Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva za transport, trgovinu i usluge "A." a.d. iz B, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva za transport, trgovinu i usluge "A." a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3336/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo za transport, trgovinu i usluge "A." a.d. iz B. je 27. juna 2012. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2700/11 od 29. marta 2012. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3336/10 od 5. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3336/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da uprkos tome što je Uredbom o izdacima za službena putovanja i selidbe u inostranstvo, koja se primenjivala u spornom periodu, bilo propisano da dnevnica za službeni put u Bugarsku iznosi 150 USD, redovni sudovi su na ime 44 dnevnica tužiocu dosudili iznose u USD koje su konvertovali u dinare na dan dospelosti svake pojedinačne dnevnice i na tako dobijeni dinarski iznos, takođe od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, priznali zateznu kamatu na osnovu Zakona o visini stope zatezne kamate; da su iz navedenog razloga osporene presude u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj se ispunjenje novčane obaveze koja glasi u nekoj stranoj valuti ili zlatu može zahtevati u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze; da su, prema tome, redovni sudovi mogli dosuditi samo pripadajući iznos dnevnica u stranoj valuti (USD) sa domicilnom kamatom, preračunato u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; da je dosuđenjem zatezne kamate podnosiocu pričinjena materijalna šteta u iznosu od najmanje 600.000 dinara; da i pored navedenog, tužilac nije mogao ostvariti pravo kako na dinarske, tako i na devizne dnevnice, s obzirom na to da je za svaku vožnju do Bugarske od zakupca vozila dobijao na ruke iznos od 900 DEM (1.500 DEM za put do Burgasa), kao i 4.000 dinara, što dovodi do zaključka da je po osnovu spornih dnevnica bio pretplaćen; da podnosilac u predmetnoj parnici uopšte nije bio pasivno legitimisan, imajući u vidu da je tužilac kod podnosioca ostvarivao zaradu i ostala prava iz radnog odnosa, a da je isplata dnevnica bila isključivo obaveza zakupca za čije potrebe i po čijem nalogu je tužilac radio; da je, u konkretnom slučaju, povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je predmetni parnični postupak pokrenut tužbom od 3. oktobra 2002. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude, što je u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 195. stav. Zakona o radu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3336/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. G . iz B . je 3. oktobra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva "A ." a.d. iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate dnevnica za službeni put, naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od jula 2000. godine do marta 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 863/02.

Tužba sa prilozima tuženom je uručena 17. januara 2003. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 23. aprila 2003. godine, a naredno 5. septembra 2003. godine. Na ovim ročištima sud je naložio tužilačkoj strani da uredi tužbu, tako što će pojedinačno opredeliti visinu predmetnih dnevnica, a tuženoj da predloži dokaze i dostavi svu neophodnu dokumentaciju koja je u vezi sa predmetom spora. U narednom periodu, sud nije zakazivao ročišta, već je insistirao na tome da privredno društvo "T.–P." d.o.o. iz B, kod kojeg je tužilac radio po osnovu ugovora o zakupu, dostavi dokumentaciju vezanu za radno angažovanje tužioca, uputivši nekoliko pismenih zahteva. Imajući u vidu da navedeno privredno društvo nije postupalo po zahtevima suda, doneto je rešenje o novčanom kažnjavanju od 11. novembra 2005. godine. Ročište za glavnu raspravu zakazano je za 3. jul 2006. godine, ali isto nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (punomoćnici parničnih stranaka nisu bili uredno pozvani), što je bio slučaj i sa narednim ročištem zakazanim za 19. oktobar 2006. godine. Ročište zakazano za 21. decembar 2006. godine je održano i na njemu je otvoren dokazni postupak (određeno saslušanje svedoka V.M. i M.B. i zatražen izveštaj od Carinarnice u Dimitrovgradu o broju prelaska državne granice sa Bugarskom za tužioca). Do presuđenja je zakazano još 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet nisu održana, između ostalog, jedno zbog štrajka advokata i jedno zbog obustave rada zaposlenih u sudu. U ovom periodu sud je izveo dokaz saslušanjem trojice svedoka (V.M, Ž.K. i M.B.) i tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je pored osnovnog nalaza i mišljenja od 25. decembra 2008. godine, a povodom primedaba tužene strane, u dva navrata dostavio pismeno izjašnjenje, a jednom saslušan na ročištu. Svedoci Ž.K. i M.B. saslušani su u dva navrata, dok je svedok V.M. saslušavan tri puta. Tužilac je na ročištu održanom 25. januara 2008. godine povukao tužbu u pogledu zahteva za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Ročišta za glavnu raspravu su u ovom periodu zakazivana u vremenskom rasponu od dva do šest meseci. Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, u kome je zaveden pod brojem P1. 3336/10. Na ročištu održanom 5. aprila 2011. godine glavna rasprava je zaključena.

Stavom I izreke osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3336/10 od 5. aprila 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je tuženi obavezan da tužiocu na ime dnevnica za ukupno 106 dana, od toga 61 dan u zemlji i 44 dana u inostranstvu, isplati ukupno 181.329,47 dinara, u opredeljenim iznosima po pojedinačno označenim putnim nalozima, sa zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate; deo tužbenog zahteva tužioca za isplatu dnevnica za 44 dana u inostranstvu u iznosu od 254.795,82 dinara je u stavu II izreke odbijen kao neosnovan; stavom III izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je iz izvedenih dokaza sud utvrdio da je tužilac bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme; da je po osnovu aneksa ugovora o zakupu broj 440/a od 26. juna 2000. godine, zaključenog između tuženog kao zakupodavca i "T.–P." d.o.o. kao zakupca, tužilac uz vozilo koje je ranije dato u zakup ustupljen na rad kod zakupca, s tim da je tuženi zadržao obavezu da tužiocu isplaćuje zaradu i sva ostala prava iz radnog odnosa, kako je to predviđeno u članu 2. aneksa; da je tuženi tu svoju obavezu ispunjavao, ali da tužiocu nije vršio isplatu dnevnica za službeni put u zemlji i inostranstvu; da tužiocu ove dndvnice nije isplaćivao ni "T.–P."; da je odredbom člana 91. Kolektivnog ugovora tuženog broj 413/2 od 2. decembra 1997. godine bilo propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova koji su u funkciji izvršenja poslova i imaju karakter poslovnih rashoda, pored ostalog, troškova za službeno putovanje u zemlji u visini dnevnice koja iznosi 8% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike, putnih troškova i troškova noćenja, osim noćenja u hotelima, koji se priznaju u celini prema priloženom računu, kao i troškova za službeno putovanje u inostranstvo u iznosu i na način koji propiše nadležni državni organ; da imajući u vidu navedenu odredbu Kolektivnog ugovora tuženog, kao i odredbe člana 71. Zakona o radu iz 1996. godine, člana 41. stav 3. Opšteg kolektivnog ugovora iz 1997. godine i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sud nalazi da je tuženi bio u obavezi da tužeiocu za utuženi period isplati dnevnice za obavljena službena putovanja u zemlji i inostranstvu, te da je tužilac usled propusta tuženog da takvu svoju obavezu izvrši pretrpeo materijalnu štetu; da je sud stoga usvojio deo tužbenog zahteva tužioca kao u stavu I izreke presude, a deo tužbenog zahteva za iznose preko dosuđenih, koji je preciziran u skladu sa obračunom veštaka izvršenom po tržišnom kursu, odbio kao neosnovan; da je o zahtevu za kamatu sud odlučio na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, kako je i traženo postavljenim zahtevom; da je prilikom odlučivanja sud imao u vidu istaknuti prigovor nepostojanja pasivne legitimacije na strani tuženog, koji je obrazložen time da je tužilac u predmetnom periodu bio u faktičkom radnom odnosu kod "T.-P." d.o.o, da je sve poslove isključivo obavljao za tu firmu, te da je po putnim nalozima dobijenim od te firme tužilac samo od nje mogao tražiti isplatu dnevnica; da je navedeni prigovor neosnovan, iz razloga što je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, koji se aneksom ugovora o zakupu obavezao da će tužilac zaradu i sva ostala prava iz radnog odnosa ostvarivati kod njega, po kom osnovu je tužilac sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa za sve vreme trajanja zakupa ostvarivao kod tuženog, kao zakupodavca; da je sud cenio navode tuženog da mu zakupac "T. –P." d.o.o. nikada nije dostavio potrebnu dokumentaciju (putne naloge za službena putovanja na kojima su nastale sporne dnevnice, iz kojih bi se utvrdilo kada je započeto i kada se završilo putovanje, kada je tužilac prešao granicu, koliko se zadržao i koje je troškove imao), ali da je našao da su takvi navodi bez uticaja, s obzirom na to da se radi o ugovornom odnosu između tuženog i "T.-P." d.o.o, te da zbog neispunjenih ugovornih obaveza, kao i zbog činjenice da ugovorne strane nisu precizno uredile pitanje dnevnica, tužilac ne može da trpi štetu, a polazeći od toga da predmetne dnevnice ulaze u ostala prava iz radnog odnosa, u smislu člana 2. aneksa broj 440/a od 26. juna 2000. godine.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak prosleđeni 22. juna 2011. godine. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2700/11 od 29. marta 2012. godine odbijena je žalba tužioca i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3336/10 od 5. aprila 2011. godine je u celini potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude su ponovljeni razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Prvi osnovni sud u u Beogradu, sa konstatacijom da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud.

Spisi parničnog predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 7. maja 2012. godine, a osporena drugostepena presuda je punomoćniku tuženog uručena 30. maja 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se parnični postupak pokreće tužbom (član 185.); da p arnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom (član 194. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

Odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koja je od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na druga primanja, kao što su primanja za pokriće troškova - korišćenja godišnjeg odmora (regres) , za ishranu u toku rada i prevoza za dolazak i odlazak sa rada , dnevnice za službeno putovanje u zemlji i inostranstvu , rada i boravka na terenu (terenski dodatak), kao i druga primanja, u skladu sa kolektivnim ugovorom .

Odredbama člana 41. st. 1. i 2. tačka 3) Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", br. 22/97, 21/98, 53/99 i 12/ 2000), koja je od značaja za konkretan spor, bilo je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom nadoknadi povećane troškove koji su u funkciji izvršenja poslova, a koji imaju karakter poslovnih rashoda, te da ako nije na drugi način obezbeđeno podmirenje povećanih troškova iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi, pored ostalog, dnevnicu za službeno putovanje u inostranstvo - do iznosa, pod uslovima i na način propisanim za savezne organe, a ne niže od 75% tog iznosa .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. oktobra 2002. godine , podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2700/11 od 29. marta 2012. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 30. maja 2012. godine. U odnosu na podnosioca, parnica je počela da teče 17. januara 2003. godine, kada mu je dostavljena tužba.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica za podnosioca trajala devet godina i dva meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za devetogodišnje trajanje parnice .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o zahtevima tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo produžavanju trajanja predmetnog postupka .

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud, najpre Četvrti opštinski sud u Beogradu, a potom i Prvi osnovni sud u Beogradu. Naime, nezakazivanje ročišta u periodu od skoro tri godine (od 5. septembra 2003. godine do 3. jula 2006. godine), po oceni Ustavnog suda, ne može se opravdati prepiskom sa privrednim društvom "T .-P." d.o.o. iz Beograda u kojoj je prvostepeni sud insistirao na dostavi određene dokumentacije. Zatim, dokazni postupak je otvoren, tačnije rešenje o izvođenju prve radnje u dokaznom postupku, prvostepeni sud je doneo nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe. Ročišta u ovom sporu, koji je po prirodi hitan, zakazivana su u vremenskim rasponima od dva do šest meseci, što implicira na zaključak da prvostepeni sud nije obraćao pažnju na potrebu njegovog hitnog rešavanja. Prvostepeni sud je u dokaznom postupku saslušao trojicu svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke, a takođe je obavio i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Prema tome, količina izvedenih dokaza je u očitoj nesrazmeri sa dužinom trajanja predmetnog parničnog postupka, što potvrđuje da je prvostepeni sud nepotrebno prolongirao trajanje predmetne parnice.

Navedene činjenice, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo ukazuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti . S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu štete.

7. Što se tiče istaknute povred e prava na pravično suđenje , Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povred u ovog prava , već da podnosi lac, zapravo , traži da Ustavni sud iznova , kao instancioni (revizijski) sud, preispita osporen e presud e. Ustavni sud polazi od toga da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze i ne vrši njihovu ocenu , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je uvidom u osporene akte utvrdio da se osporen e presud e zasnivaju na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i oceni da je prema članu 2. aneksa ugovora o zakupu broj 440/a od 26. juna 2000. godine podnosilac i u vreme trajanja predmetnog zakupa bio u obavezi da tužiocu isplaćuje zaradu i sva ostala primanja iz radnog odnosa, a da dnevnice za službena putovanja u zemlji i inostranstvu, saglasno relevantnim radnopravnim propisima, upravo imaju karakter jednog od ostalih primanja iz radnog odnosa.

Kada je reč o navodima ustavne žalbe kojima se presude redovnih sudova osporavaju u delu kojim je odlučeno o kamati (da je podnosilac dosuđenjem zatezne kamate na utvrđene iznose deviznih dnevnica konvertovane u dinare oštećen za najmanje 600.000 dinara, te da je to u suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima), Ustavni sud je uvidom u spise parničnog predmeta zaključio da podnosilac u postupku pred redovnim sudovima, tačnije u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, nije osporio način na koji je tužiocu dosuđena kamata na utvrđeni iznos potraživanja po osnovu dnevnica za službeni put u inostranstvu . Dakle, iz izloženog proizlazi da se podnosilac na manjkavost odluke o kamati prvi put poziva u ustavnoj žalbi. U takvoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je pre traženja ustavnosudske zaštite podnosilac bio dužan da ovo pitanje pokrene u postuku pred redovnim sudovima , kako bi ono moglo da bude predmet ocene i razmatranja tih sudova. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ne može argumentovati povredu prava na pravično suđenje razlozima koji su mogli biti, ali nisu istaknuti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji samim tim nisu bili predmet ocene redovnih sudova.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je ist aknuta povred a prava na pravično suđenje , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, usled čega je rešeno kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti