Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko 29 godina. Dvojici podnosilaca dosuđena je naknada nematerijalne štete od po 1.400 evra, dok su zahtevi za materijalnu štetu odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predesdnika Suda dr Marija Draškić , zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Janickog iz Kuzmina, Živoina Janickog iz Skoplja i Branislava Janickog iz Sremske Mitrovice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Janickog, Živoina Janickog i Branislava Janickog i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu I. 42/89, a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 49147/ 10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Živoina Janickog i Branislava Janickog na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnos ioca ustavne žalbe Dragoslava Janickog za naknadu nematerijalne i materijalne štete .

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe Živoina Janickog i Branislava Janickog za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Janicki iz Kuzmin a podneo je 10 . decembra 2010. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 42/89, a dalje se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 49147/10, povodom koje je formiran predmet Už- 5177/2010. Dragoslav Janicki, Živoin Janicki i Branislav Janicki su 8. jula 2013. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je združena u predmet Už – 5177/2010, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u istom izvršnom postupku i tražili da im se pored povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškovi postupka pred Ustavnim sudom. U prilog trvdnji o povredi navedenog prava, između ostalog, podnosioci su naveli da je izvršni postupak po njihovom predlogu za izvršenje započeo 1983. godine, odnosno 27 godina pre podnošenja ustavne žalbe i da još uvek nije okončan.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojom se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 42/89 (inicijalno I. 9833/83), sada Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49147 /10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su, kao izvršni poverioci, 29. oktobra 1983. godine podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika J. M. iz Beograda, na osnovu pravnosnažnog rešenja tog suda R. 1927/83 od 1. jula 1983. godine, zajedničkom prodajom nepokretnosti.

Izvršni sud je rešenjem o izvršenju I. 9833/83 od 26. aprila 1984. godine dozvolio predloženo izvršenje, a rešenjem od 3. juna 1985. godine utvrdio je prometnu vrednost nepokretnosti.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9325/86 od 10. decembra 1986. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnih poverilaca izjavljenu protiv rešenja od 3. juna 1985. godine.

Na predlog izvršnih poverilaca sud nije pristupio prodaji nepokretnosti, već je odredio ponovno veštačenje i utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti.

Nakon što je rešenjem I. 42/89 od 4. oktobra 1990. godine utvrdio tržišnu vrednost predmetne nepokretnosti, sud je zaključkom od 25. marta 1991. godine odredio prodaju nepokretnosti za 23. maj 1991. godine.

Sledeće ročište za prodaju nepokretnosti je bilo zakazano za 5. septembar1991. godine, ali je odloženo, kao i ročište od 24. oktobra 1991. godine, na kojem je konstatovano da će predmet biti u evidenciji 6 meseci.

Naredna ročišta za prodaju nepokretnosti zakazana za 20. novembar 1992, 12. januar i 8. mart 1993. godine su odložena, a na poslednje navedenom ročištu punomoćnik izvršnog dužnika je tražio da se, zbog proteka vremena, sudski veštak dopunskim nalazom izjasni o vrednosti nepokretnosti.

Nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka sud je nastavio postupak prodaje nepokretnosti i zakazao ročišta za prodaju nepokretnosti za 16. avgust, 4. oktobar i 22. novembar 1993. godine i 24. januar 1994. godine, koja su sva odložena.

Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom VII-P. 5658/93 od 28. aprila 1994. godine tražio od Četvrtog opštinskog suda na uvid izvršne spise I. 42/89 (ranije I. 9833/83), nakon čega je postupajući sudija 9. maja 1994. godine naložio da se spisi predmeta dostave Drugom opštinskom sudu na uvid.

U spisima predmeta ne postoji podatak o tome kada su spisi predmeta vraćeni izvršnom sudu na dalji postupak, već samo naredba postupajućeg sudije od 30. oktobra 2000. godine da se predmet arhivira „do pojave urgencije“.

Izvršni poverioci su 16. decembra 2008. godine podneli izvršnom sudu predlog za nastavak postupka u kojem su naveli da su od Drugog opštinskog suda u Beogradu dobili obaveštenje da je predmet I. 42/89 vraćen Četvrtom opštinskom sudu odmah nakon izvršenog uvida.

Podneskom od 17. marta 2009. godine izvršni poverioci su urgirali sudu da hitno okonča izvršni postupak, nakon čega je sud od punomoćmika izvršnih poverilaca tražio potrebna obaveštenja.

Postupak je posle 1. januara 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 49147/2010 i izvršni sud je rešenjem od 7. decembra 2010. godine odredio veštačenje na okolnost procene vrednosti predmetne nepokretnosti.

Nalaz i mišljenje veštaka su 2. februara 2011. godine dostavljeni sudu, a rešenjem od 22. marta 2011. godine sud je utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ipv. (I) 101/2011 od 13. maja 2011. godine usvojio prigovor izvršnog dužnika i ukinuo rešenje tog suda I. 49147/10 od 22. marta 2011. godine, sa obrazloženjem da nalaz i mišljenje veštaka nisu dostavljeni izvršnom dužniku, čime je on onemogućen da se izjasni.

Zaključkom I. 49147/2010 od 26. septembra 2011. godine sud je utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti.

Podneskom od 6. oktobra 2011. godine izvršni poverioci su urgirali sudu da hitno zakaže prodaju nepokretnosti, nakon čega je sud zaključkom od 17. oktobra 2011. godine odredio da se ročište za prodaju nepokretnosti održi 30. novembra 2011. godine.

Navedeno ročište nije održano, a ni sledeće zakazano za 20. jun 2012. godine.

Podneskom od 25. juna i 31. jula 2012. godine izvršni poverioci su tražili da sud hitno zakaže novu javnu prodaju.

Vršilac funkcije predsednika suda je 5. septembra i 14. novembra 2012. godine i 3. januara 2013. godine izdao naredbu postupajućem sudiji da hitno preduzme sve zakonske mere i radnje u cilju sprovođenja i okončanja postupka.

Nakon zabeležbe rešenja o izvršenju od strane RGZ – Centar za katastar nepokretnosti, izvršni sud je zaključkom od 15. marta 2013. godine odredio da će se prodaja nepokretnosti održati 24. aprila 2013. godine. Kako na ročištu za javnu prodaju nije bilo zainteresovanih kupaca, sud je drugu javnu prodaju nepokretnosti zakazao za 29. maj 2013. godine.

Na ročištu od 29. maja 2013. godine održano je javno nadmetanje i predmetni stan je kao useljiv dodeljen najpovoljnijem ponudiocu, a zaključkom I. 49147/10 od 10. juna 2013. godine nepokretnost je predata kupcu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 22. jula 2013. godine doneo zaključak I. 49147/10 kojim se namiruju izvršni poverioci i izvršni dužnik na ime troškova nastalih posle donošenja rešenja o izvršenju I. 9833/83 od 26. aprila 1984. godine i na ime suvlasničkog udela, nakon čega je sud dao nalog računovodstvu Prvog osnovnog suda u Beogradu da iz depozita isplati izvršnog dužnika i izvršne poverioce.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je izvršni postupak započeo 29. oktobra 1983 . godine, kada su podnosioci ustavne žalbe , kao izvršni poverioci, podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje, a da je praktično okončan zaključkom o namirenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49147/10 od 22. jula 2013. godine. Iz navedenog proizilazi da je izvršni postupak ukupno trajao preko 29 godina.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o postupku koji je po zakonu hitan. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalb e kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 29 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na to da su predlogom za izvršenje tražili namirenje zajedničkom prodajom nepokretnosti.

Međutim, ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su doprineli trajanju postupka time što u periodu od skoro 15 godina, od 24. januara 1994. godine, kada je odloženo ročište za javnu prodaju nepokretnosti, do 16. januara 2008. godine, nijednom se nisu obratili sudu da traže nastavak i okončanje izvršnog postupka. U periodu pre 24. januara 1994. godine i nakon 16. decembra 2008. godine podnosioci ustavne žalbe, kao izvršni poverioci su imali aktivno učešće u postupku i izvršavali su naloge suda.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da svaki postupak, a posebno postupak izvršenja, sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere koje mu stoje na raspolaganju da se postupak okonča. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti sprovođenje izvršenja bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

U vezi sa svim prethodno iznetim, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 42/89, a koji je praktično okončan, iako sud nije doneo odluku o zaključenju izvršnog postupka po namirenju poverilaca , kako je propisano članom 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 49147/ 10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe Živoina Janickog i Branislava Janickog zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od po 1.4 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu t rajanja izvršnog postupka, postupanje sudova, značaj koji predmet spora ima za podnosioce ustavne žalbe i navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe ukupnoj dužini trajanja postupaka.

Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova, ali i utvrđenim doprinosom podnosilaca ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe Dragoslav Janicki je zahtev za naknadu materijalne i nemateriojalne štete istakao tek 6. jula 2013. godine (kada su Živoin Janicki i Branislav Janicki podneli ustavnu žalbu) . S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 4. izreke odbacio zahtev za naknadu štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe Živoina Janickog i Branislava Janickog za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da nisu dostavili dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je ocenio da nema osnova za odlučivanje o tom zahtevu i rešio kao u tački 4. izreke.

9. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 8 5. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti