Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog neujednačene sudske prakse. Sudovi u Novom Pazaru su u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli različite odluke o naknadi zarade, stvarajući pravnu nesigurnost i narušavajući princip jednake zaštite prava građana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sinana Hasanovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sinana Hasanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 od 20. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 397/08 od 1. aprila 2008. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 397/08 od 1. aprila 2008. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi Sinana Hasanovića podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 od 20. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Sinan Hasanović iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podneo 5. maja 2008. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 6. stava 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njegov tužbeni zahtev za naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva u visini minimalne zarade za traženi period. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve "različite kategorije prava". Takođe podnosilac ustavne žalbe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim presudama povređena navedena ljudska prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je bio u radnom odnosu u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'' Novi Pazar do 13. novembra 2006. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu rešenja poslodavca broj 596-263/360 od 13. novembra 2006. godine, jer je proglašena tehnološkim viškom zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova majstora radne jedinice.

Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada koji je zaključen između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'' Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe 13. novembra 2006. godine predviđeno je da je predmet ovog sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja tog preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate pomenutog dugovanja, kao i dugova zaposlene prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma je utvrđeno da nema duga preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada, a preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose prema propisima u celini. Sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'' Novi Pazar radi isplate naknade zarade u visini minimalne zarade za period od 21. juna 2004. godine do 13. novembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u periodu od 1. januara 2004. godine do 13. novembra 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe je u toku postupka po predmetnoj tužbi povukao tužbeni zahtev koji se odnosi na uplatu doprinosa za socijalno osiguranje.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 od 20. februara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period od 21. juna 2004. godine do 13. novembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju presude je navedeno da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da je tužilac potpisao sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza kojim je utvrđeno da tuženo preduzeće nema nikakva dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 397/08 od 1. aprila 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 od 20. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da pobijana prvostepena presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom odredaba člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju ove presude se navodi da "su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno u ovom slučaju, utvrdio da tužilac potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva a ne naknadu zarade, te da su to dve različite kategorije koje se isplaćuju po osnovu plaćenog odsustva, jer bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknada zarade ili zarada tužilac i tuženik su potpisanim sporazumom regulisali sva prava i obaveze po osnovu rada".

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, kojom je usvoje istovrsni tužbeni zahtev tužilje B. M. iz Novog Pazra prema istom tuženom kao poslodavcu. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja B. M. potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade''.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava kojima su zajemčena prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini, kao i da izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana (član 116. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različiti presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje.

Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime i u postupku P1. 483/07 koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod istog tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži vremenski period nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužioci su tražili isplatu minimalne zarade, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev u pogledu isplate naknade zarade odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, dok je u oba slučaja Okružni sud u Novom Pazaru tako različite odluke potvrdio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju doneo različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 483/07 od 20. februara 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 397/08 od 1. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu, kao stvarno nadležan sud, u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

Ustavni sud je u svojim odlukama Už - 280/2009 i Už - 1967/2009 od 3. decembra 2009. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

 

 

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić