Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu ratnih rezervista, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za isplatu ratnih dnevnica. Različite odluke sudova poslednje instance u istovetnim situacijama narušavaju pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kozića iz D. Pakašnice, Dragana Pavlovića iz V. Kupaca, Milana Milićevića iz Kruševca, Svetislava Veličkovića iz Bele Vode i Ivana Štatkića iz D. Pakašnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Kozića, Dragana Pavlovića, Milana Milićevića, Svetislava Veličkovića i Ivana Štatkića i utvrđuje da su presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1005/10 od 30. marta 2010. godine i presudom Opštinskog suda u Nišu P. 7039/09 od 23. oktobra 2009. godine povređena prav a podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Kozić iz D. Pakašnice, Dragan Pavlović iz V. Kupaca, Milan Milićević iz Kruševca, Svetislav Veličković iz Bele Vode i Ivan Štatkić iz D. Pakašnice, zajedno sa Draganom Babićem iz Kruševca, te Zoranom Miladinovićem, Miodragom Ljubodragovićem, Zoranom Todorovićem, Dragomirom Anđelkovićem i Milošem Tomićem, svima iz Trmčara, podneli su 16. juna 2010. godine, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Nišu i Opštinskog suda u Nišu koje su donete u tri različita parnična postupka u kojima se podnosioci ustavne žalbe pojavljuju kao tužioci, a koja je zavedena u Ustavnom sudu pod brojem Už-2886/2010. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio da se postupak po ustavnoj žalbi razdvoji, kako bi se posebno odlučilo o ustavnoj žalbi u odnosu na svaki osporeni postupak, tako što su iz navedenog predmeta izdvojene ustavna žalba Zorana Miladinovića, Miodraga Ljubodragovića, Zorana Todorovića, Dragomira Anđelkovića i Miloša Tomića, zavedena pod brojem Už - 5179/2010 i ustavna žalba Gorana Kozića, Dragana Pavlovića, Milana Milićevića, Svetislava Veličkovića i Ivana Štatkića, zavedena pod brojem Už – 5178/2010.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 7865/2010 od 23. aprila 2010. godine potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 5544/09 od 9. oktobra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane da im isplati neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, kao što je traženo u tužbenom zahtevu; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosilaca na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno čl. 32. i 36. Ustava, kao i pravo na jednakost pred Ustavom i zakonom iz člana 21. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Kao dokaz iznetih navoda, u prilogu ustavne žalbe je dostavljeno više prvostepenih i drugostepenih presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 7039/09 od 23. oktobra 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane , VP 3636 Kruševac, VP 5470 Niš i VP 4445 Prizren kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime duga za neisplaćene ratne dnevnice u 1999. godini isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci za vreme NATO bombardovanja u periodu mart – juni 1999. godine proveli određeni vremenski period u ratnim jedinicama; da se, po nalaženju suda , u konkretnom slučaju radi o nepravilnom radu vojnih organa koji tužiocima nisu isplatili pripadajuću naknadu dnevnica i na taj način postupili suprotno članu 73. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“ , broj 16/97) , čime su tužiocima pričinili štetu iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju radi o šteti koju vojni rezervisti trpe zbog toga što im dnevnice nisu isplaćene i ta potraživanja ne mogu predstavljati sticanje bez osnova, jer nije došlo do prelaska imovine tužilaca u imovinu tužene, kao ni potraživanje po osnovu duga; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla da je potraživanje tužilaca zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastarevaa za pet godina od kada je šteta nastala; da je tužba u ovoj parnici podneta 27. marta 2009. godine, znači po proteku roka od pet godina koji počinje teći od nastanka štete, odnosno kraja rata 1999. godine, te je zastarni rok protekao pre pokretanja parnice, zbog čega su tužioci izgubili pravo da sudskim putem zahtevaju naknadu ovog vida štete.

Protiv ove presude podnosioci su izjavili žalbu, koju je Viši sud u Nišu odbio kao neosnovanu osporenom presudom Gž. 1005/10 od 30. marta 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Viši sud našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i dao dovoljne i pravilne razloge koje prihvata i drugostepeni sud ; da je pravilan zaključak prvostepenog sud a da potraživanje dnevnica predstavlja zakonsku obavezu tužene prema tužiocu, pa je tužena neizvršavanjem ove obaveze na zakonom propisan način prouzrokovala štetu tužiocu koju je dužna da mu nadoknadi u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se u konkretnom slučaju radi o nepravilnom radu vojnih organa koji tužiocu nisu isplatili odgovarajuću naknadu dnevnica, te je prigovor zastarelosti tužene osnovan, imajući u vidu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da se ne može prihvatiti žalbeni navod da se u konkretnom slučaju radi o dugu, niti se može primeniti opšti rok zastarelosti.

3.2. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos , sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi , je utvrđeno da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporene presude . Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljene pravosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine i P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je njima usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je njima na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim za htevom podnosilaca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenim presud ama Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine i Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, kojima je potvrdio prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Višeg suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ratnih dnevnica na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioce ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje i pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: presude u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). U pogledu dostavljenih rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 22735/09 od 4. novembra 2009. godine i Gž. 24657/09 od 25. novembra 2009. godine, kojima su potvrđena prvostepena rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu kojima se sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u sporovima iste vrste kao što je spor povodom koga su donete osporene presude i tužbu odbacio, Ustavni sud ukazuje da ovakve sudske odluke predstavljaju izraz krajnje neujednačene sudske prakse povodom određenih sporova, ali da se u konkretnom slučaju njima podnosioci dovode u bitno drugačiji, i ako ne i slabiji položaj, budući da je osporenim presudama meritorno odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja navedenih Ustavom zajemčenog prava neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse. Ustavni sud, takođe, ukazuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Kako je uz ustavnu žalbu dostavljeno i više prvostepenih presuda za koje se ne može utvrditi da li su bil e predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, to Ustavni sud nije uzimao u razmatranje ove presude.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da su nadležni sudovi osporene presude zasnovali na pravnom stavu da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocima u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o ob ligacionim odnosima, da se, stoga, na ova potraživanja primenjuje rok zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete iz člana 376. istog zakona, te da je, prema tome, trebalo usvojiti prigovor tužene da je potraživanje iz tužben og zahtev a podnosilaca ustavne žalbe, zastarelo.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav pravni stav i ocena nadležnog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnosilaca ustavne žalbe .

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je već zauzeo u većem broju do sada donetih odluka, među kojima su i Už-389/2008 od 10. jula 2008. godine i Už-2293/2010 od 17. februara 2011. godine , koje su objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni. sud.rs).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je su sudovi poslednje instance povodom iste činje nične i pravne situacije donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1.

Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim presudama podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu Vučković i dr. protiv Srbije, 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena, a što ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ratne dnevnice, pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.

6. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo ni je primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da su osporene odluke Višeg suda u Nišu i Opštinskog suda u Nišu zasnovane na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti