Povreda prava na pravično suđenje u sporu o naknadi troškova zakupa stana

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Proizvoljan je stav Upravnog suda da podnosilac nije imao status stambenog interesenta do donošenja novog zaključka, jer je prethodni zaključak o stambenom obezbeđenju proizvodio pravno dejstvo bez prekida.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . D . iz S . kod Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. D . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 13806/14 od 3. marta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 13806/14 od 3. marta 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 104-2 od 22. septembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D . iz S . kod Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. juna 2017. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 3. decembra 2018. godine, protiv presude Upravnog suda U. 13806/14 od 3. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za naknadu dela troškova za zakup stana , nakon što je 1. septembra 2013. godine stupio na snagu novi Pravilnik; da je podnosiocu rešenjem prvostepenog organa od 16. decembra 2013. godine pravilno priznato navedeno pravo, ali je to rešenje potom oglašeno ništavim; da su upravni organi i Upravni sud našli da podnosilac nije ispunjavao uslove za ostvarivanje prava, jer nije mogao da priloži zaključak o priznatom pravu na stambeno obezbeđenje; da je u vreme stupanja na snagu Pravilnika bio u toku postupak utvrđivanja prava na stambeno obezbeđenje u vezi sa promenom strukture stambene jedinice koja mu pripada, budući da je jedan član porodičnog domaćinstva na drugi način rešio stambenu potrebu, te mu je umesto trosobnog, pripadao dvosoban stan; da se ta promena ticala samo utvrđivanja broja bodova, bez zadiranja u pravo na stambeno obezbeđenje; da je na snazi bio i proizvodio pravno dejstvo pravnosnažni zaključak Ministarstva odbrane od 30. marta 2012. godine, kojim je podnosiocu bilo priznato pravo na stambeno obezbeđenje; da to jasno proizlazi iz novog zaključka Ministarstva odbrane od 1. aprila 2014. godine; da je stoga podnosilac neprekidno bio stambeni interesent, po oba navedena zaključka, što ima za posledicu da mu je i pravo na predmetnu naknadu pripadalo bez prekida.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu povređena označena ustavna prava, te da poništi osporenu presudu i predmet vrati tom sudu na ponovni postupak po tužbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojnomedicinske akademije UP-1 broj 530-1 i Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava UP-1 broj 15847-60/1998, kao i priložene dokumentacije, utvrdio :

3.1. Činjenice koje se odnose na postupak rešavanja stambenog pitanja podnosioca ustavne žalbe:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. juna 2003. godine nadležnom organu podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno vreme, u skladu sa odredbama tada važećeg Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore („Službeni vojni list, br. 20/02 i 36/03). Navedeni zahtev je zaveden pod brojem 15847-3/1998. Podnosilac je i pre pomenutog zahteva podnosio molbu, odnosno zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno vreme, 1998. i 2000. godine, u skladu sa odredbama tada važećih pravilnika za rešavanje stambenih pitanja, a koji su prihvatani zaključcima nadležnog organa.

O zahtevu od 11. juna 2003. godine prvi put je rešeno zaključkom nadležnog organa UP-1 broj 15847-10/98 od 2. decembra 2004. godine, kojim je podnosiocu prestalo pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku UP-1 broj 15847-2/98 od 1. decembra 2000. godine i prihvaćen navedeni zahtev za davanje odgovarajućeg stana u zakup na neodređeno vreme.

Kako postupak po zahtevu podnosioca nije okončan do dana stupanja na snagu Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list, broj 38/05), o istom zahtevu je, saglasno odredbi člana 48. stav 1. Pravilnika, rešavano po odredbama tog pravilnika.

Nadležni organ je potom doneo više zaključaka zbog toga što je došlo do promene broja bodova po kriterijumima i merilima za utvrđivanje reda prvenstva, odricanja podnosioca od pripadajuće strukture stana i povlačenja odricanja , u skladu sa odredbama Pravilnika, pri čemu je svakim zaključkom utvrđeno da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po prethodno donetom zaključku i istovremeno je prihvatan zahtev od 11. juna 2003. godine za davanje odgovarajućeg stana u zakup na neodređeno vreme.

Zaključkom Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava (u daljem tekstu: Grupa za utvrđivanje prava) UP-1 broj 15847-36/1998 od 30. marta 2012. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku UP-1 broj 15847-21/98 od 22. novembra 2010. godine, dok je u tački 2. dispozitiva prihvaćen zahtev podnosioca za davanje trosobnog stana u zakup na neodređeno vreme, sa 682 boda na dan donošenja zaključka. U obrazloženju zaključka je navedeno da je rešavano o zahtevu podnosioca za rešavanje stambenog pitanja od 11. juna 2003. godine.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Stambena komisija (u daljem tekstu: Stambena komisija) UP-1 broj 15847-42/1998 od 23. maja 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe je, kao licu sa tri člana zajedničkog porodičnog domaćinstva, dat u zakup bliže označeni trosoban stan na neodređeno vreme. U obrazloženju rešenja je navedeno da je stan dat u zakup na osnovu prava utvrđenog zaključkom od 30. marta 2012. godine, saglasno odredbama Pravilnika, kao i da se donošenjem ovog rešenja smatra da je okončan postupak po zahtevu podnosioca broj 15847-3/1998 od 11. juna 2003. godine.

Nakon što je zaključen ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme broj 9184-2 od 28. novembra 2012. godine, podnosilac je 14. februara 2013. godine vratio dodeljeni stan, te je 18. marta 2013. godine podneo zahtev za ukidanje rešenja od 23. maja 2012. godine, ukazujući, pri tome, da „prilikom razmatranja i donošenja novog zaključka o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme“ treba voditi računa o tome da njegov sin nije više član zajedničkog porodičnog domaćinstva.

Postupajući po navedenom zahtevu podnosioca, Stambena komisija je donela rešenje UP-1 broj 15847-53/98 od 10. aprila 2013. godine, kojim je ukinuto rešenje od 23. maja 2012. godine, na osnovu člana 255. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnosilac je podnescima od 3. januara i 13. februara 2014. godine tražio donošenje novog zaključka o zakupu stana na neodređeno vreme, obaveštavajući nadležni organ da pored sina, ni ćerka nije više član zajedničkog porodičnog domaćinstva, kao i da mu je zaključak potreban radi donošenja rešenja o priznavanju prava na naknadu dela troškova za zakup stana.

Zaključkom Grupe za utvrđivanje prava UP-1 broj 15847-60/1998 od 1. aprila 2014. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku UP-1 broj 15847-36/1998 od 30. marta 2012. godine, a u tački 2. dispozitiva prihvaćen je zahtev podnosioca za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme, sa 667 bodova na dan donošenja zaključka. U obrazloženju tog zaključka je, kao i u prethodno donetim zaključcima, navedeno da je iz podnetog zahteva za rešavanje stambenog pitanja od 11. juna 2003. godine i priloženih dokaza utvrđeno sledeće činjenično stanje: da podnosilac ispunjava uslove iz člana 2. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane; da podnosiocu na osnovu člana 18. stav 1. tačka 1) Pravilnika pripada dvosoban stan; da će se stambeno pitanje rešavati na osnovu člana 44. stav 1. Pravilnika.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za ostvarivanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana, u skladu sa Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije (pov. broj 2979-8 od 26. marta 2008. godine, pov. broj 2979-40 od 14. maja 2008. godine i pov. broj 536-3 od 25. januara 2010. godine):

Postupajući po zahtevu podnosioca od 30. aprila 2013. godine, Vojnomedicinska akademija (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je donela rešenje UP-1 broj 180-2 od 3. decembra 2013. godine, kojim je podnosiocu priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana počev od 14. februara 2013. godine, u iznosu od 700 bodova. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je podnosilac stekao pravo na ponovno ostvarivanje naknade jer je Stambena komisija rešenjem od 10. aprila 2013. godine ukinula svoje rešenje od 23. maja 2012. godine, kojim je podnosiocu bio dat u zakup stan na neodređeno vreme; da je podnosilac u momentu izmenjenih okolnosti, nakon vraćanja dodeljenog stana, 14. februara 2013. godine, u zajedničkom domaćinstvu živeo sa jednim članom uže porodice, suprugom, koja je nezaposlena, pa ostvaruje pravo na 700 bodova; da sa njom stanuje kao podstanar na bliže označenoj adresi; da se podnosilac nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.

3.3. Činjenice koje se odnose na postupke po zahtevima podnosioca ustavne žalbe za ostvarivanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana, u skladu sa Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije („Službeni vojni list, broj 18/13):

Postupajući po zahtevu podnosioca od 22. novembra 2013. godine , prvostepeni organ je doneo rešenje UP-1 broj 2360-2 od 16. decembra 2013. godine, kojim je, u tački 1. dispozitiva, određeno da je podnosiocu prestalo pravo na naknadu dela troškova za zakup stana priznato rešenjem od 3. decembra 2013. godine, zaključno sa 31. avgustom 2013. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da se podnosiocu priznaje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, u iznosu od 700 bodova, počev od 1. septembra 2013. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je 1. septembra 2013. godine, danom stupanja na snagu Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije prestao da važi Pravilnik o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije iz 2008. godine, te su se stekli uslovi za donošenje novih rešenja nakon podnošenja zahteva za o stvarivanje predmetne naknade; da se kod podnosioca nisu izmenile činjenice prema kojima je ranije stekao navedeno pravo; da podnosilac stanuje kao podstanar na bliže označenoj adresi, sa jednim članom uže porodice, suprugom, koja je nezaposlena; da se podnosilac nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.

Prvostepeni organ je, po službenoj dužnosti , doneo rešenje UP-1 broj 106-1 od 14. januara 2014. godine kojim je, u tački 1. dispozitiva, oglašeno ništavim rešenje tog orga na od 16. decembra 2013. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je utvrđeno da podnosilac ne ispunjava uslov za priznavanje traženog prava propisan odredbom člana 18. stav 1. tačka 2) Pravilnika iz 2013. godine iz razloga što se ne nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministar stvu odbrane i Vojsci Srbije; da stoga nije moguće izvršenje rešenja od 16. decembra 2013. godine, te je ono, saglasno odredbi člana 257. stav 1. tačka 3) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, oglašeno ništavim.

Podnosilac ustavne žalbe je 11. aprila 2014. godine podneo novi zahtev za priznavanje navedenog prava, nakon što je donet zaključak Grupe za utvrđivanje prava od 1. aprila 2014. godine, kojim je prihvaćen njegov zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme.

Prvostepeni organ je doneo rešenje UP-1 broj 320-2 od 9. maja 2014. godine kojim je podnosiocu priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, u iznosu od 700 bodova, počev od 11. aprila 2014. godine.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 62-2 od 30. juna 2014. godine uvažena je žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 9 . maja 2014. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Ovo iz razloga što prvostepeni organ nije uzeo u obzir činjenicu da je podnosilac dostavio zaključak stambenog organa od 1. aprila 2014. godine, od kada ispunjava uslove za ostvarivanje naknade, u smislu člana 47. Pravilnika iz 2013. godine .

Prvostepeni organ je, u izvršenju navedenog drugostepenog rešenja , 21. jula 2014. godine doneo rešenje UP-1 broj 320-6, kojim je „oglašeno ništavim“ prethodno poništeno rešenje od 9. maja 2014. godine i rešenje UP-1 broj 530-1 , kojim je podnosiocu priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, u iznosu od 700 bodova, počev od 1. aprila 2014. godine. U obrazloženju ovog drugog rešenja je navedeno: d a je ključni uslov za ostvarivanje predmetne naknade bio zaključak nadležnog organa za rešavanje stambenog pitanja, koji je izrađen 1. aprila 2014. godine; da podnosilac od tada ispunjava uslove za priznavanje predmetne naknade; da navod podnosioca da je u nekoliko navrata podnosio zahtev za izdavanje tog zaključka nije od uticaja na utvrđivanje drugačijeg datuma od kada ispunjava uslove za priznavanje traženog prava; da se kod podnosioca nisu izmenile činjenice prema kojima je ranije stekao pravo na tu naknadu.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 104-2 od 22. septembra 2014. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja UP-1 broj 530-1 od 21. jula 2014. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13806/14 od 3. marta 2017. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je prvostepenim rešenjem podnosiocu priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, u iznosu od 700 bodova, počev od 1. aprila 2014. godine, budući da je podnosilac uslove za ostvarivanje navedene naknade, u skladu sa odredbama Pravilnika iz 2013. godine , ispunio donošenjem zaključka UP-1 broj 15847-60/1998 od 1. aprila 2014. godine , kojim je prihvaćen njegov zahtev za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme. S tim u vezi je ocenjeno da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje i bez povrede pravila postupka od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari, pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje je kao dovoljne i u svemu na zakonu zasnovane, prihvatio i taj sud. Povodom navoda tužbe da je podnosilac u statusu stambenog interesenta još od 1998. godine, te da mu predmetna naknada pripada i za period od novembra 2013. do aprila 2014. godine, Upravni sud je ponovio prethodnu ocenu da je podnosilac uslove za ostvarivanje naknade ispunio donošenjem navedenog zaključka od 1. aprila 2014. godine, protiv koga nije izjavljivao žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih zakona i propisa:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši (član 134. stav 1.); da ako organ koji vodi postupak ne uzme prethodno pitanje u razmatranje, a postupak za rešenje prethodnog pitanja koji se može voditi samo po službenoj dužnosti još nije pokrenut pred nadležnim organom, on će tražiti da nadležni organ pokrene postupak po tom pitanju (član 137. stav 1.); da u upravnoj stvari u kojoj se postupak za rešenje prethodnog pitanja pokreće povodom zahteva stranke, organ koji vodi postupak može zaključkom naložiti jednoj od stranaka da u cilju rešenja prethodnog pitanja traži od nadležnog organa pokretanje postupka, određujući joj rok u kom je dužna da to učini i da mu o tome podnese dokaz, pri čemu će organ koji vodi postupak upozoriti stranku na posledice propuštanja (član 137. stav 2.).

Odredbom član 2. stav 1. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list“, br. 38/05 , 16/08, 16/08 i 39/08), koji je stupio na snagu 29. oktobra 2005. godine, bilo je propisano da se zaposlenima u Ministarstvu, u smislu ovog pravilnika, smatraju, pored ostalih, civilna lica zaposlena u Ministarstvu. Članom 3. navedenog Pravilnika bili su propisan i slučajevi u kojima se smatralo da lice iz člana 2. Pravilnika ima rešeno stambeno pitanje (svojina na useljivom stanu ili porodičnoj stambenoj zgradi, korišćenje odgovarajućeg stana po osnovu zakupa i dr.).Članom 4. Pravilnika bilo je propisano da odluku o rešavanju stambenog pitanja donosi ministar odbrane odnosno lice koje on ovlasti (u daljem tekstu: Stambeni organ). Članom 5. Pravilnika bilo je predviđeno da Stambeni organ postupa po zahtevima lica iz člana 2. ovog pravilnika, vodi evidencije, sačinjava liste reda prvenstva i vrši druge poslove u vezi sa rešavanjem stamben ih pitanja u Ministarstvu.

Odredbama Pravilnika koje su se odnosile na postupak za rešavanje stambenih pitanja, bilo je propisano: da se postupak za rešavanje stamben ih pitanja pokreće podnošenjem zahteva (…) (član 35. stav 1.); da se uz zahtev prilažu dokumenta (kojima se dokazuju navodi u zahtevu) (…) (stav 3.); da Stambeni organ na osnovu podataka iz zahteva i dokumenata iz člana 35. stav 3. ovog pravilnika, zaključkom utvrđuje pravo na rešavanje stambenog pitanja u skladu sa odredbama ovog pravilnika ili donosi rešenje kojim se odbija zahtev (član 36. stav 1.); da rešenje o davanju stanova u zakup (...) donosi Stambena komisija (član 39. stav 1.); da se protiv zaključka ili rešenja iz stava 1. ovog člana može podneti žalba u roku od 15 dana od dana prijema zaključka ili rešenja (stav 2.); da se licu iz člana 2. ovog pravilnika izdaje rešenje o davanju stana u zakup (...) (član 40.); da se na osnovu konačnog i izvršnog rešenja iz člana 40. ovog pravilnika zaključuje ugovor u koji se unose podaci sadržani u rešenju i drugi elementi propisani zakonom koje treba da sadrži ugovor o zakupu stana (član 41. stav 1.).

Saglasno odredbama člana 48. navedenog pravilnika, ako je lice iz člana 2. ovog pravilnika podnelo zahtev za rešavanje stambenog pitanja do dana stupanja na snagu ovog pravilnika, odnosno pre penzionisanja, a postupak po tom zahtevu nije okončan do dana stupanja na snagu ovog pravilnika, rešavaće se po odredbama ovog pravilnika bez podnošenja novog zahteva (stav 1.), a zaključke donete po propisu koji je važio do dana stupanja na snagu ovog pravilnika, Stambeni organ će uskladiti sa odredbama ovog pravilnika (stav 2.).

Članom 20. stav 1. u vezi sa stavom 5. tog člana Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije (pov. broj 2979-8 od 26. marta 2008. godine, pov. broj 2979-40 od 14. maja 2008. godine i pov. broj 536-3 od 25. januara 2010. godine), koji je bio na snazi do 31. avgusta 2013. godine, bilo je propisano da civilnom licu raspoređenom na službu na teritoriju Republike Srbije sa teritorija bivše SFRJ koje ima članove uže porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu oficiru, ako nema stan na teritoriji Republike Srbije, odnosno na teritoriji bivše SFRJ, pripada mesečna naknada dela troškova za zakup stana.

Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije („Službeni vojni list, broj 18/13), koji je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine, propisano je: da naknadu putnih i drugih troškova pod uslovima propisanim ovim pravilnikom ostvaruje civilno lice na službi u Vojsci Srbije (u daljem tekstu: civilno lice) (član 3. stav 1. tačka 2)); da oficiru i podoficiru koji ima članove uže porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu pripada naknada dela troškova za zakup stana, ako ispunjava sledeće uslove: da nema stan na teritoriji Republike Srbije odnosno na teritoriji republika bivše SFRJ (tačka 1.) i da se nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije (član 18. stav 1.); da naknada dela troškova za zakup stana pod uslovima iz stava 1. ovog člana pripada civilnom licu raspoređenom na službu na teritoriju Republike Srbije sa teritorija bivše SFRJ koje ima članove uže porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu (stav 5.); da lice iz člana 3. ovog pravilnika ostvaruje naknade propisane ovim pravilnikom podnošenjem pismenog zahteva (...) (član 44. stav 1.); da naknade iz čl. 15. do 21. ovog pravilnika pripadaju od dana ispunjenja uslova za ostvarivanje naknade, ako je zahtev podnet u roku od šest meseci od dana ispunjenja uslova, a ako je zahtev podnet po isteku tog roka – od dana podnošenja zahteva i za šest meseci unazad (...) (član 47. stav 2.); da lica iz člana 3. ovog pravilnika kojima su utvrđene naknade troškova rešenjima nadležnih starešina, (...) ako drugim propisom nije drugačije određeno, nastavljaju da ih ostvaruju prema propisu na osnovu kojeg su utvrđene, najduže 30 dana od dana stupanja na snagu ovog pravilnika (član 53. stav 1.); da po isteku roka iz stava 1. ovog člana, lice može da nastavi da ostvaruje naknadu pod uslovima, na način i u visini koji su utvrđeni ovim pravilnikom (...) (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je proizvoljna ocena upravnih organa i Upravnog suda da je pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, po odredbama Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije, ostvario tek počev od 1. aprila 2014. godine, kada je donet zaključak nadležnog stambenog organa , kojim je prihvaćen njegov zahtev za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme. Po mišljenju podnosioca, pravo na naknadu predmetnih troškova je ostvario počev od stupanja na snagu pomenutog P ravilnika, 1. septembra 2013. godine, jer je u to vreme na snazi bio zaključak nadležnog stambenog organa od 30. marta 2012. godine, kojim mu je bilo utvrđen o pravo na stambeno obezbeđenje i svojstvo stambenog interesenta .

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

U postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda kao sporno postavilo se pitanje od kada je podnosilac ispunio uslov za priznavanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana propisan članom 18. stav 1. tačka 2) u vezi sa stavom 5. tog člana Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije. Prema navedenim odredbama Pravilnika, civilnom licu raspoređenom na službu na teritoriju Republike Srbije sa teritorija republika bivše SFRJ , koje ima članove uže porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu , pripada naknada predmetnih troškova ako se nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.

Ustavni sud je najpre konstatovao: da je podnosilac bio korisnik naknade dela troškova za zakup stana, po odredbama ranije važećeg Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije iz 2008. godine, od 14. februara 2013. godine, kada je vratio dodeljeni stan, do 31. avgusta 2013. godine, do kada je važio navedeni Pravilnik; da je 22. novembra 2013. godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana, u skladu sa odredbama Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije , koji je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine; da je rešenjem prvostepenog organa od 16. decembra 2013. godine podnosiocu bilo priznato pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, počev od 1. septembra 2013. godine; da je rešenjem prvostepenog organa od 14. januara 2014. godine oglašeno ništavim pravnosnažno rešenje tog organa od 16. decembra 2013. godine, sa obrazloženjem da se podnosilac ne nalazi na evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, zbog čega ne ispunjava uslov za priznavanje tražane naknade propisan odredbom člana 18. stav 1. tačka 2) Pravilnika; da o zahtevu podnosioca od 22. novembra 2013. godine nije više rešavano.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je podnosilac 11. aprila 2014. godine podneo novi zahtev za ostvarivanje navedenog prava u skladu sa odredbama Pravilnika iz 2013. godine. Iz obrazloženja rešenja upravnih organa i osporene presude Upravnog suda proizlazi da je podnosilac pravo na naknadu dela troškova za zakup stana ostvario počev od 1. aprila 2014. godine, jer je tog dana donet zaključak nadležnog stambenog organa , kojim je prihvaćen njegov zahtev za davanje dvosobnog stana u zakup na neodređeno vreme, te se od tada nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja , čime je ispunjen uslov za priznavanje prava propisan odredbom člana 18. stav 1. tačka 2) Pravilnika.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivim razlozima, Ustavni sud je pošao od toga da je, po oceni upravnih organa i Upravnog suda, priznavanje prava na naknadu dela troškova za za kup stana bilo uslovljeno donošenjem odluke nadležnog stambenog organa u postupku za rešavanje stambenog pitanja podnosioca . S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac 11. juna 2003. godine podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja, koji je evidentiran i prihvaćen zaključkom nadležnog stambenog organa od 2. decembra 2004. godine, kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem odgovarajućeg stana u zakup na neodređeno vreme. Svaki naredni zaključ ak, kojim je prestalo pravo podnosioca na stambeno obezbeđenje po prethodno donetom zaključku i istovremeno prihvaćen isti zahtev od 11. juna 2003. godine za davanje u zakup na neodređeno vreme stana određene strukture, bio je donet zbog toga što je bilo potrebno odrediti drugu strukturu stana i drugi broj bodova po kriterijumima za utvrđivanje reda prvenstva. Pri tome je zaključak od 30. marta 2012. godine bio osnov za donošenje rešenja od 23. maja 2012. godine, kojim je podnosiocu bio dat trosob an stan u zakup na neodređeno vreme . Donošenjem navedenog rešenja, kako je to u njemu konstatovano, bio je okončan postupak po zahtevu podnosioca od 11. juna 2003. godine. Podnosilac od tada nije spadao u krug lica iz člana 2. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane koja su svoje stambeno pitanje mogla rešavati iz stambenog fonda Ministarstva odbrane.

Međutim, podnosilac je 14. februara 2013. godine vratio dodeljeni stan i 18. marta 2013. godine podneo zahtev za ukidanje rešenja o davanju tog stana u zakup, zbog toga što su nastupile promene u vidu smanjenja broja članova porodičnog domaćinstva, te mu je, po odredbama navedenog Pravilnika, pripadao manji stan i manji broj bodova prema propisanim kriterijumima. Nakon što je rešenjem od 10. aprila 2013. godine ukinuto rešenje od 23. maja 2012. godine, podnosilac je ponovo postao lice iz člana 2. Pravilnika koje nema rešeno stambeno pitanje i kome je pravo na rešavanje stambenog pitanja utvrđeno zaključkom od 30. marta 2012. godine, koji je bio na snazi. S obzirom na to da su se promenile činjenice koje su uticale na obim priznatog prava na rešavanje stambenog pitanja i da je podnosilac o tome pismenim putem obavestio stambeni organ , bilo je potrebno doneti novi zaključak po zahtevu od 11. juna 2003. godine koji će odgovarati pravom stanju stvari. Iako je zaključkom od 30. marta 2012. godine podnosiocu bila određena veća struktura stana i veći broj bodova nego što mu je nakon nastalih promena pripada lo, pravo podnosioca na stambeno obezbeđenje bilo je priznato upravo tim zaključkom sve do donošenja novog zaključka od 1. aprila 2014. godine, kojim je utvrđeno da pravo na stambeno obezbeđenje prestaje po prethodnom i priznaje se po novom zaključku. Dakle, nastale promene nisu imale za posledicu gubitak prava podnosioca na rešavanje stambenog pitanja, već određivanje druge strukture stana i broja bodova, te je zaključkom od 1. aprila 2014. godine kao pripadajući određen dvosoban stan, sa 667 bodova, umesto dotadašnjeg trosobnog stana, sa 682 boda, utvrđenog zaključkom od 30. marta 2012. godine. Ustavni sud ukazuje na to da je podnosilac mogao da izgubi status stambenog interesenta u slučaju da je bilo doneto rešenje kojim se odbija i skida sa evidencije njegov zahtev za rešavanje stambenog pitanja od 11. juna 2003. godine, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo, jer nije utvrđeno da je nastupio neki od razloga iz člana 3. Pravilnika zbog kojih bi bio isključen iz prava na rešavanje stambenog pitanja po osnovu tog pravilnika .

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da je u vreme stupanja na snagu Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije, 1. septembra 2013. godine, na snazi bio zaključak nadležnog stambenog organa od 30. marta 2012. godine koji je proizvodio pravne posledice u pogledu utvrđenog prava na stambeno obezbeđenje sve do donošenja novog zaključka od 1. aprila 2014. godine, kojim je podnosiocu i dalje priznato isto pravo, samo u drugom obimu. Stoga, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljiva ocena upravnih organa i Upravnog suda da se podnosilac tek od donošenja zaključka od 1. aprila 2014. godine nalazi u evidenciji stambenih interesenata za rešavanje stambenog pitanja prema propisima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu da je podnosilac prvi zahtev za priznavanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana, u skladu sa odredbama važećeg Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije, podneo 22. novembra 2013. godine i da mu je rešenjem prvostepenog organa od 16. decembra 2013. godine bilo priznato navedeno pravo počev od 1. septembra 2013. godine. Međutim, nakon što je rešenjem istog organa od 14. januara 2014. godine oglašeno ništavim rešenje od 16. decembra 2013. godine, zahtev podnosioca od 22. novembra 2013. godine je ostao nerešen. U takvim okolnostima , nije bilo potrebno da podnosilac 11. aprila 2014. godine, posle donošenja zaključka stambenog organa od 1. aprila 2014. godine, podnosi novi zahtev za priznavanje prava na naknadu predmetnih troškova, budući da je podnosilac svojstvo stambenog interesenta za rešavanje stambenog pitanja imao i pre donošenja zaključka od 1. aprila 2014. godine, na osnovu zaključka od 30. marta 2012. godine. Ustavni sud napominje da je dan podnošenja zahteva bitan za određivanje dana počev kog se podnosiocu priznaje pravo na naknadu dela troškova za zakup stana, s obzirom na to da je odredbom člana 47. stav 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije propisano da predmetna naknada pripada od dana ispunjenja uslova za ostvarivanje naknade, ako je zahtev podnet u roku od šest meseci od dana ispunjenja uslova, a ako je zahtev podnet po isteku tog roka – od dana podnošenja zahteva i za šest meseci unazad.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da u obrazloženju osporene presude nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za zauzet stav u pogledu vremena od kada je podnosilac ispunio uslove za priznavanje prava na naknadu dela troškova za zakup stana propisane odredbama Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova i drugih primanja u Vojsci Srbije . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 13806/14 od 3. marta 2017. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 104-2 od 22. septembra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koja se suštinski obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u sporu o naknadi troškova zakupa stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti