Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5210/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Ž . iz Pribojske Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Ž . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Priboj u predmetu broj 580-08/2006 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Ž . iz Pribojske Banje je , 29. juna 2013. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5184/11 od 23. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Priboj u predmetu broj 580-08/2006.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 25. aprila 2006. godine podneo zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za nezaposlene; da su zbog propusta upravnog organa donete dve presude u upravnom sporu, prva 11 meseci nakon podnošenja tužbe, a druga posle dve godine, a da je potom doneta osporena presuda dve godine i mesec dana nakon podnošenja tužbe; da značaj spornog prava za egzistenciju podnosioca ustavne žalbe, dužina trajanja spora kod suda kojoj on nije doprineo i činjenica da je Upravnom sudu "bilo poznato" da su prethodno vođena dva upravna spora, ukazuju na povredu prava na suđenje razumnom roku; da je "neodrživo" shvatanje tuženog organa da podnosiocu ne pripada sporno pravo jer je zahtev podneo 25. aprila 2006. godine, a da je propis na osnovu koga se priznaje to pravo prestao da važi tek 28. aprila 2006. godine; da je veće Upravnog suda u ranijoj presudi ukazalo tuženom na te činjenice, ali je drugo veće istog suda u osporenoj presudi, dajući nejasno i nedovoljno obrazloženje, stalo na suprotno stanovište potvrđujući pogrešan stav tuženog, koji se pozvao na član 71. Zakona o osnovnim pravima, boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji ne govori o danu priznavanja nekog prava; da se Upravni sud nije izjasnio o svim bitnim pitanjima konkretne pravne stvari; da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo dve različite odluke; da se sudska praksa Vrhovnog suda Srbije u predmetu Už. 27/07 od 17. maja 2007. godine izjasnila da pravo na dopunsku zaštitu ne prestaje ako su prestale da važe uredbe iz oblasti boračko - invalidske zaštite; da navedeno primanje za vreme nezaposlenosti nije pravo iz navedenog zakona, pa se njegov početak ne može vezati za odredbu tog zakona o vremenu od kada se priznaje, već se moralo vezati za svoj osnovni propis kojim je priznato - uredbu. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, te je tražio i da mu se nadoknade troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinske uprave opštine Priboj broj 580-08/2006, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. aprila 2006. godine podneo Opštinskoj upravi opštine Priboj zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, kao ratni vojni invalid VI grupe, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 580-8/2006 od 22. juna 2006. godine. Postupajući po žalbi podnosioca od 10. jula 2006. godine, Ministarstvo za socijalna pitanja je donelo rešenje broj 580-02-03297/2006-11 od 11. septembra 2006. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 14. decembra 2006. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6739/06 od 4. jula 2007. godine, te je taj upravni akt poništen, sa obrazloženjem da su učinjene bitne povrede pravila postupka, jer je rešenje potpisao pomoćnik ministra.

Rešenjem drugostepenog organa broj 580-02-03297/2007-11 od 29. januara 2008. godine žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je i protiv ovog konačnog upravnog akta podneo tužbu nadležnom sudu, i to 23. aprila 2008. godine, pa je i ova tužba uvažena presudom Upravnog suda U. 3612/10 (2008) od 22. aprila 2010. godine, sa obrazloženjem da drugostepeno rešenje ne sadrži utvrđeno činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, pravne propise, kao i da je obrazloženje suprotno stanju u spisima.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 580-03-03297/2007-11 od 28. januara 2011. godine, kojim je žalba podnosioca ponovo odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 9. maja 2011. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5184/11 od 23. maja 2013. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je tuženi organ pravilno odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe, jer istom ne može biti priznato predmetno pravo ni po Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, ni po Uredbi o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, niti po Zakonu, uz navođenje razloga za svaku od ovih konstatacija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Članom 71. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta.

Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05) propisano je: da ratni vojni invalid od I do IV grupe kome je to svojstvo priznato po osnovu oštećenja organizma zadobijenog pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tač. 1. i 5. i stav 2. ovog zakona, kao i u ratnom zarobljeništvu u vezi sa tim okolnostima, pod uslovom da nije u radnom odnosu, da nema prihod od druge delatnosti i da je prijavljen organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, ima pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti (član 51. stav 1.); da pravo na borački dodatak, ličnu, porodičnu i uvećanu porodičnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti pripada od prvog dana narednog meseca posle dana ispunjenja uslova propisanih ovim zakonom za priznavanje tih prava ako je zahtev podnesen u roku od tri meseca od dana ispunjenja uslova, odnosno od prvog dana narednog meseca po podnošenju zahteva ako je zahtev podnesen po isteku tog roka (član 64. stav 1.).

Članom 1. tačka 1. Uredbe o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko – invalidske zaštite ("Službeni glasnik RS", broj 35/06) propisano je da danom stupanja na snagu ove uredbe prestaje da važi Uredba o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92, 31/92, 45/93, 75/93, 8/94, 37/94, 52/96). Članom 2. ove uredbe je propisano da uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Članom 3. Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, bilo je propisano da borci i ratni vojni invalidi i članovi njihovih porodica ostvaruju prava na materijalno obezbeđenje i druga prava u obimu, na način i po postupku utvrđenom Zakonom o osnovnim pravima vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SFRJ", broj 31/86) i Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica ("Službeni glasnik SRS", broj 54/89).

Uredbom o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", broj 42/06) propisano je da ratni vojni invalidi od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, koji su ostvarivali pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti po Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92, 31/92, 45/93, 75/93, 8/94, 37/94, 52/96 i 35/06), imaju pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti u iznosu od 12.668 dinara, počev od isplate za april 2006. godine (član 1.); da se pravo iz člana 1. ove uredbe ostvaruje pod uslovima, na način i po postupku propisanom članom 51. st. 1. i 2. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SRJ", br. 24/98, 29/98 - ispravka i 25/2000 - SUS i "Službeni glasnik RS", broj 101/05 - dr. zakon) (član 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 25. aprila 2006. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5184/11 od 23. maja 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak okončan za nešto više od sedam godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje nije bilo složeno.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku. Podnosilac nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Konkretno, saglasno članu 71. Zakona o upravnim sporovima, podnosilac je već nakon 30 dana imao pravo da zatraži od drugostepenog organa da donese novi upravni akt u izvršenju presude suda, a što podnosilac nije učinio, pa je nakon poništenja konačnog upravnog akta 22. aprila 2010. godine novi donet tek 28. januara 2011. godine, odnosno nakon devet meseci.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za sedam godina u predmetnom postupku doneto jedno prvostepeno rešenje, tri rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u zakonom propisanom roku. Takođe, i drugostepeni organ je o žalbi odlučio u roku od dva meseca. Međutim, u konkretnom slučaju je nadležni sud u upravnom sporu dva puta poništavao konačne uprave akte i predmet vraćao na ponovno odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka br. 70767/01 o d 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Upravni sud o tužbi podnosioca koja je podneta 9. maja 2011. godine odlučio tek nakon dve godine, donošenjem osporene presude.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnog drugostepenog upravnog organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5184/11 od 23. maja 2013. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje usled pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akt zasniva na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 25. aprila 2006. godine podneo zahtev za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, kao ratni vojni invalid VI grupe. Uredbom o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92, 31/92, 45/93, 75/93, 8/94, 37/94, 52/96) bilo je regulisano, pored ostalog, priznavanje prava na naknadu za vreme nezaposlenosti i za ratne vojne invalide od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, sa upućivanjem da se ovo pravo ostvaruje u obimu, na način i po postupku utvrđenom tada važećim zakonom koji je regulisao prava boraca, vojnih invalida i njihovih porodica. Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca propisano je da samo ratni vojni invalidi od I do IV grupe imaju pravo na naknadu za vreme nezaposlenosti. Takođe je propisano da prava propisana ovim zakonom pripadaju od prvog dana narednog meseca po podnošenju zahteva. Odredbom člana 1. tačka 1. Uredbe o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko – invalidske zaštite ("Službeni glasnik RS", broj 35/06) propisano je da danom stupanja na snagu ove uredbe prestaje da važi Uredba o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine. Ova uredba je 20. aprila 2006. godine objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije" i saglasno članu 2, stupila je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, dakle 28. aprila 2006. godine. Polazeći od navedenih odredaba Zakona i uredbi, podnosiocu ustavne žalbe navedeno pravo nije moglo biti priznato po Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, iz razloga što je podnosilac zahtev podneo 25. aprila 2006. godine, te mu je navedeno pravo, saglasno Zakonu, moglo biti priznato tek od 1. maja 2006. godine, kada navedena Uredba više nije bila na snazi. Dalje, polazeći od činjenice da podnosilac navedeno pravo nije ostvario po Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, to mu se ovo pravo nije moglo priznati ni po Uredbi o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, jer je istom propisano da ratni vojni invalidi od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine, koji su ostvarivali pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti po Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine ("Službeni glasnik RS", br. 7/92, 20/92, 31/92, 45/93, 75/93, 8/94, 37/94, 52/96 i 35/06), imaju pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti u iznosu od bliže navedenom u ovoj uredbi, počev od isplate za april 2006. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ocenio očigledno neosnovanim, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe, pa je istu odbacio u odnosnom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti