Odluka Ustavnog suda o zaštitnoj meri oduzimanja novca u deviznom prekršaju
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, utvrdivši da zaštitna mera oduzimanja 19.000 evra zbog neprijavljivanja pri ulasku u zemlju nije povredila pravo na imovinu. Mera je ocenjena kao srazmerna i u javnom interesu, s obzirom na okolnosti izvršenja prekršaja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Snežana Marković, Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. O. iz Haga, Kraljevina Holandija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. O. izjavljena protiv presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III-308 Prž. 10524/16 od 24. maja 2016. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. A. O. iz Haga, Kraljevina Holandija, podneo je Ustavnom sudu, 1. jula 2016. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III-308 Prž. 10524/16 od 24. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je novac koji je oduzet od okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zakonito stečen; da se u konkretnom slučaju postavlja pitanje zakonitosti i opravdanosti izricanja zaštitne mere pored već izrečene novčane kazne okrivljenom; da „izrečena zaštitna mera oduzimanja predmetnog novca u iznosu od 19.000 evra prevazilazi kako svrhu primene zaštitnih mera iz čl. 45, 46. i 47. Zakona o prekršajima, tako i svrhu prekršajnih sankcija predviđenu članom 5. stav 2. Zakona o prekršajima i u očiglednoj je nesrazmeri sa učinjenom radnjom okrivljenog“; da je „izrečenom novčanom kaznom u iznosu od 40.000 dinara postignuta svrha kažnjavanja, odnosno svrha kako generalne, tako i specijalne prevencije, i time je u potpunosti zaštićen javni interes“; da je „izrečena zaštitna mera izlišna i sa razloga što izvršenim prekršajem okrivljeni nije pričinio nikakvu štetu Republici Srbiji“; da „punomoćnik okrivljenog ne spori pravo suda na primenu mere oduzimanja predmeta prekršaja u skladu sa zakonom, ali takođe smatra da sud prilikom odlučivanja mora voditi računa o postojanju ravnoteže između opšteg društvenog interesa i prava na mirno uživanje svojine, te da je u konkretnom slučaju ravnoteža grubo narušena na štetu okrivljenog“; da je „okrivljenom uskraćeno pravo na praćenje postupka na svom maternjem jeziku i to tako što postavljeni tumač ne zna turski jezik“.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak, te utvrdi postojanje osnova za vraćanje predmetnog efektivnog stranog novca, odnosno osnova za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta Pr. 1318/16 Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu utvrdio:
- da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, vodio prekršajni postupak u predmetu Pr. 1318/16 Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu;
- da je okrivljeni na saslušanju 13. maja 2016. godine pred prvostepenim sudom, između ostalog, naveo: „Pristupio nam je carinski službenik i na bugarskom jeziku je pitao da li ima nešto da prijavi za carinjenje, a onda je to pitanje, da li imam nešto da prijavim radi carinjenja, H. sa bugarskog meni preveo na turski jezik. Pitanje sam razumeo i odgovorio sam da imam samo lični prtljag. Carinik me uopšte nije pitao koliko novca u kešu nosim sa sobom. Nakon toga je vozilo kojim smo putovali odvojeno na stranu i usledio je detaljni pregled vozila kojeg su carinici izvršili u prisustvu policajaca. Tom prilikom je pored menjača u vozilu, iza limenke 'red bula' pronađena koverta sa 5.000 evra. Nakon toga je vršen pregled prtljaga u prtljažniku vozila i u torbi sa stvarima je pronađeno još 24.000 evra. Na pitanje čiji je taj novac od ukupno 29.000 evra, odgovorio sam da je novac moj. Onda su mi carinici dali nekakav papir da napišem koliko ukupno imam novca, a ja sam napisao da imam 29.000 evra. Tada su me carinici na mom maternjem jeziku pitali odakle mi taj novac, a ja sam pokazao svoje kreditne kartice i izvode iz bankomata iz kojih se uočava da sam dana 10. maja 2016. godine sa svog računa kod banke u Holandiji podigao ukupno 20.000 evra koje sam i poneo sa sobom, a preostalih 9.000 evra je moja ušteđevina. Novac sam nosio da kupim u Turskoj kuću. Tada su mi carinici vratili 10.000 evra odnosno zadržano mi je ukupno 19.000 evra. Istovremeno, kod H. je u torbici koju je nosio oko struka pronađeno njegovih 10.000 evra. Znao sam da mi je obaveza da iznos veći od 10.000 evra treba da prijavim carini prilikom ulaska u zemlju, jer takav propis važi i u Evropskoj uniji. Međutim, ja nisam stigao da novac prijavim, jer je kontrola od strane carine usledila pre nego što sam stigao da novac prijavim“ (u konkretnom slučaju H. je vozač putničkog motornog vozila, a kojim vozilom je podnosilac ustavne žalbe doputovao do GP Batrovci);
- da je u zapisniku o saslušanju svedoka N.V. od 14. maja 2016. godine navedeno: „Dana 13. maja 2016. godine u 00,30 časova sam se zatekao na dužnosti, kada se na GP Batrovci na ulazu u carinsko područje Republike Srbije pojavilo putničko vozilo marke 'folksvagen polo' bele boje, nemačkih registarskih oznaka. Ovim vozilom je upravljao čovek po imenu H, koji je bugarski državljanin, a sa njim u vozilu, na mestu suvozača, nalazio se okrivljeni A. O. U cilju kontrole, vozaču sam dao nalog da se sa svojim vozilom zaustavi po strani. Nakon toga sam prišao vozilu i vozača sam na bugarskom pitao da li on i suvozač imaju nešto da prijave za carinjenje. Vozač je na moje pitanje odgovorio da u vozilu imaju samo prtljag, odnosno samo lične stvari. Napominjem sa sam komunikaciju sa vozačem započeo nakon što je prethodno njegovo vozilo bilo odvojeno na stranu radi kontrole. U prvi mah sa okrivljenim nisam komunicirao. Nakon što je vozač rekao da u vozilu imaju samo lični prtljag, vozača sam ponovo na bugarskom jeziku pitao koliko novca u kešu obojica imaju sa sobom. Vozač mi je odgovorio da ima 7.000 evra, a za suvozača, okrivljenog A. O, rekao mi je da ima 5.000 – 6.000 evra. Tada sam posebno okrivljenog o ovome pitao i on mi je potvrdio da ima upravo 5.000 – 6.000 evra, s tim da napominjem da sam okrivljenog ovo pitao na njegovom maternjem, turskom jeziku. Tada je uz asistenciju dvojice kolega iz SGP Batrovci usledio pregled vozila. Prilikom pregleda je kod menjača, gde se nalazila konzerva sa napitkom 'red bul', pronađen koverat u kom se nalazio novac. Tada još uvek nismo znali koja količina novca je u pitanju, pa je okrivljenom ponovo postavljeno pitanje koliko novca ima, a on je na papiru kojeg smo mu sa olovkom dali, svojeručno napisao da ima 13.000 evra. Posle je, držeći u ruci tu olovku i papir napisani iznos povećavao u skladu sa tim kako smo mi pronalazili novac. Naime, u prtljažniku vozila u braon aktn tašni su pronađene još dve koverte sa novcem, dok je jedna koverta sa novcem pronađena u jednoj manjoj sivoj tašni. Na koncu je, kako smo ovaj novac pronalazili, okrivljeni na papiru povećao prvobitno napisanu cifru, a na način da je napisao da ima ukupno 29.000 evra... . Prisutan saslušanju svedoka, a nakon što mu je posredstvom prevodioca, iskaz svedoka preveden na turski jezik, na posebno pitanje suda, okrivljeni izjavi – Iskazu svedoka prigovaram utoliko što u prvi mah mene i nije kontrolisao svedok, već dvojica njegovih kolega, a svedok je pristupio tek nakon što su ta dvojica započeli kontrolu. U preostalom delu njegovom iskazu ne prigovaram i iskaz svedoka je tačan i kontrola je zaista tako i tekla, a tačno je da mi je novac pronađen u četiri koverte na tri različita mesta, kao i da sam prvobitno napisanih 13.000 evra povećao na 29.000 evra“;
- da je presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu I-1 Pr. 1318/16 od 13. maja 2016. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11 i 119/12) i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 40.000 dinara i izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 19.000 evra; u presudi je, između ostalog, navedeno da je „okrivljeni oglašen odgovornim što je kao nerezident 13. maja 2016. godine u 00:30 časova na graničnom prelazu Batrovci u Republiku Srbiju uneo efektivni strani novac u iznosu od 29.000 evra, a iznos efektivnog stranog novca veći od 10.000 evra nije prijavio nadležnom carinskom organu, koji mu o tome nije izdao potvrdu, a koji novac je od strane carinskih službenika pronađen pregledom putničkog vozila marke 'folksvagen polo' registarske oznake AC806X (D) u kojem se kao putnik prevozio“;
- da je branilac okrivljenog 23. maja 2016. godine izjavio žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu I-1 Pr. 1318/16 od 13. maja 2016. godine uz koju je dostavio slipove I. banke iz Holandije. Navedeni slipovi dokazuju da je okrivljeni 10. maja 2016. godine, dva puta – u 14h 34min i 14h 37min, podigao novac u ukupnom iznosu od 20.000 evra;
- da je osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III-308 Prž. 10524/16 od 24. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i prvostepena presuda Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu I-1 Pr. 1318/16 od 13. maja 2016. godine je potvrđena.
U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je „odredbom člana 94. stav 4. Zakona o prekršajima, propisano da stranke i drugi učesnici u postupku koji nisu državljani Republike Srbije, imaju pravo da tok postupka prate preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljavaju svoj jezik, a odredbom stava 6. istog člana Zakona, propisano je da prevođenje obavlja prevodilac koga odredi sud koji vodi prekršajni postupak sa liste sudskih prevodilaca, a ukoliko to nije moguće, prevođenje će izvršiti drugo lice uz pristanak stranke. Prilikom davanja odbrane pred prvostepenim sudom okrivljeni je kazivao da mu je maternji jezik turski, nakon čega je upoznat sa pravom na upotrebu svog jezika u postupku, te je izjavio da će svoju odbranu dati na maternjem turskom jeziku i da pristaje da prevođenje sa njegovog maternjeg turskog jezika obavlja F. M. koji nije na listi sudskih prevodilaca. Dakle, prvostepeni sud je u svemu postupio u skladu sa odredbom člana 94. Zakona o prekršajima, kojom je uređeno pitanje upotrebe jezika u prekršajnom postupku, te stoga nije učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka na koju se žalbom ukazuje,…, razmatrajući prvostepenu presudu u pogledu odluke o izrečenoj zaštitnoj meri, Prekršajni apelacioni sud je utvrdio da je pravilno prvostepeni sud doneo odluku o zaštitnoj meri, jer je odredbom člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano, da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog Zakona, pored novčane kazne izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, pa kako je okrivljeni proglašen odgovornim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, to je prekršajni sud okrivljenom na osnovu člana 64. stav 1. navedenog Zakona, pravilno izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja i to efektivnog stranog novca u iznosu od 19.000 evra. Jeste odredbom člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju propisano da se izuzetno od odredbe stava 1. člana 64. može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja, ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini, međutim ova zakonska odredba je samo mogućnost i za njenu primenu, po oceni ovoga suda, je nužno da okrivljeni učini izvesnim da je opravdano samo delimično oduzimanje predmeta prekršaja, a ne u celosti, a to okrivljeni nije učinio, pri čemu ni konkretne okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen ne ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini. Stoga nije uvažen ni žalbeni predlog da se okrivljenom privremeno oduzeti novac vrati u celini ili delimično“.
4. Odredbama člana 32. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.).
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Saglasno odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), a prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).
Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije – kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4.).
Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Republika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14)); da će se za prekršaj iz čl. 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st. 1. i 2.).
Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava, u suštini, obrazlaže tvrdnjom da je „izrečena zaštitna mera prekršaja – oduzimanje efektivnog stranog novca u iznosu od 19.000,00 evra u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja“.
Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).
Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ismayilov protiv Rusije, broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).
Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnosilac imao kod sebe novac u ukupnom iznosu od 29.000 evra, za koji je izjavio da je lično njegov, kao i da mu je u prekršajnom postupku oduzet novac izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 19.000,00 evra, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja novca predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.
Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.
Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti povezana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadiru u to pravo. Naime, sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja.
Takođe, Ustavni sud konstatuje da je svrha kažnjavanja učinioca prekršaja, prema članu 5. stav 1. i članu 33. stav 1. Zakona o prekršajima, da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji, kao i da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje, a koja svrha je u konkretnom slučaju ostvarena izricanja novčane kazne u iznosu od 40.000 dinara. Ustavni sud ukazuje da je, prema članu 51. stav 1. Zakona o prekršajima, svrha primene zaštitne mere otklanjanje uslova koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja, a da je članom 42. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano da u slučaju nastupanja ozbiljnih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prouzrokuje ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog Narodne banke Srbije može doneti neophodne zaštitne mere po uslovima regulisanim ovim zakonom. Iz navedenog proizlazi da je svrha primene zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, omogućavanje sprovođenja monetarne politike i politike deviznog kursa, te obezbeđivanje finansijske stabilnosti Republike Srbije, zaštita javnog poretka odnosno sprečavanje njegovog ugrožavanja, kao i uticaj na učinioca prekršaja da više ne čini prekršaje.
Podnosiocu ustavne žalbe je novac u iznosu od 19.000 evra oduzet primenom odredbe člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 64. Zakona o deviznom poslovanju ostvaruje javni interes i da navedeni član 64. u sebi sadrži kriterijum srazmernosti, jer kao pravilo propisuje oduzimanje predmeta u celosti (stav 1.), a samo kao izuzetak dozvoljava i mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (stav 2.). Ova zakonska mogućnost oduzimanja dela stranog efektivnog novca podrazumeva da je okrivljeni u toku postupka izneo navode i dostavio dokaze o opravdanosti takvog postupanja, a što bi stvorilo obavezu suda da pri izricanju mere zaštite iz člana 64. Zakona ceni iznete navode i dostavljene dokaze i utvrdi da li su se stekli zakonski uslovi za primenu citiranog stava 2. navedenog člana 64. Ako oceni da jesu, sud će oceniti i koja je adekvatna srazmera, odnosno koji iznos će biti oduzet izricanjem mere. Ocenu navoda i dokaza okrivljenog, kao i ocenu srazmernosti oduzimanja sud je u tom slučaju dužan da obrazloži u odluci.
Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pritom sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.
U konkretnom slučaju, ocenjujući da li postoji treći uslov srazmernosti, analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen odgovornim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da kao nerezident unosi u Republiku Srbiju efektivni strani novac u iznosu od 29.000,00 evra. Pri tome, Ustavni sud naročito ukazuje na sledeće: da se obaveza podnosioca (a koja u konkretnom slučaju nije ostvarena) ogledala u tome da novac prijavi na ulasku u Republiku Srbiju, te da bi od nadležnog organa dobio potvrdu na osnovu koje bi novac izneo iz Republike Srbije; da je podnosilac znao da novac u iznosu većem od 10.000 evra treba da prijavi na ulasku u zemlju, a što nije učinio, već je naprotiv (prema izjavi službenog lica koju u tom delu ni podnosilac nije osporio), netačno naveo znatno manji iznos; da je novac bio podeljen na više manjih iznosa i da se nalazio na više mesta u vozilu, što jasno ukazuje na nameru da se neprijavljen novac unese u zemlju; da je podnosilac, kako su ovlašćeni službenici nalazili novac u vozilu, u izjavi povećavao iznos novca koji ima kod sebe, kao i da se izvodi sa bankomata ne mogu smatrati relevantnim dokazima o poreklu novca. Pored navedenog, u toku prvostepenog postupka okrivljeni nije izneo navode i dostavio dokaze o okolnostima koje bi sud cenio u smislu člana 64. stav 2. Zakona, a što je i navedeno u obrazloženju osporene odluke. Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), što sve ima za cilj zaštitu javnog poretka i interesa.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 40.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 19.000 evra, ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koje se u konkretnom slučaju ogledalo u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, nije narušena, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.
Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu za prekršaj, ne predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da je izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).
6. U odnosu na tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su ovi navodi već bili predmet razmatranja i ocene Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenja u Novom Sadu u osporenoj presudi III-308 Prž. 10524/16 od 24. maja 2016. godine, koja o tome sadrži jasno obrazložene, argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge, u kojoj je navedeno: da je „odredbom člana 94. stav 4. Zakona o prekršajima, propisano da stranke i drugi učesnici u postupku koji nisu državljani Republike Srbije, imaju pravo da tok postupka prate preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljavaju svoj jezik, a odredbom stava 6. istog člana Zakona, propisano je da prevođenje obavlja prevodilac koga odredi sud koji vodi prekršajni postupak sa liste sudskih prevodilaca, a ukoliko to nije moguće, prevođenje će izvršiti drugo lice uz pristanak stranke. Prilikom davanja odbrane pred prvostepenim sudom okrivljeni je kazivao da mu je maternji jezik turski, nakon čega je upoznat sa pravom na upotrebu svog jezika u postupku, te je izjavio da će svoju odbranu dati na maternjem turskom jeziku i da pristaje da prevođenje sa njegovog maternjeg turskog jezika obavlja F. M. koji nije na listi sudskih prevodilaca. Dakle, prvostepeni sud je u svemu postupio u skladu sa odredbom člana 94. Zakona o prekršajima, kojom je uređeno pitanje upotrebe jezika u prekršajnom postupku, te stoga nije učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka na koju se žalbom ukazuje“.
Ustavni sud je, stoga, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.
7. Ustavni sud je, prilikom donošenja ove odluke, imao u vidu odluke Evropskog suda za ljudska prava, ali je našao da nisu iste okolnosti ovog slučaja i slučajeva u kojima su iste donete, jer je podnosilac nesporno znao za obavezu prijavljivanja novca, te da je skrivao novac tako što ga je podelio na više mesta, da je davao netačne izjave o količini posedovanog novca, kao i da nije dostavio relevantne dokaze o zakonitom poreklu novca.
Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da mera oduzimanja novca nije bila izrečena sa namerom da predstavlja novčanu naknadu za štetu koju je društvo pretrpelo, jer izvršenjem deviznog prekršaja ona nije ni nastupila, već je s obzirom na prirodu i svrhu mere imala svrhu odvraćanja i zaštite, pa je stoga našao da je, imajući u vidu okolnosti slučaja i svrhu izrečene mere, opravdano oduzimanje celokupnog novčanog iznosa.
8. Ustavni sud je, zbog širog značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i sloboda, na osnovu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.
IZDVOJENO MIŠLjENjE
SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN
U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-5214/2016 od 24. oktobra 2019. godine
Odbijajućom Odlukom Ustavni sud je ponovo zaokrenuo pristup u materiji zaštite prava na imovinu, a povodom deviznih prekršaja. U kratkom vremenskom periodu usvojene su tri različite meritorne odluke. Prva odluka u materiji deviznih prekršaja, Už-367/2016 od 7. juna 2018. godine, kojom je Ustavni sud promenio svoju dotadašnju praksu odbacivanja ustavnih žalbi i pristupio usvajanju ustavne žalbe, bazirana je na ustanovljenoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Druga usvajajuća odluka, Už-1202/2016 od 8. novembra 2018. godine, bazirana je na ustanovljenoj povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, dok je u odnosu na povredu prava na pravično suđenje odbačena. Treća u nizu je ova konkretna Odluka u odnosu na koju izričem izdvojeno mišljenje, a kojom je odbijena zaštita prava na imovinu, a odbačena zaštita prava na pravično suđenje.
Kako sam u usvajajućim odlukama zdušno podržavala zaštitu prava na imovinu, a u odnosu na drugu usvajajuću odluku napisala izdvojeno saglasno mišljenje, smatrala sam neophodnim da istaknem svoje neslaganje u odnosu na novo čitanje prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije. Posebno stoga što je i ova ustavna žalba podneta od strane istog advokata kao i navedene dve koje su usvojene, te da su sve tri ustavne žalbe slične, pravne situacije gotovo identične, činjenično neznatno različite.
Iako su navedene tri odluke Ustavnog suda donete u rasponu od godinu i po dana, vredi napomenuti da su akti osporavni ustavnim žalbama doneti u rasponu od pola godine; konkretno Ustavni sud je poništio presudu Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu usvojenu 6. januara 2016. godine, a potvrdio presudu istog ovog suda od 24. maja 2016. godine. No, za razliku od Ustavnog suda koji je svoj stav menjao i različito primenjivao garancije prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu postojan je u primeni i tumačenju člana 64. Zakona o deviznom poslovanju i među presudama osporenim ustavnim žalbama, nema suštinske razlike.
Pravo na imovinu razmatrano je kroz tri garancije koje su dosledno navedene u sve tri naznačene odluke Ustavnog suda, a posredstvom kojih se utvrđuje da li je mešanje države u imovinu opravdano. Ustavni sud je u navođenju garancija uskladio svoj rezon sa rezonom Evropskog suda za ljudska prava, te tako smatra da oduzimanje prava na imovinu može biti dozvoljeno pod uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere.
Suštinska razlika u pristupu Ustavnog suda, a na kojoj je bazirano zaokretanje stava u odnosu na postojanje povrede prava na imovinu, očituje se u primeni garancije pod 2) - opravdanost oduzimanja imovine s obzirom na neophodnost koju nameće javni interes. Novo čitanje ove garancije dato je posredstvom uvođenja dva dodatna parametra, odnosno podkriterijuma: a) svrha kažnjavanja i b) obaveza za okrivljenog u prekršajnom postupku da inicira primenu stava 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju.
U odnosu na svrhu kažnjavanja Ustavni sud je zauzeo stav da je: „...svrha primene zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, omogućavanje sprovođenja monetarne politike i politike deviznog kursa, te obezbeđivanje finansijske stabilnosti Republike Srbije, zaštita javnog poretka odnosno sprečavanje njegovog ugrožavanja, kao i uticaj na učinioca prekršaja da više ne čini prekršaje“. Ne mogu se složiti sa proširenjem garancije prava na imovinu primenom ovog stava u konkretnom ustavnosudskom predmetu. Ne postoji nikakva, čak ni potencijalna veza, između vođenja monetarne politike, politike deviznog kursa i finansijske stabilnosti Republike Srbije, te zaštite javnog poretka i sprečavanja njegovog ugrožovanja sa deviznim prekršajem neprijavljivanja posedovanja novca iznad sume od 10.000 evra prilikom tranzitnog prolaska kroz Republiku Srbiju. Činjenice konkretnog slučaja nisu osporavane – podnosilac ustavne žalbe je bio u tranzitu kroz Srbiju, na svom putu od Holandije u kojoj živi i radi do Turske, zemlje svog porekla, u koju je krenuo sa novcem namenjenim za kupovinu kuće. Novac koji je nosio, a koji nije u punom iznosu prijavio na graničnom prelazu pod kontrolom Republike Srbije, podigao je sa svog bankovnog računa, na bankomatu koji se nalazi u Holandiji. Protok novca nije vršen na teritoriji Republike Srbije, te kao takav nije mogao biti ni u kakvoj vezi sa monetarnom i deviznom politikom, finansijskom stabilnošću, a kamoli sa njenim ugrožavanjem, kao ni zaštitom javnog interesa ili njegovog ugrožavanja.
Ovako izražen pristup, s druge strane, u oštroj je suprotnosti sa stavom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, izraženog u presudi u predmetu Gyrlyan protiv Rusije od 9. oktobra 2018. godine, a koji se upravo bavi pitanjem kakva šteta nastaje za državu činjenjem prekršaja neprijavljivanja prenošenja novca u tranzitu, te šta je adekvatna mera sankcije i nadoknade štete. Evropski sud za ljudska prava dosledan je u odgovoru na to pitanje – deviznim prekršajem ne čini se materijalna šteta državi; čini se nematerijalna šteta koja se ogleda u kršenju pravne norme, odnosno izvršenju prekršaja. U duhu strazburškog rezona, da je slučaj prenošenja neprijavljenih deviza prošao neotkriveno, jedino u čemu bi država ostala oštećena je pomanjkanje informacije da je preko njene teritorije prenet određeni novčani iznos. Na ovako prikazanoj logici, inter alia, strazburški sud i jeste temeljio svoj stav o vraćanju celokupnog novčanog iznosa oduzetog u izvršenju zaštitne mere.
Kao dodatak osporavanju shvatanja svrhe kažnjavanja u materiji deviznog prekršaja, iskoristila bih priliku da još jednom ukažem na srodan zakon i drugačije zakonsko rešenje. Naime, Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma opredeljuje, isto kao i Zakon o deviznom poslovanju, da svako fizičko lice koje prelazi državnu granicu i pri tom prenosi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti dužno je da to prijavi nadležnom carinskom organu (član 86.stav 1.). Za prekršaj koji se sastoji u nepostupanju u skladu sa članom 86. stav 1. predviđena je novčana kazna u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara (član 120.). Nije predviđena zaštitna mera oduzimanja predmeta ovog prekršaja, ni u potpunosti niti delimično.
Poštujući važnost zaštite monetarne politike i politike devizinog kursa, te zaštite finansijske stabilnosti i javnog poretka, stava sam da do njihovog realnog ugrožavanja može doći upravo aktivnošću kao što je pranje novca, a da država i pored toga, u okviru zakona kojima se opredeljuje ovaj pravni institut, nije propisala zaštitnu meru oduzimanja novca u slučaju prelaska državne granice i prenošenja neprijavljenog novčanog iznosa većeg od 10.000 evra.
Ergo, čvrstog sam uverenja da je uvođenjem novog podkriterijuma, u predmetu istorodnom onima u kojima je Sud već ustanovljavao povredu prava na imovinu, došlo do odstupanja u razmatranju garancija prava na imovinu, a koje je konačno dovelo do toga da Ustavni sud odstupi od zaštite prava na imovinu, od prakse Evropskog suda za ljudska prava, ali i od logike oblasti koja se mora posmatrati sistemski u odnosu na druge zakone koji regulišu srodnu materiju.
Drugi podkriterijum - obaveza za okrivljenog u prekršajnom postupku da inicira primenu stava 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju iznošenjem navoda i dostavljanjem dokaza o opravdanosti svog postupanja, takođe novo uvedeni je aspekt razmatranja prava na imovinu. Ustavni sud odredbu člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, a kojom je predviđeno da se „može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini“, razume na sledeći način: „Ovakva zakonska mogućnost oduzimanja dela stranog efektivnog novca podrazumeva da je okrivljeni u toku postupka izneo navode i dostavio dokaze o opravdanosti takvog postupanja, a što bi stvorilo obavezu suda da pri izricanju mere zaštite iz člana 64. Zakona ceni iznete navode i dostavljene dokaze i utvrdi da li su se stekli zakonski uslovi za primenu citiranog stava 2. navedenog člana 64. Ako oceni da jesu, sud će oceniti i koja je adekvatna srazmera, odnosno koji iznos će biti oduzet izricanjem mere. Ocenu navoda i dokaza okrivljenog, kao i ocenu srazmernosti oduzimanja sud je u tom slučaju dužan da obrazloži u odluci“.
Ne mogu se složiti sa ovim stavom načelno, niti konkretno sa stanovišta garancija prava na imovinu. Primena stava 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju nije uslovljena njenim aktiviranjem niti dokazivanjem od strane okrivljenog. Ona je uslovljena rezonovanjem suda, odnosno aktiviranjem i primenjivanjem norme od strane suda. Za sud jednaku pravnu snagu moraju imati i stav 1. i stav 2. jednog člana Zakona. Jaču pravnu snagu od oba stava člana zakona međutim ima odredba Ustava, ovde konkretno član 58. a koji garantuje „mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona“. Ono što je Ustavni sud u odlukama kojima je usvajao povredu prava na imovinu poručivao prekršajnim sudovima upravo je bilo da imaju na umu garancije ustavnog prava na imovinu kada primenjuju član 64. Zakona o deviznom poslovanju, odnosno kada opredeljuju zaštitnu meru oduzimanja imovine. Uslovljavanje primene stava 2. člana 64. njegovim aktiviranjem od strane okrivljenog u dubokoj je suprotnosti sa ustavnom zaštitom koju Ustav garantuje zakonito stečenoj imovini.
Drugačiji rezon Ustavni sud pokazuje i u odnosu na treća garanciju. Primenjujući princip srazmernosti u pređašnjim odlukama, Sud je ukazivao na neophodnost balansiranja između javnog interesa i interesa pojedinca. Primenjujući princip proporcionalnosti na ovaj konkretan slučaj Ustavni sud zaključuje „da srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koje se u konkretnom slučaju ogledalo u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, nije narušena, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju“.
Ne mogu se složiti sa ovakvim rezonovanjem. Naime, ukoliko su okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju takve da opravdavaju oduzimanje zakonite imovine in toto, onda bi se takve okolnosti konkretnog slučaja morale odraziti i na visinu izrečene novčane kazne. Upravo okolnosti slučaja jesu bile takve da opredele sud da kao iznos novčane kazne razreže samo trećinu od maksimalnog iznosa koji se mogao izreći. Ustavni sud je akcentujući svrhu primene zaštitne mere „...da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.)...“ izgubio iz vida svrhu kažnjavanja, a koja se sastoji u tome „da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje“ (Zakon o prekršajima član 33. stav 2.).
Načelnog sam stava da u predmetima deviznih prekršaja, a u sadašnjoj zakonskoj konstrukciji, treba pooštravati sankciju kaznu, a ublažavati sankciju zaštitnu meru. Upravo u ovom pravcu i jeste formulisana Odluka Ustavnog suda Už-367/2016 od 7. juna 2018. godine, u kojoj je posredstvom garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava sugerisano kako se imaju primenjivati i tumačiti stav 1. i 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju. Svrha sankcionisanja time bi bila postignuta, a pravo na imovinu bilo zaštićeno.
Podržavam i oštriji pristup ustanovljavanja povrede prava na imovinu zauzet u praksi Evropskog suda za ljudska prava. Zaštita prava na imovinu od strane Evropskog suda, očitava se u potpunom povraćaju novca oduzetog zaštitnom merom, a kojim se zapravo urušava koncept zaštitne mere oduzimanja zakonite imovine. Ovakav pristup u našem pravnom sistemu već je implementiran u Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Međutim, u odnosu na Zakon o deviznom poslovanju dosledna primena ovakvog rezona morala bi da vodi novoj formulaciji odredbe člana 64.
Dr Tijana Šurlan
Sudija Ustavnog suda
IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE U ODNOSU NA ODLUKU USTAVNOG SUDA
Už-5214/2016 od 24. oktobra 2019. godine
Odlukom o odbijanju ustavne žalbe Ustavni sud je odstupio od svoje ranije prakse koja se u značajnoj meri oslanjala na stavove ESLjP. Za ovakvu promenu stava ne vidim opravdane ustavnopravne razloge ni u činjenicama konkretnog slučaja, ni u postupanju prekršajnih sudova, ali ni u propisivanju nedovoljno jasnih i uverljivih dodatnih kriterijuma za ocenu ustavnosti zadiranja u imovinska prava. U potpunosti sam saglasan sa rezonovanjem sudije dr Tijane Šurlan u njenom izdvojenom mišljenju te nema potrebe da u sopstvenom izdvojenom mišljenju, svojim rečima ponovim njene argumente. Pridružujem se. Ono što bih jedino dodao rezonovanju dr Šurlan jeste opaska u vezi obaveznosti ili neobaveznosti primene stava 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju, to jest mogućnosti da se iznos neprijavljenog gotovog novca iznad zakonom dozvoljene sume oduzme samo delimično, a ne u celosti. Za razliku od postupajućih sudova koji ovu odredbu tumače i primenjuju tako da pri tome ne razmatraju član 58. (zaštiti prava na imovinu) i član 20. (ograničenje ljudskih i manjinskih prava) Ustava, smatram, da ustavnopravno tumačenje ovog člana zakona mora se vršiti u skladu sa okvirima člana 20. i člana 58. Ustava primenom testa srazmernosti ograničenja. Iz takvom pristupa sledi zaključak da za razliku od prekršajnih sudova koji delimično oduzimanje iznosa gotovog novca iznad 10 hiljada evra posmatraju kao izuzetak - ako je okrivljeni za to izneo dovoljno opravdanih razloga - a šta je u ovoj Odluci prihvatio i Ustavni sud, smatram da ustavnosudsko tumačenje ograničenja prava na imovinu zahteva obrazloženje i razloge za potpuno oduzimanje gotovog novca , odnosno da sudovi za prekršaje moraju obrazložiti zašto nisu vratili deo gotovog novca, to jest koji su posebni razlozi i okolnosti opravdali oduzimanje celokupnog iznosa. Kao što se mora opravdati zašto je izrečena novčana kazna u konkretnom iznosu u zakonom propisanom rasponu, tako se mora posebno opravdati zašto nije vraćen deo oduzetog novca, a da pri tome postoji i srazmera i opravdan odnos između izrečene novčane kazne i kaznene mere oduzimanje gotovog novca. Samo u okviru ovakvog tumačenja ustavnih i zakonskih odredbi mogla bi biti opravdana srazmernost.
Sudija Ustavnog suda
dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás)