Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 2004. godine. Sud nalaže nadležnom sudu da okonča postupak u najkraćem roku i dodeljuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ . K. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 846/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da, kada se za to steknu uslovi, preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. K. iz B. je 27. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M. C. C, advokata iz B. podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 846/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 26. februara 2004. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje nepristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 846/04, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. februara 2004. godine, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crn a Gor a-Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da se obaveže tužena da mu kao profesionalnom vojniku, bivšem potpukovniku isplati razliku između isplaćene i zakonom garantovane plate u iznosu od 10.000,00 dinara mesečno počev od 1. januara 2000. godine do 1. avgusta 2002. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 18. oktobra 2004. godine predložio da sud zakaže ročište za glavnu raspravu.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 846/04 od 23. novembra 2004. godine su spojene parnice koje se vode pred istim sudom u predmetima P. 846/04, P. 1680/04 i P. 4006/04, tako da će se postupak voditi pod brojem P. 846/04.

Na prvom ročištu održanom 1. aprila 2005. godine, sud je doneo rešenje da se zastane sa postupkom do odluke Vrhovnog suda Srbije do 30. juna 2005. godine.

Potom je održano ročište 23. juna 2006. godine, a sud je dopisima od 26. juna 2006. godine, zatražio od Vojno računskog centra da dostavi izveštaj o isplati zarada za sva četiri tužioca, a od Ministarstva odbrane- Uprave za budžet da dostavi izveštaj o utrošku sredstava za finansiranje odbrane od 2000. godine do davanja izveštaja i sve odluke o utvrđivanju vrednosti boda za isti period i podatke o visini osnovne prosečne plate profesionalnih oficira i civilnih lica za isti period.

Računovodstveni centar-Ministarstva odbrane je postupio po dopisu suda i dostavio izveštaje 11. jula 2006. godine.

Potom je održano ročište 14. novembra 2006. godine, a dopisom od istog datuma je ponovno od Vojno računskog centra tuženog zatraženo da dostavi sudu upravni akt na osnovu koga je tužiocima isplaćivana plata za period od 1. januara 2000. godine do dostavljanja izveštaja, a izveštaj je dostavljen sudu 28. novembra 2006. godine.

Nakon toga je održano ročište 14. februara 2007. godine, a dopisom od istog datuma, sud je ponovo od Vojno računskog centra tuženog zatražio da dostavi Naredbu o postavljenju za četiri tužioca, a dopisom tuženog od 2. marta 2007. godine sud je upućen da dostavu navedenog podatka zatraži od Vojne pošte.

Nakon ročišta održanog 9. maja 2007. godine, sud je dopisima od istog datuma zatržio od vojnih pošta da dostavi za tužioce upravne akte na osnovu kojih je vršen obračun i isplata plata tužiocima.

Ročište zakazano za 28. septembar 2007. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 846/04 od 26. decembra 2007. godine prekinuo postupak u ovom predmetu, jer je punomoćnik tužilaca predložio da sud pokretne postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br oj 125/04) bilo je propisano : da sud može , osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka odrediti ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12 .) (član 215. stav 1.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2 .).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupk u nakon jedne godine i dva meseca određen zastoj u postupku do odluke Vrhovnog suda Srbije koji je trajao jednu godinu i dva meseca, a potom je nakon šest meseci od prestanka razloga za zastoj u postupku, doneto rešenje o prekidu postupka, kao i da u dosadašnjem toku postupka nije doneta ni prvostepena odluka, a što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari je održano 23. novembra 2004. godine, nakon devet meseci od podnošenja tužbe. Drugi opštinski sud u Beogradu je na pripremnom ročištu 1. aprila 2005. godine doneo rešenje o zastoju sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije u sporovima ove vrste, s tim da će se postupak nastaviti kada prestanu razlozi koji su izazvali zastoj. Nakon jedne godine i dva meseca je održano ročište 23. juna 2006. godine, a potom su održana ročišta 14. novembra 2006. godine, 14. februara i 9. maja 2007. godine, a ročište zakazano za 28. septembar 2007. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Pored toga, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 846/04 od 26. decembra 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, ne može opravdati dosadašnje trajanje postupka, posebno imajući u vidu da u dosadašnjem toku postupka nije doneta ni prvostepena odluka. Pri tome je Ustavni sud cenio i da prava podnosioca ustavne žalbe o kojima se u ovom postupku odlučuje imaju za njega poseban značaj, jer se radi o pravima iz radnog odnosa, kao i da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, već se uredno odazivao na sva ročišta za glavnu raspravu.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka jer je Vrhovni sud Srbije zauzeo stav o spornom pravnom pitanju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 846/04 povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti