Odbijanje ustavne žalbe rehabilitovanog lica u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu rehabilitovanog lica, smatrajući da odluke redovnih sudova o visini naknade nematerijalne štete i odbijanju zahteva za materijalnu štetu nisu bile proizvoljne, niti su povredile pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . A . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. A . izjavljena protiv presude V rhovnog kasacionog suda Rev. 246/15 od 4. februara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Vrbasa podneo je Ustavnom sudu, 30. juna 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 246/15 od 4. februara 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu materijalne i nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i osnovanosti tužbenog zahteva za nakn adu materijalne štete, kao i bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, navodeći da su razlozi o bitnim činjenicama nejasni i protivrečni. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije ni razmatrao njegovu reviziju i prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije cenio sve relevantne okolnosti. Podnosilac je istakao da revizijski sud nije uzeo u obzir fizičke bolove i strah koji je on trpeo i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima, kao i da je neprihvatljiva i konstatacija suda da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, kao i o pravu rehabilitovanog lica na naknadu materijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima) nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. Podnosilac je istakao da se rehabilitovanim licima dosuđuje naknada štete koja u proseku iznosi 1.976,00 dinara za jedan dan lišenja slobode, dok se drugim licima koja su neopravdano lišena slobode dosuđuje naknada u iznosu od čak 10.000,00 dinara po danu. U prilog tome, podnosilac se pozvao na slučaj generala T. (dostavljajući uz ustavnu žalbu novinski članak), kao primer u kome je dosuđena ekstremno visoka naknada štete, kao i na odluku „Apelacionog suda Gž. 4895/10“ kojom je M. V. zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđena naknada štete u visini od 6.470,00 dinara po danu. Takođe, pozvao se i na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete. U vezi sa navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o pravu na naknadu materijalne štete, podnosilac je ukazao na stavove Apelacionog suda u Novom Sadu povodom tog pravnog pitanja, a koji su izraženi u presudama Gž. 4864/13 od 19. februara 2014. godine i Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku i da je pitanje da li će on zbog duboke starosti moći da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku sa ovakvim načinom postupanja sudova. Navode o povredi prava na rehabilitaciju i na knadu štete iz člana 35. Ustava podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi nižestepene presude i osporenu revizijsku presudu, u odbijajućem delu, te da utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 168/13 od 10. marta 2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca usta vne žalbe. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da mu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne štete isplati ukupno iznos od 63.222.553,26 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, razlike ličnog dohotka pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije i razlike u penzijama. Obavezana je tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u jedinstvenom vidu, isplati novčani iznos od 1.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog a do traženog iznosa, i to za iznos od 28.700.000,00 dinara, odbijen. Obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 11.250,00 dinara. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac na ročištu od 5. novembra 2013. godine precizirao tužbeni zahtev u odnosu na nematerijalnu štetu po osnovu psihičkog bola, fizičkog bola i straha, te je iste preveo u jedinstven vid nematerijalne štete sa jedinstvenim iznosom novčane naknade, tako da isti glasi: „Duševni bolovi zbog povrede časti, ugleda i slobode kao prava ličnosti prouzrokovani neosnovanim lišenjem slobode u iznosu od 30.000.000,00 dinara“.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1888/14 od 11. septembra 2014. godine žalba tužioca je delimično uvažena i delimično odbijena, a žalba tužene je odbijena , te je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu za naknadu nematerijalne štete tako što je obavezana tužena da tužiocu pored dosuđenog iznosa od 1.300.000,00 dinara, isplati još iznos od 450.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, i tako što je tužena obavezana da tužiocu isplati na ime troškova prvostepenog postupka ukupan iznos od 16.500,00 dinara. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud imao u vidu sve okolnosti u kojima je tužilac bio lišen slobode i njegova trpljenja uzrokovana time ; da i akti torture nad tužiocem i trpljenja u vezi s time čine osnov za odmeravanje visine pravične novčane naknade, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, da pravilnom primenom kriterijuma propisanih navedenom zakonskom odredbom, drugostepeni sud nalazi da bi u konkretnoj situaciji pravična novčana naknada tužiocu bila primerena u iznosu od 1.750.000,00 dinara; da je drugostepeni sud zbog toga preinačio odluku prvostepenog suda o naknadi nematerijalne štete, shodno članu 394. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 246/15 od 4. februara 2016. godine preinačene su prvostepena i drugostepena presuda u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, tako što je obavezana tužena da tužiocu, pored dosuđenog iznosa, isplati još 750.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u ostalom delu revizija tužioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac rehabilitovano lice na osnovu rešenja Višeg suda u Novom Sadu Reh. 66/11 od 5. oktobra 2012. godine; da je uhapšen 6. juna 1950. godine i osuđen na administrativnu kaznu od 24 meseca društveno korisnog rada zbog delovanja na liniji IB -a, te da mu je kazna povećana za još 18 meseci; da je nakon hapšenja bio u zatvoru u Zagrebu, a zatim je prebačen na Goli otok gde je proveo ostatak izrečene kazne; da je tokom boravka na Golom otoku bio podvrgnut posebnom režimu i uslovima koji su važili u toj ustanovi; da je trpeo različite oblike psihičke i fizičke torture (detaljno utvrđene u prvostepenom postupku i opisane u obrazloženju nižestepenih presuda) koji su se sastojali u surovom, neljudskom i ponižavajućem postupanju prema njemu i ostalim zatvorenicima; da kod tužioca kao mladog i zdravog čoveka nije došlo do trajnih posledica zbog nehumanih uslova boravka na Golom otoku u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja; da se njegove duševne patnje nisu završile puštanjem na slobodu, jer je još neko vreme bio pod kontrolom i praćenjem državnih službi, a trpeo je i društvenu stigmatizaciju; da je, pre svega, sopstvenim trudom i zaslugom uspostavio ravnotežu i ostvario se u punom smislu u porodici, karijeri i društvu; da je prvostepeni sud, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u jedinstvenom vidu u iznosu od 1.300.000,00 dinara, koji u sebi sublimira naknadu za povredu svih prava ličnosti; da je drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu presudu i dosudio tužiocu još 450 .000,00 dinara na ime naknade nematerijaln e štet e; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u pretežnom periodu lišenja slobode u trajanju od tri godine, pet meseci i 11 dana boravio na Golom otoku, pod specijalnim uslovima i režimom uz trpljenje zlostavljanja i akata fizičke i psihičke torture, koji nisu imali negativne i trajne posledice po njegovo psihičko i fizičko zdravstveno stanje; da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da se prilikom odmeravanja novčane naknade kao satisfakcije za ukupno tužiočevo trpljenje u vidu nematerijalne štete zbog duševne patnje usled neosnovanog lišenja slobode moraju uzeti u obzir sve navedene i utvrđene okolnosti slučaja, saglasno navedenim materijalno-pravnim normama koje su osnov za dosuđivanje naknade i rehabilitaciono obeštećenje; da je, u tom smislu, Vrhovni kasacioni sud ocenio da tužiocu pripada novčana naknada u ukupnom iznosu od 2.500.000,00 dinara, što znači još 750.000,00 dinara, pored već dosuđene naknade nematerijalne štete; da je zahtev za naknadu svih vidova materijalne štete pravnosnažno odbijen, primenom pravila o teretu dokazivanja uz ocenu o nepostojanju osnova za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade za redovan i prekovremen rad, kao i za gubitak penzije i razlike u penzijama; da se neosnovano revizijom pobija odluka o odbijanju zahteva za naknadu materijalne štete ukazivanjem na pogrešnu primenu materijalnog prava; da su nižestepeni sudovi, prilikom odlučivanja o ovom delu tužbenog zahteva u pogledu osnova i uslova za dosuđivanje tražene naknade materijalne štete, pravilno primenili odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i odredbe čl. 155, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilno rezonovanje nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao postojanje pravnog osnova traženih vidova naknade štete; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio student i nezaposleno lice za vreme lišenja slobode, te da je nakon puštanja na slobodu nastavio studije i po njihovom završetku zaposlio se kao diplomirani veterinar, u skladu sa stručnom spremom; da su sudovi, pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja i normi materijalnog prava, zaključili da ne postoji pravni osnov da se tužiocu prizna pravo na naknadu stvarne štete u vidu izgubljene zarade zbog sprečenosti za rad u struci tokom trajanja lišenja slobode, pa ni naknade za fizički rad i prekovremeni rad u istom periodu; da razloge za odbijanje tužbenog zahteva za naknadu traženih v idova materijalne štete sadržane u nižestepenim presudama prihvata kao pravilne i Vrhovni kasacioni sud; da je drugostepeni sud posebno cenio navode i razloge tužiočeve žalbe i za svoju ocenu dao detaljne i prihvatljive razloge.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primeni o materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i pravu na naknadu materijalne štete, da osporena sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete , po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da je delimično pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, te je iz tih razloga preinačio nižestepene presude i dosudio veći novčani iznos na ime naknade štete. Prilikom određivanja pravične novčane naknade za ovaj vid štete, revizijski sud je uzeo u obzir sve relevantne činjenice i okolnosti koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom, a posebno je istakao činjenicu da je podnosilac u pretežnom periodu lišenja slobode, za vreme boravka na Golom otoku bio izložen fizičkoj i psihičkoj torturi .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on za vreme lišenja slobode trpeo i fizički bol i strah i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda, jasno proizlazi da su prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade cenjeni i pretrpljeni fizički bolovi i strah i da su oni bitno i uticali na visinu dosuđene naknade.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete, uključujući i naknadu za pretrpljene fizičke bolove i strah, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, pored ostalog, izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu - za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti. Stoga je i ocena postupajućih sudova u predmetnom postupku da se dosudi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu , a kako je inače i traženo predmetnim tužbenim zahtevom, ustavnopravno prihvatljiva.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Naime, ni iz sadržine osporene presude, niti iz sadržine nižestepenih presuda, ne proizlazi da je tako nešto konstatovano.

Navodi podnosioca kojima osporava visinu dosuđenog iznosa naknade štete ukazujući koliko ona iznosi kada se obračuna po jednom danu koji je proveo u pritvoru, odnosno zatvoru, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca visinom dosuđene naknade nematerijalne štete. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine predmetne naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca kojima osporava pravnu ocenu revizijskog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu traženih vidova materijalne štete, ne mogu se prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude u tom delu .

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presud e, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izneo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, i to kako u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete, tako i u pogledu neosnovanosti predmetnog zahteva za naknadu materijalne štete.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine, kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtev u naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom, niti pravnom stanju u uporednoj i osporenoj presudi. Naime, u uporednoj presudi nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, a koju je to lice pretrpelo kao dete zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda prava na pravnu sigurnost.

U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i u drugim sudskim postupcima, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, osim navedene presude Apelacionog suda u Beogradu, nije dostavio druge sudske odluke kao dokaz za tvrdnju da su sudovi u identičnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu visine naknade nematerijalne štete. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

Navodi podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost zbog nejednakog postupanja Apelacionog suda u Novom Sadu prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni razlozi za tvrdnju o povredi označenog prava. Ovo iz razloga što presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1884/14 od 11. septembra 2014. godine nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca , već presudom Vrhovnog kasacionog suda koja je osporena ovom ustavnom žalbom . Takođe, Ustavni sud konstatuje da ni presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4864/13 od 19. februara 2014. godine i Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine, a koje podnosilac navodi kao primer različitog postupanja sudova, nije konačno odlučeno o tužbenim zahtevima, već su i one bile predmet preispitivanja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji. Tako je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 531/14 od 21. jula 2015. godine odbijena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4864/13 od 19. februara 2014. godine u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, dok je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine ukinuta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete. Stoga se ni ove presude ne bi mogle smatrati dokazom o nejednakom postupanju, budući da to nisu odluke suda poslednje instance u predmetnim postupcima.

5.4. Navode podnosioca o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, budući da podnosilac takve svoje navode u suštini zasniva na propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporen u odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da samo ukazivanje na to da je, u konkretnom slučaju, upitno ostvarivanje sudske zaštite u razumnom roku, a bez navođenja činjenice koliko je postupak zapravo trajao i drugih konkretnih razloga koji su uticali na njegovo trajanje, te isticanja zahteva za utvrđenje takve povrede, ne može biti dovoljan razlog da se Ustavni sud upusti u ocenu označene povrede.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element u prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom d elu izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskr iminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može utvrđivati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23. i 33, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe rehabilitovanog lica u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti