Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa utvrđivanjem preostale radne sposobnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata Fonda PIO i upravnih sudova. Utvrđeno je da podnosiocu nisu povređena prava jer su odluke o preostaloj radnoj sposobnosti zasnovane na medicinski dokumentovanim nalazima organa veštačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-522/2011
05.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T. iz sela B, opština L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. T. izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 182.2-1 00 od 5. jula 2002. godine, rešenja Republičkog fo nda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 481314 od 12. marta 2007. godine, presude Okružnog suda u Šapcu U. 57/07 od 11. decembra 2007. godine i presude Upravnog suda Uvp. II-16/10 od 9. decembra 2010. god ine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T. iz sela B, opština L, podneo je 4. februara 2011. godine, preko punomoćnika D. F, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčen ih odredb ama člana 32. st av 1, člana 36. stava 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je 14. decembra 2001. godine podneo zahtev za ostvarivanj e prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja i da mu je rešenjem nadležnog organa od 5. jula 2002. godine utvrđena preostala radna sposobnost kao posledica bolesti i priznato pravo na raspoređivanje sa punim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu bez teškog fizičkog naprezanja, dizanja i nošenja tereta težih od 10 kg u jednom zahvatu i rada u lošim mikroklimatskim uslovima; da je nakon odbijanja njegove žalbe pokrenuo upravni spor u kome je uvažena njegova tužba i poništeno drugostepeno rešenje; da drugostepeni organ u ponovnom postupku nije postupio po primedbama suda u pogledu utvrđivanja uzroka delimičnog gubitka radne sposobnosti i opisa poslova koje podnosilac može da obavlja, niti je primenio zakon e koji su važili u vreme kada je započeo predmetni upravni postupak; da je to rešenje takođe poništeno, ali da je drugostepeni organ ponovo doneo rešenje sa identičnom sadržinom, osim što je otklonio nedosta tke u pogledu ovlašćenja za donošenje rešenja.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je podnosilac ukazivao na nepoštovanje vremenskog važenja zakona, na izmenu prvostepenog rešenja na njegovu štetu, na zakonsku n emogućnost sprovođenja revizije u vreme kada je ona obavljena, kao i na nepravilnost stava drugostepenog organa veštačenja u pogledu uzroka delimičnog gubljenja radne sposobnosti i potrebe za prekvalifikacijom i dokvalifikacijom , ali da donosioci osporenih presuda „uglavnom ne obrazlažu“ te navode, ocenjujući da je zahtev za utvrđivanje prv e kategorij e invalidnosti neosnovan , a da ostali navodi nisu od uticaja na pravilnost osporenog rešenja. S tim u vezi, navodi se ocena Okružnog sud a u Šapcu da revizija nije izvršena na štetu podnosioca, niti se njome odluč ivalo u slučaju ponište nog ili ukinutog rešenja, kao i ocena Upravnog sud a da su materijalnopravni propis i pravilno primenjeni, te da su procesne odredbe zakona važećeg u momentu odlučivanja istovetne onima iz zakona koji je važio u vreme podnošenja zahteva.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na delo tvorni pravni lek obrazlaže time što su organ uprave i sudovi ustavno-pravno neprihvatljivom primenom procesnih propisa oduzeli delotvornost pravnim lekovima koje je podnosilac izjavljivao, a povreda prava na imovinu – time što podnosiocu nisu priznata prava koja mu pripadaju iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene pojedinačne akte.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalb u, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom predmetu:

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 182.2-1 00 od 5. jula 2002. godine S. T, ovde podnosiocu ustavne žalbe, utvrđena je preostala radna sposobnost , uz konstataciju da mu pripadaju prava na raspoređivanje sa punim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu bez teškog fizičkog naprezanja, dizanja i nošenja tereta težih od 10 kg u jednom zahvatu i rada u lošim mikroklimatskim uslovima (vlada, hladnoća, promaja...), kao i pravo na naovčanu naknadu u vezi sa tim raspoređivanjem. Takođe je odlučeno da osiguranik pravo na raspoređivanje ostvaruje kod poslodavca, a isplatu novčane naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu vrši poslodavac na teret Republičkog fonda, s tim što mu ova prava pripadaju od 13. maja 2002. godine i dalje dok ne nastupi slučaj kada ta prava prestaju, menjaju se ili obustavljaju.

Osporenim rešenjem Republičkog fo nda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 481314 od 12. marta 2007. godine odbijena je ž alba podnosioca izjavljena protiv osporenog rešenja od 5. jula 2002. godine, a stavom dva dispozitiva je u vršenju revizije izmenjeno navedeno rešenje, utoliko što je osiguraniku priznato pravo na zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu bez rada na radnom mestu gde je potrebno dugotrajno stajanje, dizanje i nošenje tereta težih od 10 kg u jednom zahtvatu sa punim radnim vremenom. Stavom tri izreke ovog rešenja je odlučeno da u ostalom delu prvostepeno rešenje ostaje nepromenjeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da iz nalaza, ocene i mišljenj a drugostepenog organa veštačenja od 18. marta 2004. godine proizilazi: da se taj organ slaže sa nalazom prvostepenog organa veštačenja od 13. maja 2002. godine da kod osiguranika postoji preostala radna sposobnost, ali ne i sa svim ograničenj ima drugog odgovarajućeg posla; da je drugostepeni organ veštačenja utvrdio da kod osiguranika postoje znaci gonartroze levog kolena uz očuvani ligamentarni aparat i da su prisutni znaci proširenih vena; da kod osiguranika postoji ograničenje radne sposobnosti i da nije sposoban za poslove gde je potrebno dugotrajno stajanje i hodanje, dizanje većih tereta; da nije moguće dati tačan naziv posla koji osiguranik obavlja, jer se „trenutno nalazi na birou kao tehnološki višak, što se vidi iz dopisa firme od 13. februara 2004. godine“; da nikakva prekvalifikacija ili dokvalifikacija kod osiguranika nije potrebna, budući da je „VKV majstor“; da povreda na radu o kojoj osiguranik prilaže povrednu listu nije uticala na nastanak invalidnosti, jer se radilo samo o distorziji kolena bez povreda koštanog sistema, te je utvrđena invalidnost kod osiguranika uzrokovana bolešću, a ne povredom na radu. Dalje je navedeno da je Direkcija cenila mišljenje drugostepenog organ a veštačenja, pa je našla da je isto medicinski dokumentovano i dovoljno obrazloženo da posluži kao punovažno mišljenje veštaka u smislu člana 149. Zakona o opštem upravnom postupku; da su neosnovani navodi žalbe kojima se traži utvrđivanje gubitka radne sposobnosti, zbog čega je žalba odbijena kao neosnovana; da je u postupku po žalbi izvršena revizija pobijanog rešenja shodno čl. 100. do 102. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i utvrđeno da je nepravilno ocenjena preostala radna sposobnost za obavljanje drugog odgovarajućeg posla, zbog čega je navedeno rešenje izmenjeno kao u tački 2. dispozitiva ovog rešenja.

Okružni sud u Šapcu je osporenom presudom U. 57/07 od 11. decembra 2007. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca izjavljenu protiv osporenog drugostepenog rešenja, a u obrazloženju presude je konstatovao: da je presudom tog suda U. 8/03 od 18. septembra 2003. godine poništeno rešenje drugostepenog organa od 3. decembra 2002. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja i da je u ponovnom postupku tuženi fond 13. aprila 2004. godine doneo rešenje kojim je ponovo odbi o žalb u, a u vršenju revizije izmenio osporeno prvostepeno rešenje utoliko što je osiguraniku priznao pravo na zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu bez rada na radnom mestu gde je potrebno dugotrajno stajanje, dizanje i nošenje tereta težih od 10 kg u jednom zahvatu sa punim radnim vremenom. Okružni sud u Šapcu je dalje konstatovao da je presudom U. 34/04 od 14. februara 2005. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnetu protiv rešenja od 13. aprila 2004. godine, nakon čega je Vrhovni sud Srbije , u postupku po vanrednom pravnom sredstvu, presudom Uvp II br.118/05 od 24. januara 2007. godine poništio navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što lice koje je potpisalo rešenje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje.

Okružni sud u Šapcu je, ocenjujući zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, našao da je tuženi fond otklonio propuste i u svemu postupio po upustvima i primedbama tog suda iz presude od 18. septembra 2003. godine, te da je kod podnosioca pravilnom primenom propisa važećih u vreme podnošenja zahteva utvrđena preostala radna sposobnost i ostala pripadajuća prava, uz pravilnu primenu odredaba čl. 52. i 55 . Zakona o osnovama penzijsko g i invalidskog osiguranja. Taj sud je, takođe, istakao da je uvidom u spise utvrdio da je privremenim rešenjem filijale tuženog u Šapcu broj 91824 od 23. septembra 2005. godine podnosiocu određeno pravo na invalidsku penziju u smislu čl ana 225. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, i to počev od 1. septembra 2004. godine. Ocenjujući navode tužbe koji se odnose na primenu odredaba čl. 100. do 102. važećeg zakona, Okružni sud u Šapcu je našao da revizija nije izvršena na štetu podnosioca i da se njome nije odlučivalo u slučaju poništenog ili ukinutog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje osporene presude Okružnog sud a u Šapcu U. 57/07 od 11. decembra 2007. godine. Odlučujući o podnetom zahtevu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, Upravni sud je osporenom presudom Uvp. II 16/10 od 9. decembra 2010. god ine odbio isti kao neosnovan, nalazeći da su navodi zahteva uglavnom ponovljeni navodi tužbe, koji su pobijano m presudom već pravilno ocenjeni. U pogledu navoda da pri donošenju osporenog drugostepenog rešenja nije bilo mesta primeni odredaba čl. 100. do 102. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC“, br. 34/03 ...63/06), taj sud je na šao da su isti bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, budući da je u pogledu procesnih odredbi i n adležnosti primenjen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC“, br . 52/96...29/01), a pri odlučivanju o samom pravu primenjen je Zakon o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", br. 30/96...3/02) , pri čemu su procesne odredbe o istovremeno m donošenju odluke o žalbi i reviziji, istovetne u oba zakona.

U nalazu i mišljenju Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu od 13. marta 2009. godine navedeno je, između ostalog: da je podnosilac ustavne žalbe po zanimanju VKV mašinbravar; da je završio školu učenika u privredi i da ima kvalifikaciju za V stepen VKV; da je deset godina kao automehaničar-autolimar „radio popravke u montaži i demontaži delova“ u Auto-moto društvu L; da je 7. novembra 2000. godine doživeo povredu na radu, zadesnim padom, kada je dobio distorziju levog kolena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih p rava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96 , 46/98 i 29/01), koji se primenjivao u vreme podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, bilo je propisano: da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju pod uslovima i na način utvrđen Zakonom o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ( „Službeni list SRJ“, broj 30/96) i ovim zakonom (član 1.); da kada je za rešavanje o pravu iz penzijskog i invalidskog osiguranja potrebno utvrđivanje postojanja invalidnosti, opasnosti od nastanka invalidnosti, telesnog oštećenja, uzroka invalidnosti i telesnog oštećenja, potrebe za pomoći i negom, potpune nesposobnosti za rad i nesposobnosti za samostalan život i rad, fond utvrđuje te činjenice na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja čije se obrazovanje i način rada uređuje opštim aktom fonda (član 57. stav 1.); da p rvostepeno rešenje fonda podleže reviziji, koju vrši organ određen opštim aktom fonda i da se r evizijom može ispitati i pravilnost nalaza, mišljenja i o cene koje daju organi veštačenja (član 66 . st. 1. i 2.); da a ko je protiv prvostepenog rešenja izjavljena žalba, o reviziji i žalbi rešava se istim rešenjem, a ako protiv prvostepenog rešenja nije izjavljena žalba, a revizija ne bude izvršena u roku od tri meseca od dana isteka roka za žalbu, smatra se da je revizija izvršena i data saglasnost na to rešenje (član 67. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 68. navedenog zakona bilo je propisano da se u vršenju revizi je na prvostepeno rešenje može dati saglasnost, odnosno prvostepeno rešenje može se izmeniti, poništiti ili ukinuti (stav 1.), a a ko je prvostepeno rešenje poništeno ili ukinuto, revizijom se ispituje samo da li je novo rešenje u skladu sa razlozima zbog kojih je ranije prvostepeno rešenje poništeno ili ukinuto (stav 2 .).

Odredbama člana 38. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ( „Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01 i 3/02) bilo je propisano: da smanjenje radne sposobnosti postoji kod osiguranika koji, s normalnim radnim naporom koji ne ugrožava njegovo zdravstveno stanje, ne može više da radi na svom poslu puno radno vreme (stav 1.); da p reostala radna sposobnost postoji kod osiguranika koji je sposoban da, s normalnim radnim naporom koji ne ugrožava njegovo zdravstveno stanje, radi na drugom odgovarajućem poslu puno radno vreme, odnosno koji se prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom za to može osposobiti (stav 2.); da se drug im odgovarajućim poslom, u smislu stava 2. ovog člana, smatra posao koji je, prema stručnoj spremi i preostaloj radnoj sposobnosti, osiguranik sposoban da radi puno radno vreme, s radnim naporom koji ne pogoršava njegovo zdravstveno stanje, odnosno posao za koji se prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom može osposobiti. Odredbama č lana 45. stav 1. ovog zakona bilo je propisano da o siguranik kod koga nastane gubitak radne sposobnosti, odnosno osiguranik - zaposleni ili osiguranik samostalnih delatnosti s preostalom radnom sposobnošću, kome se, zbog navršenih godina života iz člana 54. ovog zakona, ne obezbeđuje pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, stiče pravo na invalidsku penziju, pod uslovima utvrđenim zakonom.

Odredbe čl. 100. do 102. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/ 06,), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog drugostepenog rešenja, istovetne su odredbama čl. 66. do 68. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96 , 46/98 i 29/01).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona iz 2003. godine predviđeno je: da će se postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja pokrenut do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonča ti pod uslovima i na način predviđenim propisima koji su bili na snazi u vreme pokretanja postupka, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 221.); da se k orisniku prava na privremenu naknadu po osnovu preostale radne sposobnosti, koji nije zaposlen, vrši prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju, u iznosu od 50% invalidske penzije određene u skladu sa odredbama ovog zakona (član 223. stav 1.); da se k orisniku prava po osnovu preostale radne sposobnosti, koji je to pravo ostvario do dana stupanja na snagu ovog zakona, a kome nezavisno od njegove volje prestane svojstvo osiguranika, određuje invalidska penzija iz člana 223. ovog zakona, po proteku vremena za koje mu pripada pravo na novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 225. stav 1.); da se nalazi i mišljenja organa veštačenja na osnovu kojih su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, mogu preispitivati po službenoj dužnosti u roku od pet godina od da na stupanja na snagu ovog zakona (član 240. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što drugostepeni organ u ponovnom postupku nije postupio po primedbama suda u pogledu utvrđivanja uzroka delimičnog gubitka radne sposobnosti kod njega i opisa poslova koje može da obavlja, niti je primenio zakon e koji su bili na snazi kada je započeo predmetni upravni postupak.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je prvostepeno rešenj e izmenjeno na njegovu štetu, iako je postojala „zakonska n emogućnost“ sprovođenja revizije u vreme kada je ona obavljena, kao i da je nepravilan stav drugostepenog organa veštačenja u pogledu uzroka delimičnog gubljenja radne sposobnosti i potrebe za prekvalifikacijom i dokvalifikacijom . Takođe navodi da je to isticao u tužbi i zahtevu za preispitivanje pravnosnažne odluke, ali da nadležni sudovi nisu ocenili njegove navode.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu su da da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe , ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda, odnosno upravnog organa.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno učešće u predmetnom upravnom postupku u kome je odlučivano o njegovim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja, da li mu je ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njegove žalbe, tužbe u upravnom sporu i zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da osporeno drugostepeno rešenje sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je invalidnost kod podnosioca ustavne žalbe nastala kao posledica bolesti, a ne kao posledica povrede na radu, kao i razloge za utvrđenje preostale radne sposobnosti kod podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nalaz, ocena i mišljenje organa veštačenja Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje jedini mogu biti činjenični i zakonski osnov za donošenje rešenja o pravu iz penzijskog i invalidskog osiguranja. Ustavni sud ističe da je podnosilac ustavne žalbe u vreme davanja nalaza i mišljenja drugostepenog organa veštačenja od 18. marta 2004. godine bio nezaposlen, zbog čega drugostepeni organ veštačenja nije mogao da precizira druge odgovarajuće poslove koje je podnosilac mogao da obavlja kod istog poslodavca. Ustavni sud, takođe, nalazi da je bez osnova tvrdnja podnosioca da je kod njega nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti ne samo u okviru radnog mesta, nego i „stručne spreme VKV bravara“. Naime, iz ekspertize na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi proizlazi da podnosilac ima kvalifikaciju za V stepen VKV – što označava nivo obrazovanja, odnosno stručne spreme u okviru koje se mogu obavljati različita zanimanja i da je deset godina obavljao poslove automehaničara-autolimara.

Polazeći od svega navede nog, Ustavni sud je ocenio da su činjenice od značaja za priznavanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja podnosiocu ustavne žalbe utvrđivane u postupku koji je sproveden u skladu sa Zakonom i da iz ocene izvedenih dokaza od strane drugostepenog organa ne proizlazi da je ta ocena očigledno proizvoljna.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da je nastupila zakonska nemogućnost za vršenje revizije i da su nadležni sudovi propustili da ocene te navode, Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti ocena Okružnog suda u Šapcu da revizija u konkretnom slučaju nije izvršena na štetu podnosioca. Međutim, ovaj sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi, ocenjujući iste navode podnosioca ustavne žalbe, istakao da su na odlučivanje o pravu podnosioca ustavne žalbe primenjene materijalnopravne odredbe Zakona iz1996. godine i da su tim zakonom i Zakonom iz 2003. godine na isti način uređena pitanja revizije prvostepenog rešenja. S obzirom na to da zakonska pretpostavka o datoj saglasnosti na prvostepeno rešenje postoji samo u slučaju da žalba protiv prvostepenog rešenja nije izjavljena, a revizija ne bude izvršena u roku od tri meseca od dana isteka roka za žalbu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu postojale zakonske smetnje za vršenje sveobuhvatne revizije od strane drugostepenog organa po proteku roka od tri meseca, imajući u vidu da je podnosilac protiv prvostepenog rešenja izjavio žalbu i da to rešenje nije bilo poništeno, niti ukinuto. Ovaj sud, takođe, ukazuje na odredbu član 240. stav 2. Zakona iz 2003. godine, prema kojoj se nalazi i mišljenja organa veštačenja na osnovu kojih su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, mogu preispitivati po službenoj dužnosti u roku od pet godina od da na stupanja na snagu ovog zakona.

U pogledu tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da se pravo na invalidsku penziju, prema Zakonu o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, moglo steći i u slučaju smanjene radne sposobnosti, Ustavni sud je našao da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiva ocena drugostepenog organa da podnosilac ustavne žalbe u vreme podnošenja zahteva nije ispunjavao uslove za sticanje tog prava. Naime, kod podnosioca ustavne žalbe utvrđena je preostala radna sposobnost za obavljanje drugog odgovarajućeg posl a puno radno vreme , a ne pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, iz čega sledi da nije bila ispunjena pretpostavka neophodna za ocenu ispunjenosti uslova za sticanje prava na invalidsku penziju , propisanih č lanom 45. stav 1. tada važećeg Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je rešenjem nadležnog organa od 23. septembra 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe – kao korisniku prava na privremenu naknadu po osnovu preostale radne sposobnosti, kome je nezavisno od njegove volje presta lo svojstvo osiguranika, određ ena invalidska penzija u skladu sa Zakonom iz 2003. godine (član 225. stav 1.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda označenih prava obrazlaže time što su organ uprave i sudovi ustavno-pravno neprihvatljivom primenom procesnih propisa oduzeli delotvornost pravnim lekovima koje je podnosilac izjavljivao i što podnosiocu nisu priznata prava koja mu pripadaju iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavn u žalb u kao neosnovan u.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa utvrđivanjem preostale radne sposobnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti