Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Redovni sudovi su prilikom produženja pritvora koristili neindividualizovane razloge, zasnivajući opasnost od bekstva prvenstveno na težini zaprećene kazne, zanemarujući lične i porodične prilike podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Batinice iz Zrenjanina i Alekse Golijanina iz Sremske Kamenice kod Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici održanoj 15. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Batinice i Alekse Golijanina i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 2/15 od 29. juna 2015. godine i Kž.2. Po.2. 20/15 od 14. jula 2015. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Batinica iz Zrenjanina podne o je Ustavnom sudu, 12. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika Krste Bobota, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 2/15 od 29. juna 2015. godine i Kž.2. Po.2. 20/15 od 14. jula 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 39. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Aleksa Golijanin iz Sremske Kamenice kod Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 12. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika Gorana Petronijevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 2/15 od 29. juna 2015. godine i Kž.2. Po.2. 20/15 od 14. jula 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 39. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Imajući u vidu da su u obe ustavne žalbe osporeni identični akti, da su navodi ustavne žalbe isti, to je Ustavni sud ustavne žalbe podnosilaca Milivoja Batinice i Alekse Golijanina tretirao kao jednu ustavnu žalbu.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da su „prvostepena rešenja o produženju pritvora nezakonita i da prvostepeni sud ne samo da nije u potpunosti, već uopšte nije postupio po primedbama iz prethodnog rešenja drugostepenog suda, niti se na njih osvrnuo u svom rešenju, a što je bio u obavezi, već je prepisao ukinuto rešenje. Višestruko ukidanje prvostepenih rešenja o produženju pritvora i donošenje novih, a u suštini istih rešenja od strane suda prvog stepena, bez postupanja po primedbama drugostepenog suda, ukazuje na ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu“;

- da se osporena rešenja zasnivaju na netačnim činjeničnim tvrdnjama i na neosnovanim pravnim konstrukcijama, te da su doneta bez sagledavanja postojanja osnovane sumnje i postojanja posebnih uslova za pritvor;

- da „jedina okolnost, koja se u ožalbenom rešenju navodi kao okolnost koja ukazuje na opasnost od bekstva je činjenica da je protiv okrivljenih pred Tužilaštvom za ratne zločine Republike Srbije pokrenut postupak z bog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo za koje je zaprećena višegodišnja kazna zatvora. Ova činjenica sama po sebi, bez bilo koje druge činjenice, ne može biti pritvorski osnov iz napred navedenog člana, jer bi, u suprotnom, svako pokretanje krivičnog postupka protiv nekog lica, zbog krivičnog dela zbog koga je zaprećena kazna zatvora u dužem vremenskom trajanju, značilo i obavezno određivanje pritvora zbog navod ne opasnosti od bekstva“;

- da je „nejasno kako je prvostepeni sud produžio pritvor prema okrivljenima istovremeno nalazeći da osnovi sumnje u pogledu toga da su isti preduzeli opisane inkriminisane radnje, nisu dokazima prikupljenim u dosadašnjem toku postupka podignuti na nivo osnovane sumnje iako je to neophodan uslov za zadržavanje okrivljenog u pritvoru u smislu odredbe člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku“;

- da „u konkretnom slučaju razlozi za produženje pritvora u odnosu na svakog okrivljenog nisu dovoljno individualizovani, odnosno prvostepeni sud nije cenio lične i porodične prilike okrivljenih koje predstavljaju relevantne okolnosti za donošenje odluke o pritvoru. P odnosioci su li ca koja su državljani Republike Srbije, u kojoj ima ju uredno prij avljeno prebivalište, u pitanju su porodični ljudi koji su oženjen i i imaju decu, u pitanju su ljudi koji se već dve decenije nalaze prijavljeni na teritoriji Republike Srbije i odazivaju se na sve pozive državnih organa, koji na teritoriji Republike Srbije rade i ostvaruju zaradu radi izdržavanja svoje porodice i čiji su svi životni i poslovni interesi veazni za državu Srbiju i za mesto njegovog prebivališta, tako da apsolutno ni jedna okolnost ne ukazuje na op asnost od bekstva, a s obzirom na sve navedene činjenice, to ne može biti ni okolnost da je protiv njih pokrenut krivični postupak od strane Tužilaštva za ratne zločine“;

- da je podnosiocima povređeno pravo iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava jer „organ koji odlučuje o pritvoru u svakoj pojedinačnoj odluci ponavlja iste razloge, neobrazloženjene, neargumentovane, neindividualizovane, nelogične“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Beogradu Su. VIII 43 103/2017 od 16. novembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Su. VIII 727/17 od 13. novembra 2017. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilaštvo za ratne zločine je 13. marta 2015. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage Ktni. 1/15 protiv nepoznatih učinilaca.

Dopunom naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za ratne zločine Kti. 2/15 od 17. marta 2015. godine odlučeno je da se sprovede istraga protiv podnosilaca ustavne žalbe i okrviljenih N.M, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 19. marta 2015. godine prema okrivljenima N.M, A.D, B.M, J.P, D.P, V.V, Aleksi Golijaninu i Milivoju Batinici određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) , zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu KZ SR J) u vezi člana 22. KZ SR J. Podnosiocima se pritvor računa od 6h 00 min 18. marta 2015. godine, kada su lišeni slobode.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 – Kv. Po.2. 20/15 od 25. marta 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih N.M, V.V, Alekse Golijanina i Milivoja Batinice, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 19. marta 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 16. aprila 2015. godine prema okrivljenima N.M, A.D, B.M, J.P, D.P, V.V, Aleksi Golijaninu i Milivoju Batinici produžen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 15. maja 2015. godine prema podnosiocima ustavne žalbe i okrivljenima N.M, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V. produžen je pritvor , na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 – Kv. Po.2. 45/15 od 22. maja 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih A.D, V.V, N,M. i Alekse Golijanina izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 15. maja 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 – Kv. Po.2. 47/15 od 28. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovna žalba branioca okrivljenog Milivoja Batinice izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kpp. Po.2. 2/15 od 15. maja 2015. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 1/15 od 11. juna 2015. godine produžen je pritvor prema okrivljenima za tri meseca, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po.2. 17/15 od 25. juna 2015. godine uvažene su žalbe branilaca okrivljenih N.M, Alekse Golijanina, Milivoja Batinice, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V, te je ukinuto rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 1/15 od 11. juna 2015. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 2/15 od 29. juna 2015. godine produžen je pritvor prema okrivljenima N.M, Aleksi Golijaninu, Milivoju Batinici, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V, za još tri meseca, a na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku.

U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „Kada se ima u vidu činjenica da su okrivljeni tek danom lišenja slobode saznali da je protiv njih pokrenut postupak zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, dakle da nisu mogli pobeći po saznanju za krivični postupak, te da je upravo op asnost od bekstva okrivljenih aktuelizovana danom pokretanja krivičnog postupka i da je ona takvog intenziteta da opravdava određivanje pritvora prema okrivljenima, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je našao da je mera pritvora prema okrivljenima neophodna. U vezi sa tim, ovaj sud je imao u vidu navod iz rešenja Kž.2. Po.2. 17/15 da je nejasno kako je pritvor produžen ukoliko osnovi sumnje nisu podignuti na nivo osnovane sumnje, te je mišljenja da u konkretnom slučaju pitanje osnovane simnje nije ni dovedeno u pitanje je r je upravo uslov da bi se pritvor odredio i mogao produžiti taj da postoji osnovana sumnja, a što iz podataka koji su prikupljeni u toku predistražnog i istražnog postupka proizlazi, Takođe, činjenica da istraga nije okončana ne dovodi u pitanje postojanje osnovane sumnje, već će tek po okončanju istražnog postupka biti moguće odlučiti o krivičnopravnoj odgovornosti okrivljenih i o daljem toku postupka. Postupajući po primedbama iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, ovaj sud je imao u vidu da opis krivičnog dela i inkriminisane radnje ne mogu biti jedini razlog za produženje pritvora, ali je mišljenja da je prilikom odluke o produženju pritvora ovaj sud težinu krivičnog dela cenio u kontekstu zaprećene kazne i trajanja isptrage, istovremeno nalazeći da činjenica da su okrivljeni tek danom lišenja slobode saznali da je protiv njih pokrenut postupak zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a bez citiranja inkriminisanih radnji, opravdava njihovo zadržavanje u pritvoru na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP- a“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po.2. 20/15 od 14. jula 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih N.M, Alekse Golijanina, Milivoja Batinice, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V. izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kr. Po.2. 2/15 od 29. juna 2015. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „ovo stoga, jer iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da su navedeni okrivljeni izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ, a koja proizlazi iz podataka i dokaza prikupljenih tokom dosadašnjeg toka postupka, a za koje krivično delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, pri čemu je prvostepeni sud imao u vidu činjenicu da su okrivljeni tek danom lišenja slobode saznali da je protiv njih pokrenut postupak, odnosno da nisu mogli pobeći po saznanju za krivični postupak, te da je upravo op asnost od bekstva okrivljenih aktuelizovana danom donošenja naredbe o sprovođenju istrage, a osim toga, imao je u vidu i težinu krivičnog dela za koje su okrivljeni osnovano sumnjivi koju je cenio u kontekstu zaprećene kazne. Nadalje, prvostepeni sud je obrazlažući svoj zaključak o opravdanosti daljeg zadržavanja okrivljenog u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu pravilno zaključio da bekstvo podrazumeva bilo kakovo udaljavanje okrivljenih sa mesta na kojima su dostupni državnim organima, odnosno da opasnost od bekstva podrazumeva mogućnost okrivljenih da pobegnu ne samo u inostranstvo, već da napuste svoje mesto boravišta, odnosno prebivališta i tako postanu nedostupni državnim organima Republike Srbije, čime bi bilo otežano vođenje ovog krivičnog postupka, te da se upravo postojanje osobitih okolnosti za produženje pritvora mora dovesti u vezu i sa nesmetanim vođenjem predmetnog krivičnog postupka. Imajući u vidu sve navedeno, te činjenicu da su svi okrivljeni rođeni u Bosni i Hercegovini i po oceni Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP-a u ovoj fazi postupka pokazuje se opravdanim, bez obzira na činjenicu da okrivljeni žive na teritoriji Republike Srbije duže od 20 godina i da imaju državljanstvo Republike Srbije, budući da u konkretnom slučaju sve navedene okolnosti upravo ukazuju na to da bi se okrivljeni puštanjem na slobodu u ovoj fazi postupka dali u bekstvo i tako postali nedostupni sudu, na koji način bi se dovelo u pitanje okončanje istrage, a kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud“.

Tužilaštvo za ratne zločine je 10. septembra 2015. godine podiglo optužnicu Kto. 2/15 zbog postojanja opravdane sumnje da su okrivljeni N.M, A.D, B.M, J.P, D.P, V.V, kao i podnosioci ustavne žalbe, izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 2. KZ SRJ.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 8/15 – Kv. Po.2. 64/15 od 10. septembra 2015. godine okrivljenima N.M, Aleksi Golijaninu, Milivoju Batinici, A.D, B.M, J.P, D.P. i V.V. ukinut je pritvor, a na osnovu člana 199. st. 1. i 2. i člana 200. st. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku određena im je mera zabrane napuštanja boravišta, te je okrivljenima zabranjeno da bez odobrenja suda napuste mesto boravišta. Takođe, istim rešenjem je naloženo okrivljenima da se svakog ponedeljka javljaju u Policijsku stanicu prema mestu prebivališta, privremeno su im oduzete putne isprave, te su okrivljeni upozoreni da im se može odrediti teža mera ukoliko prekrše izrečenu zabranu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. Po.2. 22/15 od 24. septembra 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Tužioca za ratne zločine i branioca okrivljenog A.D. izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 8/15 – Kv. Po.2. 64/15 od 10. septembra 2015. godine.

Krivični postupak protiv okrivljenih Alekse Golijanina i Milivoja Batinice se nalazi u fazi glavnog pretresa.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosioci poziva ju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritovr bio određen (član 31. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio od ređen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 211. stav 1. tačka 1);

Trajanje pritvora u istrazi propisano je odredbama člana 215. ZKP, i to: da se na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode i sudija za prethodni postupak dužan je da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); da veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 3.).

Saglasno odredbi člana 295. stav 1. tačka 1) ZKP, istraga se pokreće protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, dok se saglasno stavu 2. istog člana u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanim u tač. 1) do 4) navedenog člana.

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. st. 1. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe određen i produžavan zbo g postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ. Podnosioci su bili u pritvoru skoro šest meseci, računajući od 18. marta 2015. godine, kada su lišeni slobode, do 10. septembra 2015. godine, kada je doneto rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 8/15 – Kv. Po.2. 64/15.

Pored postojanja osnovane sumnje da su podnosioci izvršili krivično delo, Apela cioni sud u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine je u osporenim rešenjima utvrdio da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Kao razloge koji su ukazivali na opasnost da će okrivljeni Milivoje Batinica i Aleksa Golijanin, ovde podnosioci ustavne žalbe, po beći, nadležni sudovi su naveli da „kada se ima u vidu činjenica da su okrivljeni tek danom lišenja slobode saznali da je protiv njih pokrenut postupak zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, dakle da nisu mogli pobeći po saznanju za krivični postupak, te da je upravo opasnost od bekstva okrivljenih aktuelizovana danom pokretanja krivičnog postupka i da je ona takvog intenziteta da opravdava određivanje pritvora prema okrivljenima, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je našao da je mera pritvora prema okrivljenima neophodna,..., ovaj sud je imao u vidu da opis krivičnog dela i inkriminisane radnje ne mogu biti jedini razlog za produženje pritvora, ali je mišljenja da je prilikom odluke o produženju pritvora sud težinu krivičnog dela cenio u kontekstu zaprećene kazne i trajanja isptrage, istovremeno nalazeći da činjenica da su okrivljeni tek danom lišenja slobode saznali da je protiv njih pokrenut postupak zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a bez citiranja inkriminisanih radnji, opravdava njihovo zadržavanje u pritvoru na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP- a“.

Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati pritvaranje, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti i razloga za određivanje pritvora po ovom zakonskom osnovu (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za određivanje i produženje mere pritvora, a time i za ograničenje lične slobode okrivljenog (vidi: presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske , od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i Neumeister protiv Austrije, od 27. juna 1968. godine, pasus 10.).

U ovom konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je prilikom produženja pritvora podnosiocima ustavne žalbe, imao u vidu pored visine zaprećene kazne, trajanje istrage i činjenicu da je opasnost od bekstva aktuelizovana danom pokretanja krivičnog postupka protiv podnosilaca.

Međutim, Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi osnovano ističe da su sudovi morali uzeti u obzir i sledeće činjenice: da su podnosioci lica koja su državljani Republike Srbije, u kojoj imaju uredno prijavljeno prebivalište, u pitanju su porodični ljudi koji su oženjeni i imaju decu, u pitanju su ljudi koji se već dve decenije nalaze prijavljeni na teritoriji Republike Srbije i odazivaju se na sve pozive državnih organa, koji na teritoriji Republike Srbije rade i ostvaruju zaradu radi izdržavanja svoje porodice i čiji su svi životni i poslovni interesi vezani za državu Srbiju i za mesto njihovog prebivališta. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost okrivljenih, ovde podnosila ca ustavne žalbe. Ustavni sud nije uveren da su navodi iz osporenih rešenja, a bez isticanja konkretnih činjenica i okolnosti na kojima se ovakvi zaključci temelje, mogu da budu ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora.

Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan po automatizmu – ponavljanjem istih razloga koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Najzad, Ustavni sud ukazuje i na to da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, izneo stav da „što se tiče postojanja opasnosti od bekstva, Sud podseća da se takva opasnost ne može proceniti samo na osnovu težine kazne s kojom se optuženi suočava. Procena se mora izvršiti u odnosu na čitav niz drugih relevantnih činilaca, koji mogu ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva, ili pokazati da je ona tako neznatna da ne može opravdati pritvor pre početka sudskog postupka“.

Polazeći od svega do sada navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredba ma člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu tražili naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. i člana 39. stav 2. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić