Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Lovačkog društva „Salaksije“, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi utvrđenja prava vlasništva, u kome je podnosilac bio tužena strana, trajao je preko 21 godinu, što je ocenjeno kao prekomerno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lovačkog društva „Salaksije“ iz Rakovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Lovačkog društva „Salaksije“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu u predmetu P. 64/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lovačko društvo „Salaksije“ iz Rakovca je 10. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Štefanije Pacek, advokata iz Beočina, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu u predmetu P. 64/04.

Podnosilac je naveo da mu je dugotrajnošću parničnog postupka, koji je trajao 21 godinu, jer je započeo podnošenjem tužbe 25. jula 1989. godine a okončan je tek 23. septembra 2010. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4843/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, navodeći: da je u predmetnom parničnom postupku bio tužena strana i da je pravo korišćenja na predmetnoj parceli broj 3605/1, K.O. Rakovac, stekao na "osnovu akta državnog organa" i to Zaključka SO Beočin (kao titulara društvene svojine) od 31. maja 1985. godine; da je on savestan sticalac jer nije mogao znati da je ova parcela na nepravilan način postala društvena svojina; da je od dana sticanja prava korišćenja na parceli u neprekidnom savesnom posedu i da plaća porez na istu; da sa tužiocem kao fizičkim licem ne stoji u bilo kakvom pravnom odnosu; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu jer kao savestan sticalac ne može biti uznemiravan potraživanjem prethodnih vlasnika ili njihovih naslednika u pogledu svojih stečenih prava na nepokretnosti, odnosno ne može trpeti posledice ranijeg eventualnog nepravilnog upisa predmetne parcele u društvenu svojinu. Tražio je da se osporena presuda poništi, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 64 /04, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Tužilac Ljubiša Todorović je 25. jula 1989. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Beočinu protiv tuženih Mesne zajednice Rakovac, Nacionalnog parka „Fruška Gora“ Sremska Kamenica, Lovačkog društva „Salaksije“ iz Rakovca (ovde podnosioca ustavne žalbe), Dimitrija Matića, Branke Đermanović, Milice Đorđević i Natalije Osmanov, radi utvrđenja prava vlasništva. Predmet je zaveden pod brojem P. 184/89.

Pred Opštinskim sudom u Beočinu održano je 11 ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane Uprave za geodetske poslove, uvidom u zapisnike iz obnove zemljišne knjige za K.O. Rakovac i zbirku isprava iz postupka obnove zemljišne knjige. Na ročištu od 13. marta 1990. godine, tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženog Dimitrija Matića. Podneskom od 29. maja 1990. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na tužene Milicu Đorđević i Nataliju Osmanov, precizirao je tužbeni zahtev i subjektivno proširio tužbu tako što je ponovo tužbom obuhvatio Dimitrija Matića kao tuženog. Tužilac je podneskom od 5. juna 1990. godine još jednom precizirao tužbeni zahtev. Podneskom od 21. juna 1990. godine Dimitrije Matić je obavestio sud da ne prihvata da se tužba proširi na njega. Na ročištu od 20. novembra 1990. godine određeno je spajanje postupaka u parnicama P. 184/89 i P. 342/90 i određeno je da će se jedinstveni postupak voditi pod brojem P. 184/89. Podneskom od 5. maja 1992. godine tužilac je ponovo precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Beočinu P. 184/89 od 22. septembra 1992. godine u celosti je usvojen precizirani tužbeni zahtev tužioca, a presuda je ekspedovana iz suda tek 19. septembra 1994. godine. Protiv navedene presude žalbe su izjavili tuženi Lovačko društvo „Salaksije“ iz Rakovca i Nacionalni park „Fruška Gora“. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem

Gž. 3461/94 od 21. maja 1997. godine uvažio žalbe i presudu u odnosu na navedene tužene ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 83/97 i održana su dva ročišta, dok devet ročišta nije bilo održano iz procesnih prazloga.

Tužilac Ljubiša Todorović je 12. novembra 1999. godine podneo tužbu radi utvrđenja prava vlasništva protiv tužene Republike Srbije i predmet je dobio broj P. 98/99, a na ročištu od 3. decembra 1999. godine ovaj postupak je spojen sa predmetom P. 83/97. Nakon toga je održano još četiri ročišta, dok pet zakazanih ročišta nije održano.

Presudom Opštinskog suda u Beočinu P. 83/97 od 29. maja 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a protiv navedene presude žalb e su izjavili tuženi Republika Srbija i Lovačko društvo „Salaksije“. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 915/03 od 29. oktobra 2003. godine vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka. Zatim su rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 65/04 od 2. juna 2004. godine žalbe tuženih usvojene, prvostepena presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 64/04 i bilo je održano tri ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana.

Podnescima od 12. januara i 26. maja 2006. godine tužilac je dopunski precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sudu - Odeljenje u Beočinu P. 64/04 od 21. septembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev u odnosu na tuženog JP „Nacionalni park Fruška Gora“ i obavezan tužilac da ovom tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka, a u odnosu na tužene Lovačko društvo „Salaksije“ iz Rakovca i Republiku Srbiju tužbeni zahtev je delimično usvojen i utvrđeno je da je tužilac Ljubiša Todorović po pravnom osnovu ranijeg zemljišno-knjižnog stanja, suvlasnik u 18500/54395 idealnih delova nekretnine upisane u ZKUL broj 13, K.O. Rakovac, i to parcele broj 3605/1 pašnjak Belegir, u površini od 5 ha 43 ara i 95 m2, što su ovi tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilac na osnovu presude kao takav uknjiži u zemljišnim i katastarskim knjigama bez ičijeg daljeg pitanja i odobrenja, kao i da tužiocu solidarno nadoknade troškove postupka u iznosu od 271.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je "višak konačnog tužbenog zahteva" da se obavežu ovi tuženi da tužiocu solidarno predaju u posed 18500/54395 idealnih delova iste parcele, odbijen kao neizvršiv.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi Lovačko društvo „Salaksije“ iz Rakovca i Republika Srbija su izjavili žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4843/10 od 23. septembra 2010. godine, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, žalbe tuženih Lovačkog društva „Salaksije“ i Republike Srbije su delimično usvojene i delimično odbijene, te je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 64/04 od 21. septembra 2006. godine u pobijanom usvajajućem delu u odnosu na ove tužene preinačena, i presuđeno je da se: tužbeni zahtev delimično usvaja, pa se utvrđuje da je tužilac Ljubiša Todorović suvlasnik u 15382/54395 idealnih delova nekretnine upisane u ZKUL broj 13, K.O. Rakovac, i to parcele broj 3605/1 pašnjak Belegir, površine od 5 ha 43 ara i 95 m2, po poslednjem zemljišno-knjižnom stanju, što su ovi tuženi dužni priznati i trpeti da se tužilac na osnovu ove presude kao takav uknjiži u zemljišnim i katastarskim knjigama bez ičijeg daljeg pitanja i odobrenja, i obavezuju se ovi tuženi da tužiocu nadoknade troškove prvostepenog postupka, i to solidarno u iznosu od 154.300,00 dinara, i pored toga tužena Republika Srbija još 18.180,00 dinara; odbija tužbeni zahtev u delu kojim se, preko dosuđenog, traži utvrđenje da je tužilac suvlasnik iste nepokretnosti u 18500/54395 idealnih delova i obavezivanje istih tuženih da trpe uknjižbu vlasništva tužioca u zemljišnim i katastarskim knjigama na idealnom delu nepokretnosti preko dosuđenog; obavezuju tuženi da tužiocu nadoknade troškove žalbenog postupka, i to solidarno u iznosu od 30.300,00 dinara, i pored toga, tužena Republika Srbija još 2.500,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu Zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I ("Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već preko 17 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana pokretanja parnice u 1989. godini, do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome dosadašnju praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za nadziranje i zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud konstatuje da trajanje parničnog postupka od preko 21 godine svakako predstavlja povredu prava stranaka na suđenje u razumnom roku, koje se ne može ničim opravdati, pa ni činjenicom da je navedeni spor bio relativno složen i da je zahtevao izvođenje većeg broja dokaza i utvrđivanje svih izvršenih izmena parcela i njihovih brojeva i površina u raznim ranijim katastarskim i zemljišno-knjižnim postupcima, s obzirom na to da o tome postoji odgovarajuća pisana dokumentacija.

Pri tome, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je tri godine, a navedena presuda je ekspedovana iz suda tek posle dve godine od zaključenja glavne rasprave. Drugostepeni sud je posle više od dve i po godine odlučio o žalbama tako što je delimično ukinuo presudu i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nova presuda je doneta posle skoro pet godina, a drugostepeni sud je o žalbama odlučio posle dve godine, tako što je još jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Treća prvostepena presuda je doneta posle dve godine, ali je postupak pravnosnažno okončan pred drugostepenim sudom, po održanoj raspravi, tek posle četiri godine u odnosu na datum donošenja ožalbene presude, što se, ukupno posmatrano, nikako ne može smatrati delotvornim i ažurnim postupanjem sudova u obe instance.

Predmet spora je bez sumnje bio značajan za podnosioca ustavne žalbe, kao titulara prava korišćenja na parceli na kojoj je tužilac tražio da se utvrdi da je suvlasnik u određenom idealnom delu, a sam podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je postupao po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja u parnici.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu vodio pod brojem P. 64/04, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud, uvažavajući značaj predmeta spora za podnosioca, konstatuje da su, bez obzira na povredu označenog prava koje se odnosi na objektivnu dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da ne ukazuju da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi i držalac spornog zemljišta pretrpeo značajniju štetu, što bi bilo od ustavnopravnog značaja za dosuđivanje tražene naknade. Ustavni sud je, stoga, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog učinjene povrede prava ostvari samim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, što predstavlja moralnu i dovoljnu satisfakciju za podnosioca.

6. Podnosilac je u ustavnoj žalbi osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4843/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Međutim, polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već predstavljaju izraz njegovog subjektivnog nezadovoljstva krajnjim ishodom parnice i načinom na koji su sudovi tumačili i primenili merodavno materijalno pravo. Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Investylia Public Company Limited protiv Kipra“, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

Stoga je Ustavni sud, rešavajući kao u drugom delu izreke, odbacio ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv navedene sudske odluke sa pozivom na povredu člana 58. Ustava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti