Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neosnovanog odstupanja od sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer je Upravni sud u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji doneo različitu odluku od svoje prethodne prakse, bez obrazloženja. Takvo postupanje narušava načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5194/2010
20.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bore Đumića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. go dine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bore Đumića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu Grada Novi Sad – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu broj XIII-2 580-00044/2007 od 28. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boro Đumić iz Novog Sada, preko punomoćnika Radomira Nešića, advokata iz Bečeja, izjavio je Ustavnom sudu, 9. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno : da se zahtev podnosioca odnosio na utvrđivanje prava na svojstvo civilnog invalida rata; da nije sporno da je podnosilac povredu zadobio van teritorije Republike Srbije i u vreme dok još nije imao državljanstvo Republike Srbije ; da se Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku pozvao na princip teritorijalnog važenja zakona, ali da prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, sticanje svojstva civilnog invalida rata nije uslovljeno mestom nastanka telesnog oštećenja, niti državljanskim statusom lica u vreme povređivanja.

Podnosilac ustavne žalbe zaključuje da su presude koje je donosio Vrhovni sud „u direktnoj suprotnosti“ sa osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu i da je Upravni sud, donoseći u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različite odluke o osnovanosti tužbe, doveo podnosioca u bitno različit položaj od onoga u kome su tužioci čije su tužbe u upravnom sporu uvažene.

U prilog svojih tvrdnji podnosilac ustavne žalbe je dostavio presudu Upravnog suda U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine i predložio da Ustavni sud po službenoj dužnosti izvrši uvid u presude Vrhovnog suda Srbije Už. 24/04 od 1. jula 2004. godine i U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu i da se „pri donošenju nove presude imaju u vidu“ navedene presude „viših sudova“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, dostavljenu presudu Upravnog suda U. 15581 /10 od 22. jula 2010. godine i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku broj 113-585-00006/2008-3 od 07.12.2009. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da je navedenim konačnim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu Grada Novi Sad – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu broj XIII-2 580-00044/2007 od 28. decembra 2007. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje svojstva civilnog invalida rata po osnovu oštećenja organizma zadobijenog u oružanim akcijama u Hrvatskoj 10. oktobra 1992. godine. Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta proističe: da je podnosilac 23. januara 2007. godine nadležnom upravnom organu podneo zahtev za prizna vanje svojstv a civilnog invalida rata po osnovu ranjavanja zadobijenog 10. oktobra 1992. godine u Sarajevu; da je podnosilac državljanstvo Republike Srbije stekao 2001. godine; da tuženi organ smatra da podnosilac ne ispunjava uslove propisane Zakonom o pravima civilnih invalida rata za priznavanje svojstva civilnog invalida rata, pošto oštećenje organizma nije zadobio na teritoriji Republike Srbije i što u vreme nastanka oštećenja organizma nije imao državljanstvo Republike Srbije. Upravni sud je ocenio da se , s obzirom na princip državnog suvereniteta i princip teritorijalnog važenja zakona, odredba člana 2. navedenog Zakona odnosi na slučajeve nastanka telesnog oštećenja organizma lica koja su ih zadobila isključivo na teritoriji Republike Srbije, odnosno države koja je donela predmetni zakon i istim ustanovila priznavanje određenih prava. Budući da u Zakonu o pravima civilnih invalida rata nijednom odredbom nije propisano da se svojstvo civilnog invalida rata može priznati i licima koja su oštećenje organizma zadobila van teritorije Republike Srbije, po oceni Upravnog suda, pravilno i zakonito je tuženi organ odlučio kada je odbio zahtev podnosioca, ali samo iz razloga što oštećenje organizma nije zadobio na teritoriji Republike Srbije. Upravni sud je, nalazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca, odlučio kao u dispozitivu presude, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporo vima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) .

Presudom Upravnog suda U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine – kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, uvažena je tužba N.M. iz Bečeja i poništeno rešenje Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku i demografiju broj 113-585-0008/2009-03 od 12. februara 2009. godine. U obrazloženju navedene presude Upravni sud je konstatovao: da je konačnim rešenjem pokrajinskog organa upra ve, na osnovu odredbe člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata, poništeno rešenje Opštinske uprave – Odeljenje za opštu upravu i društvene delatnosti opštine Bečej broj 580-49/2008 od 9. januara 2009. godine i odbijen zahtev tužilje za priznavanje svojstva civilnog invalida rata, kao neosnovan; da je navedenim prvostepenim rešenjem tužilji priznato svojstvo civilnog invalida rata VII grupe po osnovu oštećenja organizma koje je zadobila u januaru 1995. godine, prilikom bombardovanja u Grahovu. Upravni sud je u obrazloženju presude dalje naveo da se ne može prihvatiti zaključak tuženog organa da tužilja ne ispunjava uslove za sticanje svojstva civilnog invalida rata, jer nije cenjena činjenica da je tužilja u vreme podnošenja zahteva imala državljanstvo Republike Srbije, koje je stekla 2006. godine. Upravni sud je, polazeći od navedenih razloga, našao da je pobijanim rešenjem povređen zakon na štetu tužilje, te je odlučio kao u dispozitivu ove presude, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona u vezi sa članom 38. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, br oj 46/96), ističući da su primedbe suda iznete u ovoj presudi obavezujuće za tuženi organ u smislu odredbe člana 61. navedenog Zakona.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je u presudi U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine Vrhovni sud Srbije ocenjivao zakonitost upravnog akta kojim je okončan postupak odlučivanja o zahtevu za priznavanje svojstva civilnog invalida rata licu koje je povređeno na teritoriji druge države. Vrhovni sud Srbije je u navedenoj presudi izrazio pravno shvatanje prema kome sticanje svojstva invalida rata nije uslovljeno mestom nastanka telesnog oštećenja, niti državljanskim statusom lica u vreme povređivanja, jer lice koje je u vreme podnošenja zahteva za ostvarivanje prava bilo državljanin Republike Srbije može ostvarivati sva prava predviđena zakonima Republike Srbije, pa i Zakonom o pravima civilnih invalida rata.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ust ava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 3 2. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske , od 18. decembr a 2008. godine, § 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence), obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ , odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluka Ustavnog suda Už-148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5. obrazloženja).

Odstupanje od sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja ne mora uvek dovesti do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnim sporovima koji su u predmetima U. 16088/10 i U. 15581/10 vođeni pred Upravnim sudom, te da li je navedeni sud doneo različite odluke o osnovanosti tužbe u tim predmetima.

Ustavni sud konstatuje da je u oba navedena predmeta Upravni sud utvrdio da su tužioci podneli zahtev za priznavanje svojstva civilnog invalida rata zbog oštećenja organizma koje su zadobili van teritorije Republike Srbije i da su tužioci posle povređivanja, a pre podnošenja predmetnog zahteva stekli državljanstvo Republike Srbije, iz čega sledi da u ova dva predmeta nesumnjivo postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Pri tome, Upravni sud je u upravnom sporu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe zaključio da ne postoje uslovi za priznavanje svojstva civilnog invalida rata, jer oštećenje organizma nije zadobijeno na teritoriji Republike Srbije. Isti sud je, međutim, u presudi U. 1 5581/10 od 22. jula 2010. godine ocenio da je, uprkos tome što je povreda nastala na teritoriji druge države, trebalo ceniti činjenicu da je tužilja u vreme podnošenja zahteva b ila državljanin Republike Srbije. S tim uvezi, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni sud Srbije u presudi U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine izrazio pravno shvatanje prema kome sticanje svojstva invalida rata nije uslovljeno ni mestom nastanka telesnog oštećenja, niti državljanskim statusom lica u vreme povređivanja.

Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u presudi koja se osporava ovom us tavnom žalbom promenio pravno shvatanje izraženo u presudi tog suda U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine i presudi Vrhovnog suda Srbije U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine. Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je odstupanje Upravnog suda od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog stava o uslovima za sticanje svojstva civilnog invalida rata , načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti podnosilaca zahteva za ostvarivanje navedenog prava. Ovakav zaključak Ustavnog suda se zasniva na sledećim razlozima: prvo, broj podnosilaca zahteva za sticanje svojstva civilnog invalida rata je veliki ; drugo, Upravni sud je promenio pravno stanovište zauzeto u presudama od 3. juna 2009. godine i 22. jula 2010. godine već u decembru 2010. godine ; treće, promena pravnog stanovišta o uslovima za priznavanje svojstva civilnog invalida rata, imala je za posledicu odb ijanje zahteva za priznavanje tog svojstva licima koja su povređena za vreme ratnih dejstava, kao posebno osetljivoj kategorij i lica koj ima su primanja iz invalidskog osiguranja često jedini izvor prihoda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbe i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući nje govu tužbu, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila M.N. iz Bečeja , čija je tužba uvažena presudom tog suda U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine . Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je Upravni sud, propuštanjem da navede suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, istovremeno povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu odluku , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stava 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu Grada Novi Sad – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu broj XIII-2 580-00044/2007 od 28. decembra 2007. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke. Ustavni sud je našao da je u ovom slučaju to jedini način da se otklone štetne posledice utvrđene povrede prava iz koje je proisteklo pravnosnažno rešenje o odbijanju podnosiočevog zahteva da mu se prizna svojstvo civilnog invalida rata.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neosnovanog odstupanja od sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti