Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 400 evra i nalaže se nadležnom sudu hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5196/2011
30.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. T. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1117/04 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. T. iz B. podnela je 27. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1117/04.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je 10. februara 2004. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate; da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati; da joj je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/04, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe , B. G. i D. I. su 10. februara 2003. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade.

Ročišta za glavnu raspravu u predmetu P. 1117/04 održana su 22. juna i 27. oktobra 2004. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 117/04 od 31. marta 2005. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, imajući u vidu da parnične stranke nisu pristupile na ročište zakazano za taj dan. Tužioci su 1. aprila 2005. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a 12. aprila iste godine i žalbu Okružnom sudu u Beogradu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 117/04 od 31. marta 2005. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1117/04 od 13. aprila 2005. godine odredio zastoj u postupku.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/04 od 9. oktobra 2007. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i određeno je da će se postupak nastaviti nakon donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja.

Nakon toga, u postupku nisu preduzimane druge radnje, a predmet je arhiviran.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 10. februara 2004. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu , te da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca .

Ispitujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe pa do razmatranja ustavne žalbe proteklo skoro deset godina i da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan. Takođe, utvrđeno je da je nakon tri godine i osam meseci od podnošenja tužbe postupak prekinut do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju i da do odlučivanja o ustavnoj žalbi postupak nije nastavljen, već je predmet arhiviran.

Ustavni sud ukazuje da postupak nije ni morao biti prekinut 2008. godine jer je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koje je bilo od značaja za odlučivanje postupajućeg suda, izražen u revizijskim presudama koje su donete u istovrsnim predmetima još 2006. godine (npr. presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine). Takođe, Ustavni sud konstatuje da ni nakon više od šest godina prekinuti parnični postupak nije nastavljen, iako je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju zauzet još 2006. godine, dakle i pre nego što je postupak prekinut.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu bila postavljena složena pravna pitanja, tako da sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona imala legitiman interes da se predmenti parnični postupka okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Međutim, Sud nalazi da je podnositeljka, odnosno njen punomoćnik doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od donošenja rešenja o prekidu postupka 9. oktobra 2007. godine pa do odlučivanja o ustavnoj žalbi nisu preduzeli ni jednu radnju kako bi se prekinuti postupak nastavio. Stoga nesumnjivo proizlazi da se podnositeljka nije ponašala saglasno načelu procesne ekonomije, niti se može smatrati da je u navedenom periodu aktivno učestvovala u postupku koji se vodi po njenoj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1117/04 te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke kao način otklanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

5. Ustavni sud je u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti