Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu carinskog službenika protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Utvrđeno je da su disciplinski organi bili ovlašćeni da samostalno cene postojanje obeležja krivičnog dela radi primene propisa o zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 11923/12 od 22. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Sombora podneo je Ustavnom sudu, 12. juna 2014. godine, ustavnu žalbu protiv sudske odluke navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 34. i 36. Ustava Republike Srbije. Istakao je i povredu prava na pravično suđenje i prava na kažnjavanje samo na osnovu zakona, zajemčenih odredbama čl. 6. i 7 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da mu nije bilo omogućeno učešće u disciplinskom postupku i pravo na odbranu nakon što je izmenjena pravna kvalifikacija teže povrede službene dužnosti koja mu je stavljena na teret; da je Upravni sud u osporenoj presudi naveo da radnja izvršenja teže povrede službene dužnosti u sebi ima obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika; da taj sud pri tom nije izveo nijedan dokaz kojim bi potvrdio svoju ocenu da je podnosilac izvršio navedeno krivično delo, niti postoji pravnosnažna presuda kojom je podnosilac osuđen za to delo; da su rokovi zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka računati kao da je podnosilac izvršio krivično delo; da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelos t vođenja disciplinskog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, zajemčenih Ustavom i Konvencijom, i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na nj egovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva finansija - Uprava carina broj 148-III-116-02-2/18/2010 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Upravnik Carinarnice Sombor je 11. januara 2010. godine podneo zahtev broj D-121/1 za pokretanje disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, kao carinskog službenika u toj upravi, raspoređenog na radnom mest u carinik - vođa smene u Carinskoj ispostavi Bački Breg, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio težu povredu službene dužnosti - "zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja" iz člana 40. stav 1. tačka 2) Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije - Upravi carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine (u daljem tekstu: Pravilnik) . U zahtevu je navedeno da je podnosilac 1. decembra 2009. godine, radeći u noćnoj smeni, na radnom mestu za poslove carinskog nadzora i kontrole u putničkom prometu u CI Bački Breg, okončao carinske postupke suprotno propisima , i to tako:

- što je oko 19,15 časova omogućio N.V. iz Subotice da u zemlju unese nesakrivenu carinsku robu trgovačkog karaktera bliže opisane vrste, količine i vrednosti, čime mu je omogućio pribavljanje protivpravne imovinske koristi u vrednosti te robe, u opredeljenom ukupnom novčanom iznosu, kao i da u zemlju unese robu čiji je uvoz zabranjen jer prevazilazi količinu za sopstvene potrebe;

- što je oko 19,20 časova omogućio D.Ć. iz Velike Krsne da u zemlju unese nesakrivenu carinsku robu trgovačkog karaktera bliže opisane vrste, količine i vrednosti, čime mu je omogućio pribavljanje protivpravne imovinske koristi u vrednosti te robe, u opredeljenom ukupnom novčanom iznosu, kao i što je za to fizičko lice uvozno ocarinio robu po "Obračunu uvoznih dažbina za robu koju putnici sobom nose" broj 08961025801 od 1. decembra 2009. godine, iako ta roba predstavlja privredni inventar koji se carini u redovnom carinskom postupku.

Navedeno je da je sva roba pronađena istog dana u 19,20, odnosno u 19,25 časova prilikom izvršene naknadne kontrole u mestu Kolut od strane carinskih službenika Uprave carina.

Rešenjem Ministarstva finansija - Uprava carina broj 148-III-116-02-2/18/2010 od 2. marta 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog toga što je preduzeo bliže opisane radnje izvršenja (navedene u zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka), na koji način je učinio produženu težu povredu službene dužnosti - "zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja" iz člana 40. stav 1. tačka 2) Pravilnika, te mu je na osnovu člana 40 . stav 2. navedenog pravilnika izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Nakon što je drugostepeni organ odbio kao neosnovan prigovor podnosioca, Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 21626/10 od 29. juna 2012. godine uvažio njegovu tužbu, poništio konačno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak. Taj sud je našao da podnosilac nije mogao biti oglašen odgovornim za povredu službene dužnosti pr edviđenu Pravilnikom jer propisivanje povreda službene dužnosti spada u materiju koja je predmet zakonskog uređenja. Isti sud je potom utvrdio da "zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja" nije propisana kao teža povreda službene dužnosti odredbama Carinskog zakona i Zakona o državnim službenicima, već je bila propisana Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ( "Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13 - Odluka US), koji je prestao da važi 2005. godine. Imajući u vidu da je povreda službene dužnosti za koju je podnosilac oglašen odgovornim učinjena 2009. godine, Upravni sud je ocenio da je konačnim rešenjem povređen zakon na štetu podnosioca.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Ministarstvo finansija i privrede je 15. avgusta 2012. godine donelo rešenje broj 112-01-1/61-2012 kojim je : u tački 1. dispozitiva, usvojen prigovor podnosioca ustavne žalbe i poništeno prvostepeno rešenje od 2. marta 2010. godine ; u tački 2. dispozitiva, podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za iste radnje izvršenja, kao i u poništenom rešenju, s tim što su one kvalifikovane kao produžena teža povreda službene dužnosti - "nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete" iz člana 109. tačka 2) Zakona o državnim službenicima u smislu člana 308. st. 1. i 2. Carinskog zakona, te mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je odlučeno da se prvostepeno rešenje poništi, zbog pogrešne primene materijalnog prava na koju je ukazao Upravni sud ; da je rešenjem meritorno odlučeno o upravnoj stvari , na osnovu odredbe člana 233. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku; da je u skladu sa navedenim pravnim stavom Upravnog suda promenjena pravna kvalifikacija činjeničnog opisa radnje izvršenja, kojom disciplinski organ nije bio vezan; da je drugostepeni organ ponovo cenio dokaze izvedene pred prvostepenim organom u cilju utvrđivanja materijalne istine. Drugostepeni organ je posebno ocenio navode iz prigovora podnosioca o povredi prava na odbranu u prvostepenom postupku, dajući detaljne razloge zbog kojih smatra da su bile ispunjene procesne pretpostavke da se 11. februara 2010. godine održi usmena rasprava u njegovom odsustvu. Takođe je istakao da su disciplinska i krivična odgovornost samostalne i nezavisne odgovornosti, pri čemu je disciplinska odgovornost šira od krivične, te da disciplinski organ obavezuje isključivo osuđujuća krivična presuda. Drugostepeni organ je, po službenoj dužnosti, utvrdio da radnja izvršenja predmetne teže povrede dužnosti iz radnog odnosa ima obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, zbog čega je rok zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka isti kao za to krivično delo, u skladu sa odredbama člana 308. stav 4. ranije važećeg Carinskog zakona i člana 55. stav 2. Pravilnika. U tom smislu je utvrđeno da zastarelost pokretanja i vođenja konkretnog disciplinskog postupka nije nastupila, budući da relativna zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, saglasno odredbi člana 103. tačka 5) Krivičnog zakonika, nastupa 1. decembra 2014. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 11923/12 od 22. maja 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je neosnovan navod podnosioca da mu nije pružena mogućnost da se izjasni o novoj pravnoj kvalifikaciji teže povrede dužnosti jer je tuženi organ pravilno podveo opisanu radnju izvršenja pod težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. tačka 2) Zakona o državnim službenicima. Posebno je ocenio da je neosnovan prigovor zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, prihvatajući razloge koje je dao drugostepeni organ. Pri tome je naveo da su radnje koje su predmet disciplinskog prekršaja izvršene "u periodu od 1. juna do 25. avgusta 2008. godine" (umesto toga trebalo je da stoji 1. decembra 2009. godine) , a da je konačno rešenje doneto "14. jula 2011. godine" (umesto toga trebalo je da stoji 15. avgusta 2012. godine) .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 34. stav 1. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, te se navodi ustavne žalbe o povredi tih prava mogu ceniti u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavn ih odred aba, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Odredbom člana 310. stav 1. Carinskog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/10, 111/12 i 29/15 ) propisano je da danom početka primene ovog zakona, prestaje da važi Carinski zakon ("Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05 - dr. zakon i 62/06 - dr. zakon), osim čl. 252. do 329. tog zakona.

Odredbama člana 308. Carinskog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/2010 - Odluka US), koje su i dalje na snazi, propisano je: da se disciplinski postupak pokreće protiv carinskog službenika ako ne izvršava službene dužnosti, odnosno ako učini povredu službene dužnosti ili Kodeksa ponašanja iz člana 317. ovog zakona, te da se na disciplinsku odgovornost carinskih službenika primenjuju odredbe zakona koji uređuje radne odnose u državnim organima (stav 1.); da se težom povredom službene dužnosti smatraju povrede predviđene odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima (stav 2.); da se disciplinski postupak ne može pokrenuti niti voditi posle isteka roka od jedne godine od dana kada je povreda iz stava 1. ovog člana učinjena, a ako povreda ima obeležje krivičnog dela, za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka primeniće se rok zastarelosti koji je predviđen za to krivično delo (stav 4.).

Odredbom člana 109. tačka 2) Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 i 99/14 ) propisano je da je teža povrede dužnosti iz radnog odnosa nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete .

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine (član 103. tačka 5)); da z astarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6 .); da će se službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (član 359. stav 1.) .

Odredbom člana 40. stav 1. tačka 2) Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije - Upravi carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine propisano je da je teža povreda službene dužnosti zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja.

5. Ustavni sud je našao da se navodi kojima podnosilac obrazlaže povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava svode na to da je Upravni sud utvrdio da teža povreda dužnosti iz radnog odnosa, za koju je u disciplinskom postupku oglašen odgovornim, ima obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, iako ne postoji pravnosnažna presuda kojom je oglašen krivim, niti je taj sud izveo bilo kakav dokaz kojim bi potvrdio svoju ocenu ili mu omogućio da učestvuje u postupku. Uz to, smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je zastarelost pokretanja i vođenja predmetnog disciplinskog postupka računata prema roku zastarelosti krivičnog gonjenja koji je propisan za navedeno krivično delo.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe najpre sa aspekta prava na pravično suđenje, Ustavni sud ističe da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da proverava način na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili i primenili pozitivnopravne propise, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u rešenjima i sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U svojoj oceni da li je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud je pošao od toga da je zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret da je učinio težu povredu službene dužnosti - "zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja" iz člana 40. stav 1. tačka 2) Pravilnika. Nakon što je sproveden i okončan disciplinski postupak pred upravnim organima, Upravni sud je u presudi od 29. juna 2012. godine ukazao na to da se disciplinska odgovornost podnosioca ustavne žalbe nije mogla utvrđivati za povrede službene dužnosti predviđene Pravilnikom, već samo za one povrede koje su propisane zakonima važećim u vreme njihovog izvršenja, što su u konkretnom slučaju bile povrede službene dužnosti propisane Carinskim zakonom iz 2003. godine i povrede dužnosti iz radnog odnosa propisane Zakonom o državnim službenicima. Postupajući u skladu sa navedenim pravnim shvatanjem Upravnog suda, drugostepeni organ je izmenio pravnu kvalifikaciju koja je data u zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka, tako što je zaključio da iz istog činjeničnog opisa proizlazi da je podnosilac učinio težu povredu dužnosti iz radnog odnosa - "nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete" iz člana 109. stav 1. tačka 2) Zakona o državnim službenicima. Pored toga, drugostepeni organ je, po službenoj dužnosti , utvrdio da nije nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka , nalazeći da su ispunjeni uslovi za primenu roka zastarelosti koji je predviđen za krivično delo čija obeležja sadrže radnje koje su podnosiocu stavljene na teret. Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da su dati razlozi zasnovani na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje na to da je drugostepeni organ, u skladu sa odredbom člana 308. stav 4. Carinskog zakona, bio ovlašćen da radi primene propisa o zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka samostalno utvrdi da li činjenični opis povrede službene dužnosti sadržan u zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka ima obeležja određenog krivičnog dela. Ustavni sud je našao da je taj organ naveo dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da u konkretnom slučaju postoje obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika . U tom smislu je na zastarelost vođenja konkretnog disciplinskog postupka primenio rok od pet godina koji je propisan odredbom člana 103. tačka 5) Krivičnog zakonika . Ustavni sud, takođe, ukazuje da su disciplinska i krivična odgovornost različite vrste pravne odgovornosti, koje se utvrđuju u posebnim postupcima, te da se u disciplinskom postupku utvrđuju činjenice od značaja za rok zastarelosti pokretanja i vođenja tog postupka, disciplinsku odgovornost i sankcije koje se u tom postupku primenjuju.

Povodom navoda ustavne žalbe da Upravni sud nije izveo nijedan dokaz na osnovu koga bi utvrdio da je podnosilac „izvršio krivično delo“, te da podnosiocu nije omogućio učešće u postupku „sa pravom izvođenja dokaza“, Ustavni sud ističe da je Upravni sud osporenu presudu doneo na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom upravnom postupku, tako da nije sprovodio dokazni postupak i utvrđivao činjenično stanje. Takođe je neosnovan navod ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na odbranu nakon promene pravne kvalifikacije povrede službene dužnosti. Naime, ni drugostepeni organ nije utvrđivao činjenično stanje, već je novu pravnu kvalifikaciju povrede odredio u okviru činjenica koje su prethodno bile utvrđen e u prvostepenom postupku . Stoga nije bilo osnova da se podnosiocu pruži prilika da pred drugostepenim organom ostvaruje svoje pravo na odbranu. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnosilac imao pravo da svoju odbranu izloži na usmenoj raspravi koja je održana pred prvostepenim organom, pri čemu u ustavnoj žalbi nijednim navodom nije ukazao na to da mu je navedeno pravo bilo uskraćeno u tom delu disciplinskog postupka.

Ocenjujući navode podnosioca sa aspekta prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, čija se povreda u ustavnoj žalbi jedino izdvaja i obrazlaže u okviru istaknute povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je utvrdio da u drugostepenom rešenju i osporenoj presudi nije izneta tvrdnja da je podnosilac kriv za izvršenje nekog krivičnog dela, već je utvrđeno da je odgovoran za nezakonit rad, odnosno propuštanje radnji za koje je bio ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete, čime je učinio produženu težu povredu dužnosti iz radnog odnosa predviđenu odredbom člana 109. stav 1. tačka 2) Zakona o državnim službenicima. Ustavni sud napominje da drugostepeni organ nije ispitivao postojanje obeležja krivičnog dela radi utvrđivanja krivične odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, nego isključivo radi primene propisa o zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka. Osim toga, podnosilac se u ustavnoj žalbi, niti u redovnim pravnim sredstvima koja je koristio pre njenog izjavljivanja, nije pozivao na to da je tokom disciplinskog postupka protiv njega vođen krivični postupak.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 11923/12 od 22. maja 2014. godine nisu povređena prava na pravično suđenje i na pretpostavku nevinosti, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu .

Ustavni sud je našao da očigledna omaška Upravnog suda u navođenju vremena izvršenja teže povrede dužnosti iz radnog odnosa i datuma donošenja drugostepenog rešenja, ne može uticati na drugačiju ocenu o osnovanosti ustavne žalbe, budući da je taj sud prihvatio kao pravilne sve razloge koje je dao drugostepeni organ u konačnom rešenju.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo bilo kakve razloge kojima bi obrazložio povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava, koje odgovara istaknutoj povredi prava na kažnjavanje samo na osnovu zakona iz člana 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zbog čega je Sud nije ispitivao.

Ustavni sud takođe nije razmatrao istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 36. Ustava, s obzirom na to da se podnosilac samo formalno pozvao na njihovu povredu, ne navodeći razloge na kojima zasniva svoje tvrdnje.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti