Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene zakona o štrajku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio zakon, jer je potvrdio otkaz zbog učešća u štrajku ne uzimajući u obzir da podnositeljka nije učestvovala u štrajku nakon što je on postao nezakonit.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5197/2016
05.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1524/2015 od 21. januara 201 6. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1524/2015 od 21. januara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu G ž1. 3009/2014 od 13. marta 201 5. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda izjavil a je Ustavnom sudu, 2. jula 2016. godine, preko punomoćnika E. J, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1524/2015 od 21. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, nave la: da je ona u periodu od 16. juna do 24. juna 1993. godine, bila učesnik legalnog štrajka radnika Savezne uprave za kontrolu let enja, a da je od 25. juna do 6. avgusta 1993. godine bila na bolovanju; da je njoj prestao radni odnos jer se u periodu od 16. juna do 24. juna 1993. godine nije pojavila na radnom mestu pet dana uzastopno; da je takav stav protivan odredbama Zakona o štrajku koji je važio u tom periodu; da je revizijski sud svoju odluku zasnovao na činjenici da je novelama Zakona o štrajku koji je stupio na snagu 17. jula 1993. godine zaposlenima u državnim organima zabranjeno pravo na štrajk, kao i da im radni odnos prestaje ukoliko organizuju štrajk ili učestvuju u štrajku; da je proizvoljan zaključak revizijskog suda da s obzirom na to da je podnositeljka učestvovala u štrajku, njoj je zakonito prestao radni odnos; da povredu prava na jednaku zaštitu prava podnositeljka vidi u tome, što su u drugim identičnim slučajevima sudovi usvajali tužbene zahteve.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6077/10 od 10. novembra 2011. godine, ispravljenom rešenjem od 12. maja 2014. godine, u stavom prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se poništi prvostepeno rešenje direktora tužene, Savezne uprave za kontrolu letenja (u daljem tekstu: SUKL) 05/1 broj 2573/1 od 23. jula 1993. godine, kojim joj je prestao radni odnos kod tužene i drugostepeno rešenje 05/1 broj 2573/3 od 8. avgusta 1993. godine (odnosno 6. avgusta 1993. godine) kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćenih zarada i naknada zarada za period od 23. jula 1993. do 31. decembra 1993. godine iznos od 40.044,80 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime neisplaćenih zarada i naknada u periodu od 1. januara 1994. godine, do 20. novembra 1995. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćenih razlika zarada i naknada u periodu od 20. novembra 1995. godine do 29. februara 1996. godine pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćene naknade za regres za godišnji odmor iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje na ime pripadajućih doprinosa uplati odgovarajuće iznose obaveznih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu, a na iznose zarada i naknada i razlike zarada i naknada bliže utvrđenih u izreci ove presude za period od 25. januara 1994. do 29. februara 1996. godine; stavom sedmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tužena na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova - povrede ugleda i časti plati iznos od 600.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom osmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled umanjenja životnih aktivnosti isplati iznos od 1.200.000 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a stavom devetim izreke je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3009/2014 od 13. marta 2015. g odine, u stavu prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, a u stavu drugom izreke je odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1524/2015 od 21. januara 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 3009/2014 od 13. marta 2015. godine . U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tada Savezne Republike Jugoslavije, u SUKL, raspoređena na radno mesto saradnika kontrolora letenja za obradu podataka o letu vazduhoplova; da je rešenjem direktora SUKL 05/1 broj 2573/1 od 23. jula 1993. godine tužilji je prestao radni odnos zbog pet uzastopnih radnih dana neopravdanog izostanka sa posla ; da je rešenjem 05/1 broj 2573/3 od 6. avgusta 1993. godine odbije n prigovor tužilje i potvrđeno prvostepeno rešenje; da je u obrazloženju osporenog rešenja navedeno da je tužilja u periodu od 16. juna 1993. do 24. juna 1993. godine bila učesnik štrajka radnika SUKL i da je neopravdano izostala sa rada pet uzastopnih radnih dana, pri čemu je od 24. juna 1993. do 6. avgusta 1993. godine i nadalje bila sprečena za rad zbog bolesti; da je nesporno da je štrajk radnika SUKL trajao u kontinuitetu od 16. juna 1993. godine, pa i u vreme donošenja osporenog rešenja od 23. jula 1993. godine. Dalje je navedeno : da su p olazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja kojim joj je prestao radni odnos i rešenja kojim je odbijen njen prigovor, s obzirom na to da su se, u konkretnoj situaciji , stekli uslovi za primenu člana 12. stav 2. Zakona o izmenama Zakona o štrajku, kojim je brisan član 11, a izmenjen član 12. Zakona o štrajku; da nižestepeni sudovi svoje odluke obrazlažu potpunim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata i revizijski sud; da prema odredbi člana 12. stav 1. Zakona o izmenama Zakona o štrajku, zaposleni u državnim organima nemaju pravo na štrajk i radni odnos im prestaje ako organizuju štrajk ili učestvuju u štrajku, saglasno stavu 2 . istog člana; da je u konkretnom slučaju, tužilja u spornom periodu učestvovala u organizovanom prekidu rada - štrajku, koji je započet u vreme kada su radnici u državnim organima imali pravo na štrajk, polazeći od odredaba člana 11. Zakona o štrajku; da je tokom trajanja štrajka - 17. jula 1993. godine stupio na pravnu snagu Zakon o i iz menama Zakona o štrajku kojim je brisan član 11. a izmenjen član 12. Zakona o štrajku; da je utvrđeno da je tužilja u spornom p eriodu učestvovala u štrajku, tokom čijeg trajanja je stupio na snagu zakon kojim je propisana zabrana štrajka zaposlenima u državnim organima, a koji se primenjuje na sve situacije u toku, za period od njegovog stupanja na snagu, to je tužilji na zakonit način prestao radni odnos, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi; da nije povređeno pravilo zabrane retroaktivnosti zakona, a navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani; da je primena materijalnog prava od strane nižestepenih sudova i njihovo pravno shvatanje u svemu u skladu sa zaključkom donetim na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, V rhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu održanom od 24. do 26. septembra 1 996. godine u Subotici; da prema tom zaključku, za slučaj trajnih pravnih situacija „u toku dejstva“ koja postoje delom u vreme važenja starog, a delom u vreme važenja novog zakona, novi zakon se, u principu, neposredno primenjuje (neposredna primena novog zakona) na još „nesvršena fakta“, počev od dana njegovog stupanja na snagu, a na „svršena fakta “ primenjuje se stari zakon, kako u pogledu vanugovornih tako i ugovornih trajnih pravnih situacija, ako iz zakona ne sledi što drugo; da kako je pobijanom odlukom utvrđeno da su osporena rešenja tužene kojima je tužilji prestao rad ni odnos zakonita, to je pravilno drugostepeni sud odbio i tužbeni zahtev za naknadu štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o štrajku („Službeni list SFRJ“, broj 23/91 i „Službeni list SRJ“, broj 42/92) bilo je propisano: da je štrajk organizovani prekid rada radnika radi ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava i interesa po osnovu rada, da se pravo na štrajk ostvaruje pod uslovima utvrđenim tim zakonom, kao i da radnik slobodno odlučuje o svom učešću u štrajku (član 1.); da radnici u organu, odnosno organizaciji društveno-političke zajednice i u drugom državnom organu ostvaruju pravo na štrajk pod uslovom da se štrajkom bitno ne ugrožava ostvarivanje funkcije tih organa i organizacija (član 11. stav 1.); da radnici u organima narodne odbrane i unutrašnjih poslova ostvaruju pravo na štrajk pod uslovima koji su utvrđeni zakonima kojima s uređuju prava u obaveze radnika u tim organima (član 12.).

Odredbama Zakona o izmenama Zakona o štrajku („Službeni list SRJ“, broj 37/93) , koji je stupio na snagu 17. jula 1993. godine, bilo je propisano: da se član 11. briše (član 1.); da se član 12. menja i glasi - Zaposleni u državnim organima, profesionalni pripadnici Vojske i pripadnici policije nemaju pravo na štrajk (stav 1.). Zaposlenom iz stava 1 tog člana prestaje radni odnos ako organizuje štrajk ili učestvuje u štrajku (stav 2) (član 2.).

5. Analizirajući osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta navedenih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosi teljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo , nalazeći da je podnositeljka bila učesnik u nezakonitom štrajku, iako ona nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama Zakona o štrajku, nije bila učesnik u njemu.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud proizvoljno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava.

Dakle, posmatrajući pravo na pravično suđenje u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, Ustavni sud ukazuje da bitan segment označenog ustavnog prava čini primena relevantnog prava, koja ne sme biti proizvoljna. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud u revizijskom postupku, proizvoljno primenio materijalno pravo.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na stav koji je Vrhovni kasacioni sud, u parnici koju su vodile kolege podnositeljke ustavne žalbe povodom istog pravnog pitanja, izrazio u presudi Rev2. 1594/2014 od 29. decembra 2015. godine u kojoj je, pored ostalog, naveo - da je sporni odnos nastao u vreme kada je snazi bila odredba člana 11. Zakona o štrajku, saglasno kojoj je organizovanje i učestvovanje u štrajku radnicima u državnim organima bilo dozvoljeno, te je iz tog razloga štrajk do 16. jula 1993. godine bio dozvoljen, da je u toku trajanja štrajka 17. jula 1993. godine stupio na snagu Zakon o izmenama Zakona o štrajku, koji je propisao da zaposleni u državnim organima nemaju pravo na štrajk, kao i da im radni odnos prestaje ukoliko organizuju štrajk ili učestvuju u štrajku, da iz navedenog proizlazi da zaposlenima u državnim organima nije bilo dozvoljeno učešće u štrajku i organizovanje štrajka u periodu od 17. jula 1993. godine pa nadalje, da kako je utvrđeno da su tužioci u toj parnici, učestvovali u štrajku dana 17. i 18. jula 1993. godine, to je tužiocima na zakonit način prestao radni odnos.

Dakle, iz obrazloženja ove revizijske presude proizlazi zaključak - da je predmetni štrajk bio dozvoljen do 16. jula 1993. godine, a da organizovanje štrajka ili učešće u njemu nakon tog datuma zaposlenima više nije bilo dozvoljeno, čija je posledica bila prestanak radn og odnos a.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud podseća da iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe u „spornom periodu“ učestvovala u štrajku, koji je započet u vreme kada su radnici imali pravo na štrajk saglasno odredbama člana 11. Zakona o štrajku, ali je tokom trajanja štrajka, stupio na snagu Zakon o izmenama Zakona o štrajku, koji je propisao da zaposleni u državnim organima nemaju pravo na štrajk. Revizijski sud je našao da kako je podnositeljka ustavne žalbe u „spornom periodu“ učestvovala u štrajku, to je njoj na zakonit način prestao radni odnos, jer se Zakon o izmenama Zakona o štrajku primenjuje na sve situacije u toku, za period od njegovog stupanja na snagu.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da se, u konkretnom slučaju, takav zaključak revizijskog suda, sa stanovišta zaštite prava na pravi čno suđenje, ne može prihvatiti. Ovo stoga, što je u parničnom postupku utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe u periodu od 16. juna do 24. juna 1993. godine bila učesnik u štrajku ( u vreme kada je štrajk bio dozvoljen), a da je od 24. juna do 6. avgusta 1993. godine i nadalje bila sprečena za rad zbog bolesti. Međutim, revizijski sud uopšte nije razmatrao navod podnositeljke ustavne žalbe da je od dana kada je štrajk, saglasno zakonskim izmenama, postao nedozvoljen bila sprečena za rad zbog bolesti , a od čega suštinski i zavisi da li je prestanak radnog odnosa bio zakonit. Imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud ocenjuje da se kao proizvoljna iskazuje primena Zakona o izmenama Zakona o štrajku , koji je stup io na snagu 17. jula 1993. godine na konkretan slučaj, zbog toga što podnositeljka ustavne žalbe nakon 24. juna 1993. godine nije učestvova la u štrajku , te joj iz tog razloga nije ni mogao prestati radni odnos .

U takvoj pravnoj situaciji koja se, po mišljenju Ustavnog suda, zasniva ne samo na sadržini navedenih odredaba zakona i stavu Vrhovnog kasacionog suda izražen om u presudi Rev2. 1594/2014 od 29. decembra 2015. godine, već i na zaključku donetom na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu održanom od 24. do 26. septembra 1996. godine u Subotici , revizijski sud nije mogao retroaktivno primeniti novele Zakona o štrajku iz 1993. godine i prihvatiti kao opravdan razlog za prestanak radnog odnosa podnositeljkino učešće u štrajku u periodu pre 17. jula 1993. godine - u vreme kada je štrajk bio dozvoljen .

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1524/2015 od 21. januara 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3009/2014 od 13. marta 2015. godine.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odre dio otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povred u prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenog odredb om člana 36. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene zakona o štrajku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti