Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu vojnog penzionera i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je viši sud u konkretnom slučaju odstupio od svoje ranije prakse u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5190/2015
13.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivane Đokić iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivane Đokić i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Užicu Gž. 4 53/15 od 15. juna 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbijaju se kao neosnovani zahtevi podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivana Đokić iz Požege je, 12. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Užicu Gž. 453/15 od 15. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Viši sud u Užicu doneo osporenu presudu Gž. 453/15 od 15. juna 2015. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu i umanjio iznose koji su podnositeljki dosuđeni na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, te da se osporena drugostepena presuda zasniva na kontradiktornom obrazloženju koje “ide korak nazad u tumačenju materijalnog prava, stavova i ocena Ustavnog suda“, koji su zauzeti povodom ustavnih žalbi vojnih penzionera. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Ivana Đokić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Osnovnom sudu u Požegi tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene penzije za period od 1. januara 2013. godine do 31. januara 2015. godine.

Osnovni sud u Požegi je 7. aprila 2015. godine doneo presudu P. 906/14, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime naknade materijalne štete isplati tužilji iznos od 74.088,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Užicu je 15. juna 2015. godine doneo osporenu presudu Gž. 453/15, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je smanjio iznose koje je tuženi obavezan da plati tužilji na ime naknade materijalne štete. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilja korisnik vojne penzije, a koja je penziju ostvarila kod Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, pa da to pravo sada ostvaruje kod tuženog na osnovu Uredbe o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika; da je tuženi u skladu sa odredbama člana 75. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju doneo rešenje o vanrednom usklađivanju penzija od 25. januara 2008. godine, kojim je izvršeno vanredno usklađivanje penzija za 11,06% i odlučeno da se tako usklađene penzije isplaćuju od 1. januara 2008. godine, te da tužilji u spornom periodu nije isplaćivana penzija po osnovu ovog vanrednog usklađivanja; da je prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane presude pravilno primenio odredbe člana 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kojima je bilo propisano da se penzije usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da propise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu; da je navedena odredba prestala da važi na osnovu člana 197. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, pa da je članom 193. Zakona o Vojsci Srbije propisano da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvareni do dana stupanja na snagu ovog zakona kao i penzija ostvarenih po stupanja na snagu zakona, vrši po dinamici i na način kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje; da prema odredbi člana 75. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ukoliko prosečan iznos penzije korisnika u osiguranju zaposlenih isplaćene za prethodnu godinu iznosi manje od 60% od iznosa prosečne zarade, bez poreza i doprinosa, zaposlenih na teritoriji republike u prethodnoj godini, penzije će se vanredno uskladiti od 1. januara tekuće godine za procenat kojim se obezbeđuje da se iznos prosečne penzije za prethodnu godinu korisnika u osiguranju zaposlenih dovede na nivo od 60% od prosečne zarade bez poreza i doprinosa isplaćene u prethodnoj godini; da je imajući u vidu navedene zakonske odredbe i rešenje tuženog od 25. januara 2008. godine, drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je penzija tužilje od 1. januara 2008. godine morala biti usklađena na isti način, pod istim uslovima i u istoj visini kao i penzija korisnika u osiguranju zaposlenih, te da je tužilja zbog neusklađivanja pretrpela materijalnu štetu koju je tuženi dužan nadoknaditi; da je prvostepeni sud, utvrđujući visinu materijalne štete, ocenio da je merodavna vrednost boda od 9,40 i da redovno usklađivanje vojnih penzija za 4,21% počev od 1. januara 2008. godine, nije od uticaja na drugačiju odluku suda; da se osnovano žalbom ističe da je prvostepeni sud morao imati u vidu činjenicu da je na osnovu Odluke ministra odbrane od 20. marta 2008. godine već izvršeno usklađivanje vojnih penzija za 4,21% počev od 1. januara 2008. godine, tako što je vojnim penzionerima vrednost boda povećana sa 9,02 na 9,40 dinara ; da je tužilji na osnovu navedene odluke izvršeno usklađivanje penzije za 4,21% počev od 1. januara 2008. godine, čime je povećana vrednost boda sa 9,02 na 9,40, pa da odredba člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije podrazumeva identičan procenat vanrednog usklađivanja i za korisnike vojnih penzija i korisnika penzija u osiguranju zaposlenih; da pravilna primena navedene odredbe, po oceni drugostepenog suda, podrazumeva da je usklađivanje penzije tužilji trebalo obračunati na vrednost boda od oktobra 2007. godine, a to je 9,02 dinara, ali uvećanim samo za razliku između procenta vanrednog usklađivanja penzija korisnika iz osiguranja zaposlenih od 11,06% i procenta već izvršenog usklađivanja penzija vojnim osiguranicima od 4,21%, pa da bi se samo na ovaj način obezbedilo vanredno usklađivanje penzija svih korisnika u osiguranju počev od 1. januara 2008. godine, o čemu se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u odluci Rev. 348/2015 od 12. marta 2015. godine; da je drugostepeni sud iz tih razloga preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da tužilji pripadaju manji iznosi na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćene penzije.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Višeg suda u Užicu Gž. 512/14 od 2. jula 2014. godine i Gž. 997/14 od 27. oktobra 2014. godine potvrđene prvostepene presude kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan tuženi Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice da tužiocima naknadi materijalnu štetu zbog manje isplaćene penzije. Navedeni drugostepeni sud je u tim predmetima zauzeo stav da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu materijalne štete obračunavajući penzije tužiocima prema vrednosti boda od 9,40 dinara, koliko je isti iznosio počev od 1. januara 2008. godine, nakon izvršenog redovnog usklađivanja penzije, pa da tužioci kao vojni penzioneri praktično imaju pravo na isplatu penzije u visini koja kumulira procenat od 4,21% na ime redovnog usklađivanja penzije i procenat od 11,06% na ime vanrednog usklađivanja penzije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različite presude i time doveli podnositeljku u neravnopravan položaj u odnosu na druge vojne penzionere čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen u celini, narušavajući pravnu sigurnost.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Užicu u osporenoj presudi Gž. 435/15 od 15. juna 2015. godine ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na uvećanje penzije samo za razliku između procenta vanrednog usklađivanja penzija korisnika iz osiguranja zaposlenih od 11,06% i procenta već izvršenog usklađivanja penzija vojnim osiguranicima od 4,21%, pa da se na ovaj način dovode u istu ravan svi korisnici penzija u osiguranju zaposlenih, a kome pripada i podnositeljka od 1. januara 2008. godine, u smislu odredbe člana 193. Stav 1. Zakona o Vojsci Srbije. U gotovo identičnoj i činjeničnoj situaciji, Viši sud u Užicu je kao sud poslednje instance , pored ostalih, u dva predmeta zauzeo sasvim suprotan stav, prema kome tužioci kao vojni penzioneri imaju pravo na uvećanje penzije u visini koja kumulira procenat od 4,21% na ime redovnog usklađivanja penzije i procenat od 11,06% na ime vanrednog usklađivanja penzije.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Viši sud u Užicu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na druge predmete sa bitno istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe, kojoj je tužbeni zahtev samo delimično usvojen, doveo u bitno različit položaj u odnosu na vojne penzionere čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen u celini. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pr avnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe iznosi svoje tumačenje odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o Vojsci Srbije, pogrešno smatrajući da je pravna ocena Višeg suda u Užicu u suprotnosti sa pravnim stavovima koje je Ustavni sud zauzeo po ustavnim žalbama vojnih penzionera, te traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je navedeni drugostepeni sud uskratio podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da tužilja kao vojni penzioner u skladu sa odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije potpada pod opšti režim penzijskog osiguranja od 1. januara 2008. godine i da ona ima pravo na vanredno usklađivanje penzija u procentu od 11,06%, kao i ostali korisnici penzija iz osiguranja zaposlenih koji ispunjavaju kriterijume iz člana 75. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa da vojne penzionere i penzionere iz osiguranja zaposlenih treba dovesti u identičan položaj, zbog čega podnositeljki kod uvećanja penzije treba već zaračunati procenat od 4,21% na ime redovnog usklađivanja penzije, koji je dobila kao vojni penzioner. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnositeljke us tavne žalbe zbog povrede njenog prava na jednaku zaštitu prava. Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani zahtevi podnositeljke ustavne žalbe za naknadu ma terijalne i nematerijalne štete, pa je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, takve zahteve odbio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti