Sudska praksa

Poništena presuda Upravnog suda zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je, pozivajući se na raniji stav, zaključio da je odluka Upravnog suda zasnovana na istom pogrešnom pravnom rezonovanju, te je proširio dejstvo odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragiše Đorđevića, Rumenke Đorđević i Zlatka Đorđevića, svih iz Majdanpeka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragiše Đorđevića, Rumenke Đorđević i Zlatka Đorđevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu pod brojem P. 92/08 (ranije P. 268/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragiša Đorđević, Rumenka Đorđević i Zlatko Đorđević, svi iz Majdanpeka, su 7. maja 2008. godine, preko punomoćnika Dragana Rančića, advokata iz Kučeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 268/99 od 3. aprila 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Požarevcu Gž. 383/2008 od 14. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenim aktima "povređeno pravo na nepristrasan sud jer je u ponovnom postupku prvostepeni sud rešavao o tužbenom zahtevu koji nije postojao a drugostepeni sud je propustio da o tome odlučuje". Takođe, podnosioci navode da postupak u predmetu P. 268/99 nepravdano traje veoma dugo jer je tužba podneta 1999. godine, a do podnošenja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P. 268/99 ranijeg Opštinskog suda u Kučevu, sada Osnovnog suda u Požarevcu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 4. avgusta 1999. godine podneli tužbu za naknadu štete Opštinskom sudu u Kučevu protiv tuženih Veljka Milosavljevića, Biljane Milosavljević i Darka Milosavljevića. Pred Opštinskim sudom u Kučevu bilo je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nije održano.

Ročište od 21. decembra 1999. godine je odloženo zbog određivanja izvođenja dokaza; ročište od 7. februara 2000. godine je odloženo zbog traženja određene medicinske dokumentacije; ročište od 10. marta 2000. godine je odloženo zbog utvrđivanja imovine tužilaca koji su tražili oslobađanje od parničnih troškova; ročište od 14. aprila 2000. godine nije održano zbog odsutnosti postupajućeg sudije; ročište od 24. oktobra 2000. godine je odloženo zbog izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka; na ročištu od 22. novembra 2000. godine doneto je rešenje da se delimičnom presudom odluči o delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete. Delimičnom presudom P. 268/99 od 22. novembra 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su tuženi obavezani da na ime pričinjene materijalne štete isplate tužiocima određen novčani iznos. Okružni sud u Požarevcu je presudom Gž. 718/2001 od 27. septembra 2001. godine odbio žalbu tuženih i potvrdio delimičnu presudu. Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji tuženih protiv presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 718/2001 od 27. septembra 2001. godine, odbacio je reviziju kao nedozvoljenu.

Zatim je zakazano ročište za 22. maj 2003. godine, koje nije održano, jer za tužene niko nije pristupio; ročišta od 23. septembra i 28. oktobra 2004. godine su odložena i naloženo je tužiocima da preciziraju tužbeni zahtev u pogledu vrste i visine nematerijalne štete; ročište od 7. novembra 2005. godine je odloženo jer je u izgledu bilo postizanje poravnanja među strankama; ročište od 12. decembra 2005. godine je odloženo jer su to stranke predložile kako bi sporni odnos sporazumno regulisale; ročišta od 21. juna i 25. septembra 2006. godine nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije; ročište od 29. januara 2007. godine je odloženo zbog izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka; na ročištu od 3. aprila 2007. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Kučevu P. 268/99 od 3. aprila 2007. godine: u stavu 1. izreke obavezani su tuženi da tužiocima isplate određene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu 2. izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva u pogledu zakonske zatezne kamate na dosuđen iznos naknade nematerijalne štete; u stavu 3. izreke obavezani su tuženi da plate troškove parničnog postupka. Okružni sud u Požarevcu, odlučujući o žalbi tuženih, doneo je rešenje Gž. 383/08 od 14. marta 2008. godine, kojim je ukinuta prvostepena presuda u st. 1. i 3. izreke u odnosu na tužene Veljka i Darka Milosavljevića i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno da je izreka presude nerazumljiva, jer u istoj nije navedeno da li tužioci traže isplatu navedenih iznosa solidarno od svih tuženih ili od svakog tuženog ponaosob. U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Kučevu bilo je zakazano ročište 23. aprila 2008. godine, koje je odloženo zbog izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka; ročište od 15. maja 2008. godine je odloženo radi pribavljanja određenih dokaza od Centra za socijalni rad; na ročištu od 2. juna 2008. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena i Opštinski sud u Kučevu je doneo presudu pod novim brojem P. 92/08 od 2. juna 2008. godine, kojom su u stavu 1. izreke obavezani tuženi da na ime nematerijalne štete solidarno plate određeni iznos tužiocu Dragiši Đorđeviću, u stavu 2. izreke su obavezani tuženi da plate određen iznos tužilji Rumenki Đorđević na ime naknade nematerijalne štete, u stavu 3. izreke – da isplate određen iznos tužiocu Zlatku Đorđeviću, dok su stavom 4. izreke obavezani tuženi da tužiocima plate parnične troškove.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da su posle podnošenja ustavne žalbe, presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1329/2008 od 2. aprila 2009. godine odbijene kao neosnovane žalbe tuženih i da je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kučevu P. 92/08 od 2. juna 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona o parničnom postupku. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već preko sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 4. avgusta 1999. godine pa nadalje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 1999. godine do donošenja prvostepene presude 2007. godine, bilo je zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nije održano; između ročišta od 22. novembra 2000. godine i ročišta od 22. maja 2003. godine prošlo je dve i po godine; između ročišta od 28. oktobra 2004. godine i ročišta od 7. novembra 2005. godine prošlo je godinu dana.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da parnični postupak koji je trajao skoro 10 godina, nije okončan u okviru razumnog roka. Ispitujući pri tome postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je sporo i neefikasno ponašanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog nepravdano dugog trajanja.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka, jer su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno su učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja. Takođe, Ustavni sud je našao da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama nisu prouzrokovali neopravdana zakašnjenja, već su sve naloge suda izvršavali blagovremeno.

Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, bio je od velikog značaja za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radilo o zahtevu za novčanu naknadu ukupne štete koja im je prouzrokovana smrću sina, odnosno brata.

Ustavni sud nalazi da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za višegodišnje trajanje postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njihovim pravima u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Kučevu vodio u predmetu P. 268/99 odluči u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Takva odluka Ustavnog suda doneta je u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu zahtevali pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U odnosu na navode podnosilaca da im je osporenim pojedinačnim aktima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud ocenjuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi, niti su dostavljeni relevantni dokazi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosilaca da im je povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo, već podnosioci povredu naznačenog ustavnog prava obrazlažu svojim nezadovoljstvom konačnim ishodom parnice koju su vodili radi naknade štete, tražeći od Ustavnog suda da kao instancioni sud preispituje odluke redovnih sudova. Međutim, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljuskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost zaključaka o izvedenim dokazima u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu