . tač . 1 ), 2), 5), 7 ) i 9 ) Z akona o parničnom postupku, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a žalbom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu iz ovog stava zakona. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud u postupku prethodnog ispitivanja tužbe ocenio da nije nadležan za postupanje po podnetoj tužbi i ožalbeno rešenje doneo u smislu odredaba člana 1 . i člana 16. st . 1 . i 2 . Zakona o parničnom postupku , polazeći od toga da je sud ovlašćen da u smislu odredbe člana 15. stav 1 . Zakona o parničnom postupku, po službenoj dužnosti , i to odmah po prijemu tužbe oceni da li je nadležan za postupanje i u kom sastavu, a na osnovu navoda u tužbi i činjenica koje su mu poznate. Kako je t užilac žalbu izjavio zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, to granice ispitivanja odluke u ovoj vrsti spora i navodi i razlozi iz žalbe ovom sudu ne daju mogućnost „drugačijeg preispitivanja“ ožalbenog rešenja. Tužilac u tom smislu nije ukazao ni na jednu bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog koje je imao mogućnost da pobija rešenje u ovoj vrsti spora, u smislu odredbe člana 478. stav 1 . Z akona o parničnom postupku. Viši sud u Beogradu je istakao da je stanovište Ustavn og sud a njegovo određivanje u odnosu na ocenu nadležnosti prvostepen og sud a, dok ovaj sud, kao drugostepeni, odlučuje o žalbi u smislu odredbe člana 369. stav l . Z akona o parničnom postupku, što znači da je u odnosu na izloženi stav Ustavnog suda razumno očekivati da prvostepeni sud uspostavi pravno stanje koje odgovara tom shvatanju, jer drugostepeni sud nije u mogućnosti da tako postupi, polazeći od toga da on odlučuj e o žalbi , u granicama propisanim odredbom člana 372 . Z akona o parničnom postupku, a ne o tužbi.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Odredbama člana 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da su sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost i da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate (član 15. stav 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, te da kad u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. st. 1. i 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom (član 361. stav 2. tačka 7)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 478. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-4586/2012 od 21. februara 2013. godine i poništaja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine , nadležni Viši sud u Beogradu doneo osporeno rešenje Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine, u kojem je ponovo, kao i u prethodnom rešenju, odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje kojim je njegova tužba odbačena jer se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim. Imajući u vidu izneto, kao i obrazloženje osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je imperativnim odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje videti Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, stav 36.).

Ustavni sud dalje konstatuje da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi odredi način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ili slobode, kao što je učinio i u konkretnom slučaju, tako što je naložio Višem sud u u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 2011. godine. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje naloženo ponavljanje žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke od strane tog suda, već i postupanje i odlučivanje drugostepenog suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava ( ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-224/2013, usvojenoj na sednici Velikog veća od 6. juna 2013. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 55/13).

6. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je u svojoj Odluci Už-4586/2012 od 21. februara 2013. godine usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca kao i u ovoj ustavnoj žalbi i utvrdio da mu je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine povređeno pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prav a na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na pravično suđenje nastala usled očigledno proizvoljne primene procesnog prava od strane postupajućih sud ova povodom određenja sudske nadležnosti u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud dalje konstatuje da je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom odredio da Viši sud u Beogradu ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Viši sud u Beogradu, postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-4586/2012, doneo osporeno rešenje Gž. 5951/13 od 24. aprila 2013. godine, te da je , i pored naloga Ustavnog suda i ocena iznetih u Odluci Už-4586/2012, ponovo odbio žalbu podnosioca, ocenjujući, kao i u prethodnom rešenju, da je ožalbeno rešenje, kojim je tužba podnosioca odbačena zbog apsolutne nenadležnosti, zakonito. Ovakvu svoju odluku u pogledu primene procesnog prava, Viši sud u Beogradu je zasnovao na oceni koja je , u suštini, istovetna oceni datoj u poništenom rešenju Višeg suda u Beogradu Gž. 14841/11 od 4. aprila 2012. godine. Stoga Ustavni sud nalazi da nije potrebno da posebno i ponovo obrazlaže svoj pravni stav o tome zašto je ustavnopravno neprihvatljiv stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o tužbenom zahtevu koji se odnosi na naknadu štete zbog neisplaćene razlike penzije, a koji je već detaljno obrazložio u Odluci Už- 4262/2012, na kojem se i Odluka Už-4586/2012 zasniva .

Takođe, Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 142. stav 1. i člana 145. stav 1. Ustava proizlazi dužnost sudova opšte i posebne nadležnosti da, pored ostalog, sude na osnovu Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Pored toga, i prema Zakonu o uređenju sudova, postoji obaveza sudova da štite slobode i prava građana i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. To dalje znači da ukoliko izostane zaštita Ustavom garantovanih prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je kao poslednja nacionalna instanca dužan da u postupku po ustavnoj žalbi pruži i obezbedi neposrednu ustavnosudsku zaštitu prava i sloboda garantovanih Ustavom.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, bez osnova ukazivanje u osporenom rešenju na to „da je razumno očekivati da prvostepeni sud uspostavi pravno stanje koje odgovara shvatanju Ustavnog suda, jer drugostepeni sud tu mogućnosti nema, polazeći od toga da odlučuje o žalbi u granicama ispitivanja prvostepene presude propisanim odredbom člana 372. Z akona o parničnom postupku, a ne o tužbi “, posebno iz razloga što je, u konkretnom slučaju , upravo očigledno proizvoljnim tumačenjem navedenih odred aba Zakona o parničnom postupku, Viši sud u Beogradu povredio Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje podnosioca, što nesporno jeste „oblast ljudskih i manjinskih prava i sloboda“ , za čiju zaštitu je nadležan Ustavni sud. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ponovo postavilo pitanje da li je donošenjem prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe podnosioca zbog nenadležnosti suda, Viši sud u Beogradu povredio pravo podnosioca na pristup sudu.

Kako je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja Viši sud u Beogradu istakao da kao drugostepeni sud, nije u mogućnosti da postupi u skladu sa shvatanjem iznetim u Odluci Ustavnog suda Už-4586/2012 od 21. februara 2013. godine, s obzirom na to da o žalbi može da odlučuje isključivo u granicama ispitivanja prvostepene presude propisanim odredbom člana 372. Z akona o parničnom postupku, Ustavni sud je pošao od toga da iz stava 2. navedenog člana proizlazi da drugostepeni sud ispituje ožalbenu odluku, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka, između ostalih i na povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7). Navedenom odredbom je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako stranci nije data mogućnost da raspravlja pred sudom. Polazeći od toga da je u konkretnom parničnom postupku prvostepeni sud tužbu podnosioca ustavne žalbe odbacio iz razloga apsolutne nadležnosti, iako je, kako je to Ustavni sud ocenio, osnov tužbenog zahteva bila naknada štete, koja je imovinskopravni zahtev o kojem odlučuje sud u parničnom postupku u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku, to je podnosilac ustavne žalbe upravo i bio uskraćen za raspravljanje pred sudom, koje ostaje samo iluzorna garancija prava na pravično suđenje ukoliko se nezakonitim postupanjem suda onemogući zasnivanje njegove nadležnosti. Pravo na pristup sudu treba da pruži mogućnost ustanovljavanja postupka pred nadležnim sudom upravo radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu tužioca. Takođe, Ustavni sud konstatuje da imperativna odredb a člana 171. stav 1. Ustava obavezuje sudove da izvršavaju odluke Ustavnog suda, što podrazumeva donošenje nove odluke ukoliko je to naloženo, kao i postupanje i odlučivanje sudova u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda. Sledom svega, Ustavni sud nalazi da je neosnovano pozivanje drugostepenog suda u osporenom rešenju na zakonom predviđenu obaveznost ispitivanja prvostepene odluke po žalbi isključivo u granicama propisanim odredbom člana 372 . Z akona o parničnom postupku, jer i sam zakon propisuje da je sud u obavezi da po službenoj dužnosti pazi da li je stranci data mogućnost da raspravlja pred sudom, a i dodatno, u situaciji kada je Ustavni sud već utvrdio da se takvim pravnim stavom povređuje Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe.

7. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem V išeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. aprila 201 3. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog re šenja V išeg suda u Beogradu Gž. 5951/13 od 24. aprila 201 3. godine kako bi nadležni Viši sud u Beogradu , u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odlučio o žalbi tuži oca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91516/10 od 7. novembra 20 11. godine. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu načela i prava iz čl. 18, 21. i 70. Ustava obrazlaže na isti način na kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud ove navod e nije posebno razmatrao.

8. Polazeći od sveg iznet og, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti