Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko deset godina. Postupak je bio u prekidu, a sud i stranka nisu reagovali. Dosuđena je naknada od 100 evra zbog doprinosa podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5193/2011
03.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1176/04 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz B. je 27. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1176/04.

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la: da je 12. februara 2004. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade; da je u predmetnom postupku, koji još uvek nije okončan i neizvesno je koliko će još trajati, održano samo dva ročišta za glavnu raspravu; da su joj takvim postu panjem nadležnih sudova povređena prav a na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok j e stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada j e podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1176/04, te iz odgovora Prvog osnovnog suda u Beogradu Su. 43-132/2014 od 13. marta 2014. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. februara 2004. godine, zajedno sa drugim tužiocima , podne la tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, zbog manje isplaćene zarade. Predmet je dobio broj P. 1176/04. Tuženi je dostavio odgovor na tužbu 11. marta 2004. godine.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima je naloženo pribavljanje određenih izveštaja od tuženog Ministarstva odbrane - Uprave za finansije i od Saveznog ministarstva odbrane.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1176/2004 od 8. jula 2005. godine određen je zastoj postupka do okončanja postupka rešavanja spornog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Nakon nastavka postupka, na predlog punomoćnika tužilje, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 20. marta 2008. godine rešenje P. 1176/2004 kojim je predmetni parnični postupak prekinut, „s obzirom da je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta – Odluke o vrednosti boda“.

U spisima predmeta nema dokaza o daljem postupanju suda u predme tu, niti dokaza da je podnositeljka ustavne žalbe tražila nastavak prekinutog postupka. Predmet je arhiviran 22. aprila 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešvanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona bilo je propisano da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 12. februara 2004 . godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno zna čaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe pa do razmatranja ustavne žalbe proteklo preko deset godina i da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan. Takođe, utvrđeno je da je nakon godinu dana od podnošenja tužbe, na zahtev punomoćnika podnositeljke, određen zastoj postupka do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju, te da je nakon toga, posle održanog samo jednog ročišta, ponovo na predlog punomoćnika tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Drugi opštinski sud u Beogradu 20. marta 2008. godine doneo rešenje P. 1176/2004 kojim je predmetni parnični postupak prekinut, „s obzirom da je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta – Odluke o vrednosti boda“. Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/2006 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list SCG“, broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore („Službeni list SCG”, broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/2007 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da prvostepeni sud 22. aprila 2008. godine arhivir a predmet, iako je, saglasno odredbi prethodnog Zakona o parničnom postupku, kao i sada važećeg Zakona, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) tada važećeg Zakona o parničnom postupku, sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka nadležni prvostepeni sud nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li su okončani predmeti navedeni u izreci rešenja o prekidu postupka. Međutim, ni podnosi teljka ustavne žalbe , odnosno njen punomoćnik, nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosi teljka ustavne žalbe se obrati la Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno ni je podnel a predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. No, i pored ovakvog ponašanja podnositeljke ustavne žalbe koj a ni je koristi la svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po nj enoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Po oceni Suda, razlog za dugo trajanje postupka je i neažurno postupanje prvostepenog suda, koji je u periodu od deset godina održao samo tri ročišta za glavnu raspravu.

Takođe, u parničnom postupku nisu bila postavljena složena pravna pitanja, tako da sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavn i sud je ocenio da je podnositeljka ima la legitiman interes da se predmetni parnični postupka okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Međutim, Sud nalazi da je i on a sam a, odnosno njen punomoćnik doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od donošenja rešenja o prekidu postupka 20. marta 2008. godine pa do odlučivanja o ustavnoj žalbi nije preduzeo ni jednu jedinu radnju kako bi se prekinuti postupak nastavio. Stoga nesu mnjivo proizlazi da se podnositeljka nije ponaša la saglasno načelu procesne ekonomije , niti se može smatrati da je u navedenom šestogodišnjem periodu aktivno učestvova la u postupku koji se vodi po nje noj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1176/04 te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu, a u tački 2. izreke kao način otklanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Ustavni sud je u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti